Fighter (2010)
Režija: Dejvid O. Rasel
Uloge: Mark Valberg, Kristijan Bejl
Distributer: Milenijum
U postfestovskom repertoarskom haosu u kojem svi distributeri iz komercijalnih razloga pokušavaju da svoje filmove plasiraju baš neposredno po okončanju FEST-a i večeri u kojoj se dodeljuju Oskari, (slučaj koja se ponavlja iz godine u godinu), ponovo smo se našli u situaciji da nam u multipleksima igra više filmova nego što je dvorana u celom gradu i da reprizne sale vrte blokbastere i festivalske hitove koji jedva da su i imali bilo kakvu promociju ili najavu. Drugim rečima, na svašta može da se naleti ovih dana u beogradskim bioskopima, pa čak i na jednog od glavnih favorita na poslednjoj dodeli Oskar nagrada – film ''Bokser'' ne samo da je osvajač dve statue za dve sporedne uloge (Kristijan Bejl i Melisa Leo), već je i nosilac velikog broja važnih nominacija, što nam sve govori da se radi o filmu koji je globalno prepoznat kao jedan od najznačajnijih američkih filmova nastalih u poslednjih 12 meseci.
Konkretno, u slučaju ''Boksera'', ja sam imao i dodatne pluseve i minuse kada sam se premišljao da li da se posvetim baš ovom filmu: s jedne strane, N. i G. su me opasno bili zarazili pričom o novom bokserskom TV serijalu (Lights Out), sam sam bio natrčao na novi TV fenomen, ''Taking on Tyson'', u kojoj se Majk 6 epizoda druži sa golubovima (!?), pa sam u svojoj glavi sve to rastumačio kao božiji znak da obratim pažnju i na ''Boksera'', bokserski film koji mi, da budem sasvim iskren, i nije ulivao previše poverenja dok sam gledao trejlere i čitao najave. Jeste, mnogo volim boks, pa verovatno zbog toga i nisam uzeo obzir da su mi isti ti N. i G. rekli da ni slučajno ne pokušavam da se bavim Marki Markom i njegovim viđenjem plemenite ringovske veštine. Sve te mudre reči ja sam, ipak, okačio mačku o rep, pa sada nemam kome da se žalim. Osim svima vama.
Film: Infantilni i neprilagođeni Diki Eklund (Kristijan Bejl), bokser koji u svom CV-u ima i pobedu protiv slavnog Reja Šugera Leonarda, i to nokautom, okružen svojom brojnom desetočlanom porodicom, učestvuje u treninzima i organizaciji karijere svog polubrata Mikija Vorda (Mark Valberg). Ali stvari ne idu dobro ni za Mikija, ni za brojna gladna usta koja bi njegov uspeh morao da nahrani. U ringu stvari postaju nesnosne kada se Miki nađe u situaciji da mora da se bori sa 10 kila težim protivnikom, tako da jednog trenutka naš junak odlučuje da se udalji od porodice i da postane pravi profesionalac. Tada i počinje njegov uspon do vrha, makar uslovno uspostavljenog vrha u ovom filmu, do kojeg Miki na kraju dolazi ujedinjen sa svojom disfunkcionalnom porodicom.
Istinita priča je baš takva: talentovani bokser sa sumnjivom prošlošću pokušava da svu svoju energiju usmeri ka treningu svog brata u pokušajima da od njega napravi šampiona. Na neki način, on u tome i uspeva.
''Bokser'' je, dakle, priča koja postoji i u ovom našem realnom svetu, film u kojem glavne junake igraju imena koja se mogu proveriti i pregledom sportske statistike, naravno uz opasku da niko ne ume da ulepša priču kao Holivud. Na kraju filma Miki postaje svetski šampion u boksu i iz vizure njegovog skoro pa ''white trash'' okruženja, ovo je zaista priča za anale. Postoji, međutim, i druga istina – WBU, asocijacija u čijoj je organizaciji Vord i dobio šampionski pojas, skraćenica je koju ne prepoznaju ni mnogi pasionirani ljubitelji boksa. Ja ni čuo nisam nikada za ova tri slova, ali detaljno guglovanje po internetu otkrilo mi je da je ovo zaista najmanje ugledno udruženje koje ako ikada i vidi nekog ozbiljnog šampiona u svojoj ergeli, vidi ga samo na proputovanju ka ozbiljnijim ringovima. Uslovna titula, kakva takva, u spoju sa porodičnom pričom Mikija i Dikija, ipak je dovoljno spektakularan materijal za film, ali tu se i krije poenta svega do sada napisanog – ''Bokser'' u stvari i nije film o boksu. On je još jedan naizgled nepretenciozni američki film koji kroz storiju o netipičnim, ali ipak svakodnevnim, običnim likovima, priča grandioznu, sveameričku priču o malim ljudima koji mogu sve, samo kada to dovoljno strasno i žele.
