Vladimir Ćuk
25.10.2018.
Da li je moguća regionalna Liga?
Može li se i kada ovde formirati regionalna fudbalska liga? Možda može, jednog dana. Ima li jakih fudbalskih i finansijskih razloga za njeno postojanje? Ima. Ima li, međutim, političkih, bezbednosnih i drugih razloga za prolongiranje takvih ideja? Odgovor je takođe - ima.
Već godinama se, s vremena na vreme, odavde ili odande sa prostora bivše Jugoslavije, ali i van regiona, onako usput i neobavezno razgovara o mogućnostima formiranja regionalne fudbalske lige. Osnovni cilj bio bi, kako kažu, doprinos kvalitetu fudbala u regionu, posebno klupskog, a i potencijalno dobra zarada od takvog takmičenja nije za zanemarivanje.
Činjenica jeste da su lige zemalja nastalih raspadom bivše države toliko slabe da i najveći klubovi ne uspevaju da stvore kvalitet koji bi garantovao igranje u nekom od evropskih takmičenja. Sponzora i novca je vrlo malo pa se preživljavanje klubova već petnaestak godina bazira, gotovo isključivo, na prodaji najboljih igrača. Svaka nova sezona počinje sa oslabljenim sastavima, manjim interesovanjem potencijalnih ulagača, a i navijača.
I tako iz godine u godinu. Klubovi preživljavaju, krpe kraj s krajem, neki se doduše pokatkad ovajde na nekom transferu, i to je to. Prosta priča. Međutim, pošto nema novca za pravljenje timova sa ozbiljnim ambicijama, nema ni igranja u evropskim takmičenjima, a jedino ona donose velike prihode. I šta imamo: jedva dve jače utakmice u čitavom domaćem prvenstvu i po jedno ili dva pretkola evropskih takmičenja. Plasman u neku od UEFA liga je ovde ravan senzaciji. Tako je bilo do sada, a, kako stvari stoje, male su šanse da se nešto bitno promeni. Jeste ovo prostor gde ima fudbalski talentovane dece, ali ne u tolikoj meri da bi se godišnje izvozilo onoliko koliko klubovima treba novaca, a i da još ostane rasnih igrača od kojih bi se sastavljali dobri timovi, imala jaka nacionalna liga i stadioni bili puni.
Kažu da se u tim neformalnim razgovorima često, kao primer uspešnog regionalnog takmičenja, pominje košarkaška, tzv. jadranska liga. Da li je, međutim, moguće tek tako praviti paralelu između neke već postojeće regionalne lige i fudbalske koju bi, kažu, mogli da čine nekadašnja “velika četvorka” i još neki klubovi iz zemalja nastalih na prostoru bivše Jugoslavije? I jeste i nije. Formalno, verovatno jeste, ali suštinske razlike su izuzetno velike.
Košarkaši su to napravili kako su napravili, klubovi beleže neke poene, mnogi jesu nezadovoljni, organizacija škripi na sve strane, ali takmičenje traje već godinama i, što je važno, bez većih bezbednosnih problema. Postoje regionalne lige i u vaterpolu, hokeju…
Elementarna pitanja, kad je reč o formiranju regionalne fudbalske lige, su dobra organizacija, puna regularnost i, naravno, bezbednost. Da li je to u skorije vreme na prostoru bivše zajedničke države moguće obezbediti? Teško, jer su to, pre svega, pitanja za države i saveze, a tek onda za klubove. Ako sada i izuzmemo te probleme mnogo truda i poslovne veštine trebalo bi uložiti kako bi se, ako je ikako moguće, za takvo takmičenje privukli jaki sponzori. Slično je potrebno i da bi se postigli precizni dogovori između klubova o finasiranju troškova takve lige. Postavljaju se i, ne manje važna, pitanja poput: ko bi rukovodio ligom, kako bi se delila ukupna zarada i, posebno, zarada od prava na televizijske prenose, kako bi se određivale sudije za to takmičenje…
Takva liga, jednostavno rečeno, traži izuzetno mnogo preduslova i predradnji, a možda bi najteži posao bio političko-policijsko-medijska priprema svih utakmica takvog takmičenja, posebno novih-starih velikih derbija u Splitu, Zagrebu i Beogradu.
