MONDO TURSKA: Monstrum je preživeo

"Moja glava jeste vruća, ali neću da ćutim. Mene je sramota što sam bio na parketu", opisuje Marko Kešelj kako je izgledalo boriti se protiv monstruma sa 17.015 duša. Glavu gore momci, vi ste uveliko naši heroji!

105
A- A A+

Šta sve goloruki košarkaši Srbije nisu uradili u subotu uveče da ubiju monstruma.

Ranili su mu nogu, pojeli mu džigericu, ogolili moral, iskopali mu i oko, doveli ga pred stub srama, čak mu zapretili i bankrotom, ali je monstrum preživeo.

I odšepao nekako do finala.

Ali, ceo svet video je sa kakvim se to monstrumom borila naša reprezentacija, koliko je to bila nepravedna borba i koliko je puta naša hrabrost obmanuta.

Naši momci jesu izgubili utakmicu u subotu u Sinan Erdem dvorani, ali su zaslužili pravo da veruju da su šampioni. Dozvolite mi da napišem nešto verovatno pretenciozno, ali stekao sam utisak da je ovo POSLEDNJI put da je Turska pobedila Srbiju u košarci, bar dok su na terenu ovi naši divovi, a sa druge strane ona takozvana "hrabra srca".

Zovu ih "12 hrabrih srca", ali sinoć ih je bilo 15.

Pardon, 17.015.

Ovaj košarkaško-marketinški monstrum, čija je najveća vrlina da nešto MORA da uradi, gutao je protivnike na putu do finala, sve dok nije naišao na ekipu Dušana Ivkovića. I tu se umalo zagrcnuo...

Turci su kreirali tog monstruma velikih očekivanja a skromnih mogućnosti u nameri da osvoje prvu medalju na Svetskim prvenstvima. Kada je shvatio da mu se poslednja u nizu žrtava bačenih u njegovu utrobu od 17.000 medalje gladnih duša opire, da će se izvući iz pakla, monstrum je počeo da proždire samog sebe.

Odjednom lažni moral zamenio je sportski, Ašik je postao Arslan, centar je postao bek, gubitnik je postao pobednik, a košarka izgubila smisao.

"Džaba moja partija i svi poeni, kada je umro fer plej. Ako su oni pre ovog meča planirali da finale igraju Turska i Amerika onda su trebali da nam kažu da ne dolazimo. Moja glava jeste vruća, ali neću da ćutim. Mene je sramota što sam bio na parketu, kada igrač koji izvodi najlošije slobodna bacanja leži četiri minuta na parketu da bi dobio izmenu. Kao da smo ga ne znam čime udarili", rekao je rezigrirano Marko Kešelj, koji je izuzetno emotivno preživeo poraz i dugo posle utakmice nije mogao da se smiri.

"Ne znam, ovo nije bila utakmica na poljani, kod mene, na poljani u Voždovcu, već polufinale Svetskog prvenstva. Meni je neshvatljivo da neko može da dozvoli da na ovakav način izgubimo. Sve ovo je velika sramota. A, mi ćemo se skupiti i pokušati bronzom da odgovorimo na ovu nepravdu. Svi smo već na poslednjem atomu snage, ali ako uzmemo tu medalju bićemo ponosni. A, njima neka je na čast to što su uradili. Pa i ako budemo četvrti, bićemo više ponosni nego oni", dodao je Kešelj.

A, kao i u svakoj priči o neravnopravnoj borbi, postojala je i "siva eminencija".

Posle pobede Srbije nad Australijom u Kajseriju, primetio sam gospodina Hozea Anibala Kariona i još tada mi je bilo jasno da bi takvi tipovi mogli da imaju bitnu ulogu u nastavku turnira, ukoliko im FIBA bude dozvolila da sude.

Čim sam u zapisniku video njegovo ime, a bio je prvi sudija, smračilo mi se.

Evo šta sam za dotičnog, u tekstu "MONDO TURSKA: Daleko je Amerika" napisao pre 12 dana:

"Taj Karion je bio prva zvezda utakmice u kojoj su igrali Teodosić, Marić, Krstić, Andersen, Veličković, Nilsen, Perović, Mils... Ne iz zle namere, nego čistog neznanja i možda malo egoizma, u više navrata stavio je sebe u prvi plan i kvario nešto divno.

Neću ulaziti u to koga je više oštetio. Generalno, najviše je oštetio košarku, kao igru koji svi volimo. Te faul u napadu ovde, pa onda tamo tri sekunde, a ovde nema faula za "sekiru", pa tamo ima za ništa, da bi bile ravne časti...

Poštujem stav FIBA (a, isto mislim i za FIFA), da sport treba da bude zastupljen na svim meridijanima i da ga treba globalizovati. Ali, mislim da su sudije suviše važan faktor u ovoj igri, da bi se pravda poveravala u ruke onima koji nisu sposobni da se sa tom odgovornošću izbore.

Igrači treniraju ceo život, kada su bili mali, naučeni su da ih samo odricanja i upornost vode ka nečem velikom, a Svetsko prvenstvo je mnogo veliko. Velika većina košarkaša NIKADA ne dođe na Mundobasket, neki dođu jednom u karijeri i onda se pojavi neki tip, kao što je Karion, koji privatno ima stomatološku ordinaciju ili radi kao vozač tramvaja i - upropasti sve ono zbog čega neko živi.