I ako je sve to bilo dovoljno američkoj filmskoj Akademiji da ovaj prosečan film (slično ''Kraljevom govoru'') svrsta u remek-dela prošlogodišnje američke fimske produkcije, meni vala i nije. Opasno me je razočarao ''Bokser'' i to na mnogo nivoa. Tako, recimo, glumački deo ekipe koji je pokupio najviše priznanja zaista deluje prilično impresivno i to sa Valbergom koji je možda i najmanje tome doprineo, ali svejedno njihovi likovi ne uspevaju da me uvuku u svoje muke. Cela familija na neki primitivan način donekle podseća na Hakabije, porodicu koja je i proslavila reditelja Rasela, ali karikaturalnost ove bokserske familije ne proizvodi ni simpatiju ni humor, već samo nedoumicu po pitanju postoje li uopšte ovakvi likovi, pa makar i u filmovima po istinitim događajima. Konačno, prva trećina filma je posebna priča – takav bespotrebni i besmisleni audio-vizuelni teror i atak na koncentraciju i pribranost gledalaca odavno nije viđen.
I sad je sve na vama – ukoliko mi ni trunku ne verujete, pravac u bioskope i pogledajte još jedan film ovenčan nagradama i priznanjima. Priznajem, opet sam u ogromnoj manjini kada se žalim da je ovo mediokritetski film za istu takvu publiku, ali zaista, možda i nije slučajnost da ovakvi bokserski filmovi nastaju kada je i sam boks u ovako tragičnoj situaciji u kakvoj je poslednjih godina. ''Bokser'' je slika i prilika stanja u kojem se ovaj bazični borilački sport nalazi (i to je sasvim sigurno najveći kvalitet ovog filma) i u profesionalnoj i u amaterskoj konkurenciji, ali efekat je potpuno drugačiji; svaka čast braći Kličko, možda neko i misli da su oni sjajni bokseri, ali stvari su ovde jasne – kakvi šampioni, takav i ceo sport. A Holivud definitivno prati negativne primere i trendove.
Za razliku od televizije. ''Lights Out'' dakle!
Ja: **1/2
Režija: Dejvid O. Rasel
Uloge: Mark Valberg, Kristijan Bejl
Distributer: Milenijum
U postfestovskom repertoarskom haosu u kojem svi distributeri iz komercijalnih razloga pokušavaju da svoje filmove plasiraju baš neposredno po okončanju FEST-a i večeri u kojoj se dodeljuju Oskari, (slučaj koja se ponavlja iz godine u godinu), ponovo smo se našli u situaciji da nam u multipleksima igra više filmova nego što je dvorana u celom gradu i da reprizne sale vrte blokbastere i festivalske hitove koji jedva da su i imali bilo kakvu promociju ili najavu. Drugim rečima, na svašta može da se naleti ovih dana u beogradskim bioskopima, pa čak i na jednog od glavnih favorita na poslednjoj dodeli Oskar nagrada – film ''Bokser'' ne samo da je osvajač dve statue za dve sporedne uloge (Kristijan Bejl i Melisa Leo), već je i nosilac velikog broja važnih nominacija, što nam sve govori da se radi o filmu koji je globalno prepoznat kao jedan od najznačajnijih američkih filmova nastalih u poslednjih 12 meseci.
Konkretno, u slučaju ''Boksera'', ja sam imao i dodatne pluseve i minuse kada sam se premišljao da li da se posvetim baš ovom filmu: s jedne strane, N. i G. su me opasno bili zarazili pričom o novom bokserskom TV serijalu (Lights Out), sam sam bio natrčao na novi TV fenomen, ''Taking on Tyson'', u kojoj se Majk 6 epizoda druži sa golubovima (!?), pa sam u svojoj glavi sve to rastumačio kao božiji znak da obratim pažnju i na ''Boksera'', bokserski film koji mi, da budem sasvim iskren, i nije ulivao previše poverenja dok sam gledao trejlere i čitao najave. Jeste, mnogo volim boks, pa verovatno zbog toga i nisam uzeo obzir da su mi isti ti N. i G. rekli da ni slučajno ne pokušavam da se bavim Marki Markom i njegovim viđenjem plemenite ringovske veštine. Sve te mudre reči ja sam, ipak, okačio mačku o rep, pa sada nemam kome da se žalim. Osim svima vama.