Jer, šta i kako sada činiti sa decenijama (uz klupsku pažnju) negovanim huliganizmom? Šta sa vajnim ultranavijačima, velikim braniteljima svega nacionalnog, nacionalističkog i šovinističkog? Šta sa okorelim kriminalcima sa klupskim obeležjima koji ne gledaju utakmice na terenu, već ih, po svom izboru i na svoj način, kreiraju na tribinama i na ulicama? Da li su države, policije, a i klubovi kadri da se ozbiljno pozabave tim, međusobno sraslim, delovima fudbala u ovom regionu? Možda. Da li su voljni? Možda jesu, a možda i nisu. Što će reći - kada pokažu da jesu kadri i voljni, možda i počnu neki ozbiljniji razgovori i na temu regionalne fudbalske lige.
Činjenica jeste da su lige zemalja nastalih raspadom bivše države toliko slabe da i najveći klubovi ne uspevaju da stvore kvalitet koji bi garantovao igranje u nekom od evropskih takmičenja. Sponzora i novca je vrlo malo pa se preživljavanje klubova već petnaestak godina bazira, gotovo isključivo, na prodaji najboljih igrača. Svaka nova sezona počinje sa oslabljenim sastavima, manjim interesovanjem potencijalnih ulagača, a i navijača.
I tako iz godine u godinu. Klubovi preživljavaju, krpe kraj s krajem, neki se doduše pokatkad ovajde na nekom transferu, i to je to. Prosta priča. Međutim, pošto nema novca za pravljenje timova sa ozbiljnim ambicijama, nema ni igranja u evropskim takmičenjima, a jedino ona donose velike prihode. I šta imamo: jedva dve jače utakmice u čitavom domaćem prvenstvu i po jedno ili dva pretkola evropskih takmičenja. Plasman u neku od UEFA liga je ovde ravan senzaciji. Tako je bilo do sada, a, kako stvari stoje, male su šanse da se nešto bitno promeni. Jeste ovo prostor gde ima fudbalski talentovane dece, ali ne u tolikoj meri da bi se godišnje izvozilo onoliko koliko klubovima treba novaca, a i da još ostane rasnih igrača od kojih bi se sastavljali dobri timovi, imala jaka nacionalna liga i stadioni bili puni.
Kažu da se u tim neformalnim razgovorima često, kao primer uspešnog regionalnog takmičenja, pominje košarkaška, tzv. jadranska liga. Da li je, međutim, moguće tek tako praviti paralelu između neke već postojeće regionalne lige i fudbalske koju bi, kažu, mogli da čine nekadašnja “velika četvorka” i još neki klubovi iz zemalja nastalih na prostoru bivše Jugoslavije? I jeste i nije. Formalno, verovatno jeste, ali suštinske razlike su izuzetno velike.
Košarkaši su to napravili kako su napravili, klubovi beleže neke poene, mnogi jesu nezadovoljni, organizacija škripi na sve strane, ali takmičenje traje već godinama i, što je važno, bez većih bezbednosnih problema. Postoje regionalne lige i u vaterpolu, hokeju…
Elementarna pitanja, kad je reč o formiranju regionalne fudbalske lige, su dobra organizacija, puna regularnost i, naravno, bezbednost. Da li je to u skorije vreme na prostoru bivše zajedničke države moguće obezbediti? Teško, jer su to, pre svega, pitanja za države i saveze, a tek onda za klubove. Ako sada i izuzmemo te probleme mnogo truda i poslovne veštine trebalo bi uložiti kako bi se, ako je ikako moguće, za takvo takmičenje privukli jaki sponzori. Slično je potrebno i da bi se postigli precizni dogovori između klubova o finasiranju troškova takve lige. Postavljaju se i, ne manje važna, pitanja poput: ko bi rukovodio ligom, kako bi se delila ukupna zarada i, posebno, zarada od prava na televizijske prenose, kako bi se određivale sudije za to takmičenje…
Takva liga, jednostavno rečeno, traži izuzetno mnogo preduslova i predradnji, a možda bi najteži posao bio političko-policijsko-medijska priprema svih utakmica takvog takmičenja, posebno novih-starih velikih derbija u Splitu, Zagrebu i Beogradu.
Jer, šta i kako sada činiti sa decenijama (uz klupsku pažnju) negovanim huliganizmom? Šta sa vajnim ultranavijačima, velikim braniteljima svega nacionalnog, nacionalističkog i šovinističkog? Šta sa okorelim kriminalcima sa klupskim obeležjima koji ne gledaju utakmice na terenu, već ih, po svom izboru i na svoj način, kreiraju na tribinama i na ulicama? Da li su države, policije, a i klubovi kadri da se ozbiljno pozabave tim, međusobno sraslim, delovima fudbala u ovom regionu? Možda. Da li su voljni? Možda jesu, a možda i nisu. Što će reći - kada pokažu da jesu kadri i voljni, možda i počnu neki ozbiljniji razgovori i na temu regionalne fudbalske lige.
