Deveti mart, ono što se u Beogradu dogodilo pre dve decenije jeste neka vrsta nacionalnog mita. Ma voli narod ovde da mitologizuje dogadjaje i ljude.
Meni lično, taj dan ima nekoliko značenja i budi vrlo širok raspon emocija. Od neke vrste tihe radosti do teškog oporog ukusa. Ono prvo počiva na osećanju da je deveti dan trećeg meseca u toj 1991-voj godini neka vrsta mog drugog rodjendana. Igrom slučaja, pretekao sam policijsko šenlučenje u Kneza Miloša. Branivoje Milinović nije. Stiglo ga zrno iz policijskog pištolja negde ispred apoteke Prvi maj (simboličnog li naziva) na beogradskoj raskrsnici kod Londona.Dečko je bio samo metar iza mojih ledja. Bežali smo od policijskog kordona poredjanog izmedju zgrade vlade i Generalštaba. Policajci su vatrom iz pištolja odgovorili na kamenice kojima su neki momci „bombardovali“ kordon iz Masarikove ulice.Koliko sam uspeo da vidim kamenje uglavnom nije stizalo do policajaca. Ipak, neko je naredio da pripucaju i do danas nije se saznalo iz čije ruke je ispaljen metak koji je usmrtio dečka. Kada je pucnjava počela i on i ja smo bili 50-tak metara ispod mesta na kojem će momak poginuti. Nije pomoglo što je hitna pomoć stigla vrlo brzo. Kola su bila negde kod SKC. Samo su konstatovali da je, kako reče neki od belih mantila, gotov. Kasnije se ispostavilo, Milinović se sasvim slučajno zatekao u tom delu grada. Ja nisam.
Kao reporter Radio Beograda obilazio sam poprište sukoba demonstranata i policije započetog ispred Narodnog pozorišta. E na tu gužvu podseća me jedna čadjava čaura. Pokupio sam je posle jednog od ko zna koliko policijskih juriša i salvi suzavca. Sada stoji na nekoj polici u mojoj kancelariji. Odmah iza čuvenog reporterskog magnetofona Nagra III. Sada je i jedno i drugo suvenir. Nagre su zamenili digitalni snimači. Suzavac, nadam se, valjda više nikada neću gledati i disati u Beogradu. One 9-to martovske salve su meni bile prvi ali ne i poslednji takav doživljaj. A ni tada ni kasnije policija nije štedela.Daleko im lepa kuća.
A taj deveti mart počeo je nekako, rekao bih, smušeno. SPO pozvao ljude na protest protiv državne televizije sa koje se nedeljama žestoko napadala stranka Vuka Draškovića i naravo on lično. I bogami na Trgu republike kod spomenika Knezu Mihajlu okupilo se nekoliko desetina hiljada ljudi. Ipak, uprkos nekim čarkanjima demonstranata i policijskih kordona, s početka nije baš „mirisalo“ na tučnjavu i suzavac iako su bila prilično vidljiva brojna policija. Naročito ispred tada Doma JNA sada Doma Vojske.
Medju demonstrantima bilo je dosta „civila“ sa Motorolom umotanom u novine. Neke šaljivčine se kod tajnih policajaca raspitivale za rezultat. Kao, imaju tranzistor pa slušaju prenos utakmice.
Politički lideri prvo su se okupili kod spomenika. Slabo ozvučenje, tačnije megafon i prilična gužva nekako si ih pomerili ka pozorištu čija vrata je otvorila tadašnja upravnica Vida Ognjenović. Pozorišni balkon pertvorio se očas u binu sa koje su sevale ljute političke poruke. Neko je u vlasti izgubio nerve i naredio policiji da rasturi demonstracije. Priča o vodenim topovima, suzavcu, pendrecima, tuči policije i demonstranata, razbijenim izlozima, mitraljezu odvaljenom sa bornih kola, hapšenju Draškovića i brojnih demonstranata i konačno tenkovima na beogradskim ulicama i trgovima su već mit.
