Halkidiki - za sladokusce

Da li je broj vaših komentara merilo interesovanja za moju kolumnu? Ako jeste, izgleda da bi trebalo da se manem ćorava posla, manem majčice nam Srbije, njenih besnih glista i naše nam naravi. Da se manem Koridora X, naših političara (srca mamina), navika, običaja... Da prestanem da ispravljam krive Drine, da ne uočavam ono što mi oči vide, da se bavim samo tuđim dvorištima i to onim lepim. Po mogućnosti, da pišem samo putopise iz okolnih zemalja. Čisto sumnjam da ću dugoročno u tome uspeti, ali dok traje, traje... Ergo, juriš na Halkidiki a pošto ste u tolikom broju glasali, biće ne samo ovaj već i još jedan nastavak!

16
A- A A+
Gde smo ono stali... a da, kod Nikitija na srednjem prstu, na Sitoniji! Lepo mestašce, zimi spadne na nekoliko stotina duša, ali se leti rastegne i na više hiljada među kojima ima mnogo naših. I prošle i ove godine, posebno su se isticale BG i NS tablice na automobilima. Glavni put vodi do semafora (jedinog, naravno) i tu se levo i uzbrdo skreće za stari deo Nikitija.

U vekovima prošlim, veću opasnost od Turaka su predstavljali pirati, te su stoga Grci svoja naselja uvek pravili na brdima blizu mora, a nikako uz more. Ako krenete u taj deo Nikitija, otkrićete nekoliko čarobnih starih uličica, zgrada, puteljaka, staza, crkvicu na vr’ brda, slatko groblje... a i pobeći ćete od vreve, gungule, komaraca i vrućine, tamo gore uvek nekog povetarca ima.

Ako pak od semafora skrenete desno ka moru, stotinak metara dalje naići ćete na poljoprivrednu
zadrugu u kojoj ja med kupujem već ravno dvanaest godina. Evo kako izgleda spolja.

Kada uđete, slobodno kažite “Dobar dan”. Gazda je tri godine studirao Fakultet za fizičko vaspitanje u Sarajevu, ali nije završio jer su ovi naši počeli malo da pucaju jedni na druge pa mu nije prijalo.

Ovde nema “fensi” medova, te narandža, te akacija, te ovo te ono. Imaju livadski med, med od kestena, med od zimzelenog drveća i.... meni lično najdraži – “Sousura” med, taman, gust, prepun arome i ukusa. Divan za pravljenje preliva za salatu. Ma divan ma kako da ga jedete!

Dane i dane smo proveli Dragana, Saša i ja pokusavajuci da proniknemo u tajne prevoda te reči “sousura”! Nema grčkog prijatelja koga nisam gnjavio. Na kraju smo u nekom rečniku našli da bi se “sousura” na nemački prevela kao “heide”, što znači livada, te bi ovo bio livadski med, ali nije! Mnogo je tamniji, bogatiji aromatičniji. Najnovija teorija, koju mi je Saša juče javio iz Sofije (gde se sve ne vode istraživanja o ovako važnim pitanjima!?) jeste da je “sousura” med koji pčele prave nakon zime, kada se dohranjuju šećerom.

Saša je čovek metodičan i temeljan, nemam razloga da mu ne verujem, ali teško mi je ovo da prihvatim... dok ne otvorite teglu i ne pomirišete i probate, nećete shvatiti moje teške dileme. A iz Soluna mi pak jedna prijateljica upravo javlja da je to med od vresa. Poverovao bih njoj ponajpre, samo kada bih znao sta je vres!

Nesto niže, a sa desne strane je puteljak koji vodi do letnjeg bioskopa. Grci ne sinhronizuju filmove sem poneki dečji, crtani, tek da znate. Kikiriki, semenke i sve ostalo slobodno možete uneti u biskop koji će vam čak pružiti i zadovoljstvo pauze na pola filma dok premotaju rolnu. Od bioskopa se vratite na glavnu ulicu pa skrenite desno ka obali. Pretposlednja ulica sa leve strane je poslastica u najbukvalnijem smislu. Poslastičarnica “Ravani” pravi kolače “ravani” toliko dobro da i Solunjani znaju da potegnu tih stotinak kilometara do Nikitija e da bi se obradovali plehom ravanija koji dosta sliči našem kohu.