Već godinama se, s vremena na vreme, odavde ili odande sa prostora bivše Jugoslavije, ali i van regiona, onako usput i neobavezno razgovara o mogućnostima formiranja regionalne fudbalske lige. Osnovni cilj bio bi, kako kažu, doprinos kvalitetu fudbala u regionu, posebno klupskog, a i potencijalno dobra zarada od takvog takmičenja nije za zanemarivanje.
Činjenica jeste da su lige zemalja nastalih raspadom bivše države toliko slabe da i najveći klubovi ne uspevaju da stvore kvalitet koji bi garantovao igranje u nekom od evropskih takmičenja. Sponzora i novca je vrlo malo pa se preživljavanje klubova već petnaestak godina bazira, gotovo isključivo, na prodaji najboljih igrača. Svaka nova sezona počinje sa oslabljenim sastavima, manjim interesovanjem potencijalnih ulagača, a i navijača.
I tako iz godine u godinu. Klubovi preživljavaju, krpe kraj s krajem, neki se doduše pokatkad ovajde na nekom transferu, i to je to. Prosta priča. Međutim, pošto nema novca za pravljenje timova sa ozbiljnim ambicijama, nema ni igranja u evropskim takmičenjima, a jedino ona donose velike prihode. I šta imamo: jedva dve jače utakmice u čitavom domaćem prvenstvu i po jedno ili dva pretkola evropskih takmičenja. Plasman u neku od UEFA liga je ovde ravan senzaciji. Tako je bilo do sada, a, kako stvari stoje, male su šanse da se nešto bitno promeni. Jeste ovo prostor gde ima fudbalski talentovane dece, ali ne u tolikoj meri da bi se godišnje izvozilo onoliko koliko klubovima treba novaca, a i da još ostane rasnih igrača od kojih bi se sastavljali dobri timovi, imala jaka nacionalna liga i stadioni bili puni.
Kažu da se u tim neformalnim razgovorima često, kao primer uspešnog regionalnog takmičenja, pominje košarkaška, tzv. jadranska liga. Da li je, međutim, moguće tek tako praviti paralelu između neke već postojeće regionalne lige i fudbalske koju bi, kažu, mogli da čine nekadašnja “velika četvorka” i još neki klubovi iz zemalja nastalih na prostoru bivše Jugoslavije? I jeste i nije. Formalno, verovatno jeste, ali suštinske razlike su izuzetno velike.
Košarkaši su to napravili kako su napravili, klubovi beleže neke poene, mnogi jesu nezadovoljni, organizacija škripi na sve strane, ali takmičenje traje već godinama i, što je važno, bez većih bezbednosnih problema. Postoje regionalne lige i u vaterpolu, hokeju…
Elementarna pitanja, kad je reč o formiranju regionalne fudbalske lige, su dobra organizacija, puna regularnost i, naravno, bezbednost. Da li je to u skorije vreme na prostoru bivše zajedničke države moguće obezbediti? Teško, jer su to, pre svega, pitanja za države i saveze, a tek onda za klubove. Ako sada i izuzmemo te probleme mnogo truda i poslovne veštine trebalo bi uložiti kako bi se, ako je ikako moguće, za takvo takmičenje privukli jaki sponzori. Slično je potrebno i da bi se postigli precizni dogovori između klubova o finasiranju troškova takve lige. Postavljaju se i, ne manje važna, pitanja poput: ko bi rukovodio ligom, kako bi se delila ukupna zarada i, posebno, zarada od prava na televizijske prenose, kako bi se određivale sudije za to takmičenje…
Takva liga, jednostavno rečeno, traži izuzetno mnogo preduslova i predradnji, a možda bi najteži posao bio političko-policijsko-medijska priprema svih utakmica takvog takmičenja, posebno novih-starih velikih derbija u Splitu, Zagrebu i Beogradu.