To se nije dogodilo ove srede u Kajseriju, ali je njegovo suđenje i ponašanje podstaklo bojazan da bi moglo da se dogodi u osmini finala, četvrtfinalu, polufinalu, finalu...


Ako na Svetskom prvenstvu igraju samo najbolji košarkaši, onda FIBA mora da im obezbedi SAMO najbolje sudije. Makar svi arbitri bili iz kruga onih koji sude NBA i Evroligu".

Ono tada bila je bojazan, a ovo što osećam čak i dan posle utakmice (a jutro bi trebalo da bude pametnije od večeri i za to tek sada pišem)… Ovo je ogorčenje!

"Da očajavam i govorim da su sudije krale, to neću. Ali, da je bio neujednačen kriterijum u to nema sumnje. Pogledajte statistiku i koliko su samo više izveli penala od nas. Ceo meč su igrali u presing, a u zonu su ulazili tek u poslednji minutama četvrtine. Bukvalno su nas lešili, što takođe nije sankcionisano. Fer plej je iščezao izlaskom Ašika na dva odlučujuća finala. Sudija je to ladno oprostio, bez ikakve polemike", rekao je Duško Savanović.

"Dali smo maksimum. Ali, kao što je rekao moj komšija pre 15 godina. Sudija drži utakmicu u ruci, bez obzira o kom sportu se radi. Sve ovo moramo da pretočimo u borbu za bronzu. Nećemo sada da plačemo, pa da puknemo i ostanemo bez medalje. Biti treći u svetu je prestiž, bronza se osvaja, srebro se gubi. Nema sada kukanja, daj da uzmemo šta može", poručuje Savanović da će emotivno i fizički ispražnjeni igrači našeg tima igrati do kraja u nedelju (18.00), protiv znatno odmornijih Litvanaca.

Za bronzu, za čast!

Dovoljno je prokomentarisati samo poslednjih 20-ak sekundi utakmice, a ne ulaziti "dublje" u greh čoveka iz Portorika. Prvo je "po defaultu" svirao Nenadu Krstiću petu ličnu, u trenucima kada je naš kapiten bežao od Semiha Erdena, da ga ne faulira pri zakucavanju za 81:80.

Ne da je bežao, nego je Krle povlačenjem ruku prema sebi poslao jasnu gestikulaciju da nema nameru u toj situaciji da dira centra Turske. Ali… Koš i FAUL!?

Nema veze što je Erden dodatno slobodno bacanje promašio, ovde govorimo o tendenciji da se nešto dosudi.

I onda još gori primer… Posle Erdenovog kucanja, Srbiji je ostalo još dovoljno vremena za napad za pobedu. Dok su svi očekivali da će Miloš Teodosić da završi sam, on je ponovo pokazao kakav je majstor, dodao je loptu, koja je stigla do Novice Veličkovića, a naš krilni centar postigao je poen 4,5 sekundi pre kraja uz VIŠE NEGO očigledan faul odbrane.

Karion se verovatno bio zagrcnuo, kao prvi sudija, nije preuzeo odgovornost da u tom trenutku svira faul, a ako nije on, zašto bi ostala dva kompanjerosa iz Južne Amerike.

U stilu ŠBB-KBB, 'ajde da malo analiziramo šta bi bilo da je Veličković dobio zasluženo dodatno slobodno bacanje.

Opcija 1: Da je Veličković pogodio, bilo bi 83:81 za nas, 4,5 sekundi pre kraja i Turci bi ili išli na ulaz, što nije katastrofa primiti ili bi se dizali na tri poena, a po svemu sudeći to bi bio epilog. Bez namere da omalovažavam bilo koga, mislim da bi Hidajet Turkoglu to promašio, kao što je više puta u njegovoj reprezentativnoj karijeri to bio slučaj.

Opcija 2: Da je Veličković, pa i namerno, promašio, sat bi se aktivirao na polovini Turske, ne bi bilo vremena za tajm-aut Bogdana Tanjevića, već bi Turci sami morali da se izbore sa neugodnom situacijom. Turska nema igrača kakav je Miloš Teodosić, niti će ga imati. Možete zamisliti kako bi izgledala ta "ad hok" akcija, ako je ona posle tajm-auta završena polaganjem za pobedu nakon što je pre svega lopta ispala Turkogluu iz ruku i pukom srećom došla do Kerema Tunčerija.

I taj detalj mi se posebno vrti kroz glavu.

Turkoglu je uzeo loptu, za četiri i po sekunde krenuo ka uglu terena, bio zatvoren, usput se spetljao, izgubio posed i… Lopta se pravo niotkud našla u naručju Tunčerija. Koji je pravo niotkud postao junak nacije. Turska je pravo niotkud otišla u finale.

Ako je meni, a siguran sam i vama, ovako bljutav ukus u ustima dan posle utakmice, mogu da zamislim kako je onim momcima, na drugom kraju Istanbula, u Polat Hotelu. S tim da se oni sada pripremaju za utakmicu protiv Litvanije, koja ja neki čudan način dođe kao kazna.

Kao kazna, jer znaš da si zaslužio više.

Monstrume, srešćemo se opet. Ako preživiš finale...

(Izveštač MONDA iz Turske Nikola Janković)

Povezano

Sve vesti