Nešto hladnija analiza pokazala bi da se 9-tog marta, pre 20 godina, Miloševićev režim suočio sa prvim, baš masovnim, velikim izrazom nezadovoljstva. Da je vlast reagovala prilično panično. Da je brutalnom policijskom i vojnom silom više pokazala slabost nego čvrstinu. Istovremeno, opozicija, u osnovi ipak prilično nesložna, nije znala sasvim jasno da prepozna priliku. Otuda sam na početku govorio o oporom ukusu, zarad neiskorišćene šanse. Nisu baš znali šta imaju u rukama.
To što je studentarija dan kasnije izašla na ulicu i na kratko, valjda je to trajalo 4 dana, okupirala Terazijsku česmu, tek je bio dodatni ventil da režim izduva socijalni naboj iskazan u protestu. Smena čelnih ljudi u TV Beograd i ostavka ministra policije samo su neki simbolični ustupci. Šahisti bi rekli, žrtva piona da bi se zaštitila ključna figura.
Uostalom, hajde da se prisetimo ko je kasnije doveden u Takovsku i kakva je tek tada „Bastilja“ načinjena. Odjureno je više od 1000, i slovima hiljadu, novinara, snimatelja, inženjera, tehničara, programskih stvaralaca. Čini mi se tuča demonstranata i suzavac upotrebljen 9. marta pre 20 godina mogli bi se gledati i kao uvertira brutalnosti i teškoj represiji kojom se branio Miloševićev režim u godinama koje su sledile.
Medju demonstrantima bilo je dosta „civila“ sa Motorolom umotanom u novine. Neke šaljivčine se kod tajnih policajaca raspitivale za rezultat. Kao, imaju tranzistor pa slušaju prenos utakmice.
Politički lideri prvo su se okupili kod spomenika. Slabo ozvučenje, tačnije megafon i prilična gužva nekako si ih pomerili ka pozorištu čija vrata je otvorila tadašnja upravnica Vida Ognjenović. Pozorišni balkon pertvorio se očas u binu sa koje su sevale ljute političke poruke. Neko je u vlasti izgubio nerve i naredio policiji da rasturi demonstracije. Priča o vodenim topovima, suzavcu, pendrecima, tuči policije i demonstranata, razbijenim izlozima, mitraljezu odvaljenom sa bornih kola, hapšenju Draškovića i brojnih demonstranata i konačno tenkovima na beogradskim ulicama i trgovima su već mit.
Nešto hladnija analiza pokazala bi da se 9-tog marta, pre 20 godina, Miloševićev režim suočio sa prvim, baš masovnim, velikim izrazom nezadovoljstva. Da je vlast reagovala prilično panično. Da je brutalnom policijskom i vojnom silom više pokazala slabost nego čvrstinu. Istovremeno, opozicija, u osnovi ipak prilično nesložna, nije znala sasvim jasno da prepozna priliku. Otuda sam na početku govorio o oporom ukusu, zarad neiskorišćene šanse. Nisu baš znali šta imaju u rukama.
To što je studentarija dan kasnije izašla na ulicu i na kratko, valjda je to trajalo 4 dana, okupirala Terazijsku česmu, tek je bio dodatni ventil da režim izduva socijalni naboj iskazan u protestu. Smena čelnih ljudi u TV Beograd i ostavka ministra policije samo su neki simbolični ustupci. Šahisti bi rekli, žrtva piona da bi se zaštitila ključna figura.
Uostalom, hajde da se prisetimo ko je kasnije doveden u Takovsku i kakva je tek tada „Bastilja“ načinjena. Odjureno je više od 1000, i slovima hiljadu, novinara, snimatelja, inženjera, tehničara, programskih stvaralaca. Čini mi se tuča demonstranata i suzavac upotrebljen 9. marta pre 20 godina mogli bi se gledati i kao uvertira brutalnosti i teškoj represiji kojom se branio Miloševićev režim u godinama koje su sledile.