Jer, šta i kako sada činiti sa decenijama (uz klupsku pažnju) negovanim huliganizmom? Šta sa vajnim ultranavijačima, velikim braniteljima svega nacionalnog, nacionalističkog i šovinističkog? Šta sa okorelim kriminalcima sa klupskim obeležjima koji ne gledaju utakmice na terenu, već ih, po svom izboru i na svoj način, kreiraju na tribinama i na ulicama? Da li su države, policije, a i klubovi kadri da se ozbiljno pozabave tim, međusobno sraslim, delovima fudbala u ovom regionu? Možda. Da li su voljni? Možda jesu, a možda i nisu. Što će reći - kada pokažu da jesu kadri i voljni, možda i počnu neki ozbiljniji razgovori i na temu regionalne fudbalske lige.
Činjenica jeste da su lige zemalja nastalih raspadom bivše države toliko slabe da i najveći klubovi ne uspevaju da stvore kvalitet koji bi garantovao igranje u nekom od evropskih takmičenja. Sponzora i novca je vrlo malo pa se preživljavanje klubova već petnaestak godina bazira, gotovo isključivo, na prodaji najboljih igrača. Svaka nova sezona počinje sa oslabljenim sastavima, manjim interesovanjem potencijalnih ulagača, a i navijača.
I tako iz godine u godinu. Klubovi preživljavaju, krpe kraj s krajem, neki se doduše pokatkad ovajde na nekom transferu, i to je to. Prosta priča. Međutim, pošto nema novca za pravljenje timova sa ozbiljnim ambicijama, nema ni igranja u evropskim takmičenjima, a jedino ona donose velike prihode. I šta imamo: jedva dve jače utakmice u čitavom domaćem prvenstvu i po jedno ili dva pretkola evropskih takmičenja. Plasman u neku od UEFA liga je ovde ravan senzaciji. Tako je bilo do sada, a, kako stvari stoje, male su šanse da se nešto bitno promeni. Jeste ovo prostor gde ima fudbalski talentovane dece, ali ne u tolikoj meri da bi se godišnje izvozilo onoliko koliko klubovima treba novaca, a i da još ostane rasnih igrača od kojih bi se sastavljali dobri timovi, imala jaka nacionalna liga i stadioni bili puni.
Kažu da se u tim neformalnim razgovorima često, kao primer uspešnog regionalnog takmičenja, pominje košarkaška, tzv. jadranska liga. Da li je, međutim, moguće tek tako praviti paralelu između neke već postojeće regionalne lige i fudbalske koju bi, kažu, mogli da čine nekadašnja “velika četvorka” i još neki klubovi iz zemalja nastalih na prostoru bivše Jugoslavije? I jeste i nije. Formalno, verovatno jeste, ali suštinske razlike su izuzetno velike.
Košarkaši su to napravili kako su napravili, klubovi beleže neke poene, mnogi jesu nezadovoljni, organizacija škripi na sve strane, ali takmičenje traje već godinama i, što je važno, bez većih bezbednosnih problema. Postoje regionalne lige i u vaterpolu, hokeju…
Elementarna pitanja, kad je reč o formiranju regionalne fudbalske lige, su dobra organizacija, puna regularnost i, naravno, bezbednost. Da li je to u skorije vreme na prostoru bivše zajedničke države moguće obezbediti? Teško, jer su to, pre svega, pitanja za države i saveze, a tek onda za klubove. Ako sada i izuzmemo te probleme mnogo truda i poslovne veštine trebalo bi uložiti kako bi se, ako je ikako moguće, za takvo takmičenje privukli jaki sponzori. Slično je potrebno i da bi se postigli precizni dogovori između klubova o finasiranju troškova takve lige. Postavljaju se i, ne manje važna, pitanja poput: ko bi rukovodio ligom, kako bi se delila ukupna zarada i, posebno, zarada od prava na televizijske prenose, kako bi se određivale sudije za to takmičenje…
Takva liga, jednostavno rečeno, traži izuzetno mnogo preduslova i predradnji, a možda bi najteži posao bio političko-policijsko-medijska priprema svih utakmica takvog takmičenja, posebno novih-starih velikih derbija u Splitu, Zagrebu i Beogradu.
Jer, šta i kako sada činiti sa decenijama (uz klupsku pažnju) negovanim huliganizmom? Šta sa vajnim ultranavijačima, velikim braniteljima svega nacionalnog, nacionalističkog i šovinističkog? Šta sa okorelim kriminalcima sa klupskim obeležjima koji ne gledaju utakmice na terenu, već ih, po svom izboru i na svoj način, kreiraju na tribinama i na ulicama? Da li su države, policije, a i klubovi kadri da se ozbiljno pozabave tim, međusobno sraslim, delovima fudbala u ovom regionu? Možda. Da li su voljni? Možda jesu, a možda i nisu. Što će reći - kada pokažu da jesu kadri i voljni, možda i počnu neki ozbiljniji razgovori i na temu regionalne fudbalske lige.