Film: Infantilni i neprilagođeni Diki Eklund (Kristijan Bejl), bokser koji u svom CV-u ima i pobedu protiv slavnog Reja Šugera Leonarda, i to nokautom, okružen svojom brojnom desetočlanom porodicom, učestvuje u treninzima i organizaciji karijere svog polubrata Mikija Vorda (Mark Valberg). Ali stvari ne idu dobro ni za Mikija, ni za brojna gladna usta koja bi njegov uspeh morao da nahrani. U ringu stvari postaju nesnosne kada se Miki nađe u situaciji da mora da se bori sa 10 kila težim protivnikom, tako da jednog trenutka naš junak odlučuje da se udalji od porodice i da postane pravi profesionalac. Tada i počinje njegov uspon do vrha, makar uslovno uspostavljenog vrha u ovom filmu, do kojeg Miki na kraju dolazi ujedinjen sa svojom disfunkcionalnom porodicom.
Istinita priča je baš takva: talentovani bokser sa sumnjivom prošlošću pokušava da svu svoju energiju usmeri ka treningu svog brata u pokušajima da od njega napravi šampiona. Na neki način, on u tome i uspeva.
''Bokser'' je, dakle, priča koja postoji i u ovom našem realnom svetu, film u kojem glavne junake igraju imena koja se mogu proveriti i pregledom sportske statistike, naravno uz opasku da niko ne ume da ulepša priču kao Holivud. Na kraju filma Miki postaje svetski šampion u boksu i iz vizure njegovog skoro pa ''white trash'' okruženja, ovo je zaista priča za anale. Postoji, međutim, i druga istina – WBU, asocijacija u čijoj je organizaciji Vord i dobio šampionski pojas, skraćenica je koju ne prepoznaju ni mnogi pasionirani ljubitelji boksa. Ja ni čuo nisam nikada za ova tri slova, ali detaljno guglovanje po internetu otkrilo mi je da je ovo zaista najmanje ugledno udruženje koje ako ikada i vidi nekog ozbiljnog šampiona u svojoj ergeli, vidi ga samo na proputovanju ka ozbiljnijim ringovima. Uslovna titula, kakva takva, u spoju sa porodičnom pričom Mikija i Dikija, ipak je dovoljno spektakularan materijal za film, ali tu se i krije poenta svega do sada napisanog – ''Bokser'' u stvari i nije film o boksu. On je još jedan naizgled nepretenciozni američki film koji kroz storiju o netipičnim, ali ipak svakodnevnim, običnim likovima, priča grandioznu, sveameričku priču o malim ljudima koji mogu sve, samo kada to dovoljno strasno i žele.
I ako je sve to bilo dovoljno američkoj filmskoj Akademiji da ovaj prosečan film (slično ''Kraljevom govoru'') svrsta u remek-dela prošlogodišnje američke fimske produkcije, meni vala i nije. Opasno me je razočarao ''Bokser'' i to na mnogo nivoa. Tako, recimo, glumački deo ekipe koji je pokupio najviše priznanja zaista deluje prilično impresivno i to sa Valbergom koji je možda i najmanje tome doprineo, ali svejedno njihovi likovi ne uspevaju da me uvuku u svoje muke. Cela familija na neki primitivan način donekle podseća na Hakabije, porodicu koja je i proslavila reditelja Rasela, ali karikaturalnost ove bokserske familije ne proizvodi ni simpatiju ni humor, već samo nedoumicu po pitanju postoje li uopšte ovakvi likovi, pa makar i u filmovima po istinitim događajima. Konačno, prva trećina filma je posebna priča – takav bespotrebni i besmisleni audio-vizuelni teror i atak na koncentraciju i pribranost gledalaca odavno nije viđen.
I sad je sve na vama – ukoliko mi ni trunku ne verujete, pravac u bioskope i pogledajte još jedan film ovenčan nagradama i priznanjima. Priznajem, opet sam u ogromnoj manjini kada se žalim da je ovo mediokritetski film za istu takvu publiku, ali zaista, možda i nije slučajnost da ovakvi bokserski filmovi nastaju kada je i sam boks u ovako tragičnoj situaciji u kakvoj je poslednjih godina. ''Bokser'' je slika i prilika stanja u kojem se ovaj bazični borilački sport nalazi (i to je sasvim sigurno najveći kvalitet ovog filma) i u profesionalnoj i u amaterskoj konkurenciji, ali efekat je potpuno drugačiji; svaka čast braći Kličko, možda neko i misli da su oni sjajni bokseri, ali stvari su ovde jasne – kakvi šampioni, takav i ceo sport. A Holivud definitivno prati negativne primere i trendove.
Za razliku od televizije. ''Lights Out'' dakle!
Ja: **1/2