Već godinama se, s vremena na vreme, odavde ili odande sa prostora bivše Jugoslavije, ali i van regiona, onako usput i neobavezno razgovara o mogućnostima formiranja regionalne fudbalske lige. Osnovni cilj bio bi, kako kažu, doprinos kvalitetu fudbala u regionu, posebno klupskog, a i potencijalno dobra zarada od takvog takmičenja nije za zanemarivanje.
Činjenica jeste da su lige zemalja nastalih raspadom bivše države toliko slabe da i najveći klubovi ne uspevaju da stvore kvalitet koji bi garantovao igranje u nekom od evropskih takmičenja. Sponzora i novca je vrlo malo pa se preživljavanje klubova već petnaestak godina bazira, gotovo isključivo, na prodaji najboljih igrača. Svaka nova sezona počinje sa oslabljenim sastavima, manjim interesovanjem potencijalnih ulagača, a i navijača.
I tako iz godine u godinu. Klubovi preživljavaju, krpe kraj s krajem, neki se doduše pokatkad ovajde na nekom transferu, i to je to. Prosta priča. Međutim, pošto nema novca za pravljenje timova sa ozbiljnim ambicijama, nema ni igranja u evropskim takmičenjima, a jedino ona donose velike prihode. I šta imamo: jedva dve jače utakmice u čitavom domaćem prvenstvu i po jedno ili dva pretkola evropskih takmičenja. Plasman u neku od UEFA liga je ovde ravan senzaciji. Tako je bilo do sada, a, kako stvari stoje, male su šanse da se nešto bitno promeni. Jeste ovo prostor gde ima fudbalski talentovane dece, ali ne u tolikoj meri da bi se godišnje izvozilo onoliko koliko klubovima treba novaca, a i da još ostane rasnih igrača od kojih bi se sastavljali dobri timovi, imala jaka nacionalna liga i stadioni bili puni.
Kažu da se u tim neformalnim razgovorima često, kao primer uspešnog regionalnog takmičenja, pominje košarkaška, tzv. jadranska liga. Da li je, međutim, moguće tek tako praviti paralelu između neke već postojeće regionalne lige i fudbalske koju bi, kažu, mogli da čine nekadašnja “velika četvorka” i još neki klubovi iz zemalja nastalih na prostoru bivše Jugoslavije? I jeste i nije. Formalno, verovatno jeste, ali suštinske razlike su izuzetno velike.
Košarkaši su to napravili kako su napravili, klubovi beleže neke poene, mnogi jesu nezadovoljni, organizacija škripi na sve strane, ali takmičenje traje već godinama i, što je važno, bez većih bezbednosnih problema. Postoje regionalne lige i u vaterpolu, hokeju…
Elementarna pitanja, kad je reč o formiranju regionalne fudbalske lige, su dobra organizacija, puna regularnost i, naravno, bezbednost. Da li je to u skorije vreme na prostoru bivše zajedničke države moguće obezbediti? Teško, jer su to, pre svega, pitanja za države i saveze, a tek onda za klubove. Ako sada i izuzmemo te probleme mnogo truda i poslovne veštine trebalo bi uložiti kako bi se, ako je ikako moguće, za takvo takmičenje privukli jaki sponzori. Slično je potrebno i da bi se postigli precizni dogovori između klubova o finasiranju troškova takve lige. Postavljaju se i, ne manje važna, pitanja poput: ko bi rukovodio ligom, kako bi se delila ukupna zarada i, posebno, zarada od prava na televizijske prenose, kako bi se određivale sudije za to takmičenje…
Takva liga, jednostavno rečeno, traži izuzetno mnogo preduslova i predradnji, a možda bi najteži posao bio političko-policijsko-medijska priprema svih utakmica takvog takmičenja, posebno novih-starih velikih derbija u Splitu, Zagrebu i Beogradu.
Jer, šta i kako sada činiti sa decenijama (uz klupsku pažnju) negovanim huliganizmom? Šta sa vajnim ultranavijačima, velikim braniteljima svega nacionalnog, nacionalističkog i šovinističkog? Šta sa okorelim kriminalcima sa klupskim obeležjima koji ne gledaju utakmice na terenu, već ih, po svom izboru i na svoj način, kreiraju na tribinama i na ulicama? Da li su države, policije, a i klubovi kadri da se ozbiljno pozabave tim, međusobno sraslim, delovima fudbala u ovom regionu? Možda. Da li su voljni? Možda jesu, a možda i nisu. Što će reći - kada pokažu da jesu kadri i voljni, možda i počnu neki ozbiljniji razgovori i na temu regionalne fudbalske lige.
Činjenica jeste da su lige zemalja nastalih raspadom bivše države toliko slabe da i najveći klubovi ne uspevaju da stvore kvalitet koji bi garantovao igranje u nekom od evropskih takmičenja. Sponzora i novca je vrlo malo pa se preživljavanje klubova već petnaestak godina bazira, gotovo isključivo, na prodaji najboljih igrača. Svaka nova sezona počinje sa oslabljenim sastavima, manjim interesovanjem potencijalnih ulagača, a i navijača.
I tako iz godine u godinu. Klubovi preživljavaju, krpe kraj s krajem, neki se doduše pokatkad ovajde na nekom transferu, i to je to. Prosta priča. Međutim, pošto nema novca za pravljenje timova sa ozbiljnim ambicijama, nema ni igranja u evropskim takmičenjima, a jedino ona donose velike prihode. I šta imamo: jedva dve jače utakmice u čitavom domaćem prvenstvu i po jedno ili dva pretkola evropskih takmičenja. Plasman u neku od UEFA liga je ovde ravan senzaciji. Tako je bilo do sada, a, kako stvari stoje, male su šanse da se nešto bitno promeni. Jeste ovo prostor gde ima fudbalski talentovane dece, ali ne u tolikoj meri da bi se godišnje izvozilo onoliko koliko klubovima treba novaca, a i da još ostane rasnih igrača od kojih bi se sastavljali dobri timovi, imala jaka nacionalna liga i stadioni bili puni.
Kažu da se u tim neformalnim razgovorima često, kao primer uspešnog regionalnog takmičenja, pominje košarkaška, tzv. jadranska liga. Da li je, međutim, moguće tek tako praviti paralelu između neke već postojeće regionalne lige i fudbalske koju bi, kažu, mogli da čine nekadašnja “velika četvorka” i još neki klubovi iz zemalja nastalih na prostoru bivše Jugoslavije? I jeste i nije. Formalno, verovatno jeste, ali suštinske razlike su izuzetno velike.
Košarkaši su to napravili kako su napravili, klubovi beleže neke poene, mnogi jesu nezadovoljni, organizacija škripi na sve strane, ali takmičenje traje već godinama i, što je važno, bez većih bezbednosnih problema. Postoje regionalne lige i u vaterpolu, hokeju…
Elementarna pitanja, kad je reč o formiranju regionalne fudbalske lige, su dobra organizacija, puna regularnost i, naravno, bezbednost. Da li je to u skorije vreme na prostoru bivše zajedničke države moguće obezbediti? Teško, jer su to, pre svega, pitanja za države i saveze, a tek onda za klubove. Ako sada i izuzmemo te probleme mnogo truda i poslovne veštine trebalo bi uložiti kako bi se, ako je ikako moguće, za takvo takmičenje privukli jaki sponzori. Slično je potrebno i da bi se postigli precizni dogovori između klubova o finasiranju troškova takve lige. Postavljaju se i, ne manje važna, pitanja poput: ko bi rukovodio ligom, kako bi se delila ukupna zarada i, posebno, zarada od prava na televizijske prenose, kako bi se određivale sudije za to takmičenje…
Takva liga, jednostavno rečeno, traži izuzetno mnogo preduslova i predradnji, a možda bi najteži posao bio političko-policijsko-medijska priprema svih utakmica takvog takmičenja, posebno novih-starih velikih derbija u Splitu, Zagrebu i Beogradu.
Jer, šta i kako sada činiti sa decenijama (uz klupsku pažnju) negovanim huliganizmom? Šta sa vajnim ultranavijačima, velikim braniteljima svega nacionalnog, nacionalističkog i šovinističkog? Šta sa okorelim kriminalcima sa klupskim obeležjima koji ne gledaju utakmice na terenu, već ih, po svom izboru i na svoj način, kreiraju na tribinama i na ulicama? Da li su države, policije, a i klubovi kadri da se ozbiljno pozabave tim, međusobno sraslim, delovima fudbala u ovom regionu? Možda. Da li su voljni? Možda jesu, a možda i nisu. Što će reći - kada pokažu da jesu kadri i voljni, možda i počnu neki ozbiljniji razgovori i na temu regionalne fudbalske lige.