Zasladite se (ravani je najbolji kada je preliven sladoledom od vanile) i vratite natrag na ulicu koja vodi do obale. Sa leve strane poslednji restoran drži gazda koji u reveru nosi značku sa srpskom i grčkom zastavicom a sa desne strane je, verovatno, najbolja jagnjetina sa ražnja u kraju. No, ako krenete dalje obalom sa leve strane će vam se ponuditi čitav niz kafana, kafića, girosarnica, poslastičarnica i opet kafića. Uz to i tezge sa kuvanim i pečenim kukuruzom, suvenirima, ma pravi panađur! Sa desne strane je dugačka, peščana plaža.

Na kraju plaže, poluprašnjava ulica levo vas izvodi na glavnu džadu gde desno skrećete opet ka jugu. Usput ćete proći pored 3 hipermarketa za koje mi nikako nije jasno kako opstaju u poslu. Samo kilometar dalje, nailazite na raskrsnicu gde se cesta račva na istočni i zapadni put duž obala Sitonije. Ako nemate nameru južnije, preporučujem vam da makar nekoliko kilometara pođete levo od raskrsnice pa ponovo levo kada vidite natpis: Agios Nikolaos. To je čarobno staro seoce u brdima sa pravim trgom sa fontanom, okružen sa desetak taverni i restorana. Ulice su uske, ponegde vijugave a sve vreme vas prati duh vremena prošlih.

Ako ste pak namerni dalje na jug, preporučujem da na onoj raskrsnici skrenete desno i krenete zapadnom obalom. Tako, čak i ako pravite pun krug (stotinak kilometara) uvek vozite onom stranom druma koji je bliži moru pa samim time i lepši. Dva kilometra posle te raskrsnice, ako ste skrenuli desno, nalazi se ogromna peščana plaža, poludivlja i veoma posećena. Videcete natpis “Akti” za puteljak koji vodi do nje. Ni kilometar dalje, zastanite kraj ovog vidikovca i osmotrite svu lepotu mora oko vas i poluostrvo Kasandra u daljini.

A onda slede, jedna za drugom, prekrasne plaže, većina njih sa malim pansionima, apartmančićima ili hotelima: Koviou (duž koje more ima neuobičajenu smaragdno zelenu boju) pa Spathies, pa Elia (odličan hotel), pa Lagomandra koja je sakrivena šumicom a na kojoj na raspolaganju imate i vodene sportove - skijanje na vodi, skutere, pedaline i slično. Šesnaest kilometara nakon raskrsnice, naići ćete na prvo skretanje za Nea Marmaras koje vodi opet uz male plaže i hotele.

Put završava u Nea Marmarasu, najvećem gradiću na zapadnoj obali. Lično volim da svratim predveče i prošetam, ali ne odsedam nikada. Iako ima nešto što bi ličilo na “rivu” i tušta i tma lepih restorana, prodavnica pa i (da ne čuje zlo, automehaničarskih radionica), Nea Marmaras nema plažu uz grad, nego na samom kraju grada tek počinje dugačka peščana plaža u obliku polumeseca. Daklem, mora da se uprte na leđa i peškir i peraje i... Slatko, ali meni daleko. Ja, namćor i naopak čovek kakav sam, zahtevam da mi se plaža prinese na 15 metara od kreveta. Negde tacno iznad Marmarasa se nalazi put koji ide uzbrdo do malog, starog seoceta Partenonas. Ima samo pet kilometara da se vozi a seoce je beskrajno šarmantno, restorani uz sjajan pogled na obalu nude i vrlo ozbiljan roštilj.

Odmah iza Nea Marmarasa, videćete sa desne strane skretanje za Porto Carras, koji ugošćuje divnu marinu za skupe jahte i nekoliko betonskih gromada na kojima pise “Hotel”. Grci, za razliku od nas koji smo (dok smo je još imali) uspeli da upropastimo jadransku obalu megalomanskim betonskim hotelima, više vole male ugostiteljske objekte i specijalizovali su se za porodične hotelčiće koji imaju od 4 do 30-ak soba, ne više od 3 sprata i u kojima su vam na raspolaganju jednosobni ili dvosobni apartmančići sa kuhinjicom, frižiderom, rešoom i posteljinom i peškirima koji se menjaju svaki treći dan. Meni lično je to neuporedivo slađe nego da mi vidik kvari neki betonski mamut na deset spratova i sa milion gostiju. E sad, da imam jahtu... možda bih drukčije mislio, ali šte ću, ja sam jedan nesavršen, nedovršen i neispunjen muškarac – nemam jahtu.

Ako preskočite Porto Carras, put se odvaja od obale i ide malo ka kopnu. Šest kilometara dalje, opet sa desne strane, odvaja se put koji vas vodi pravo do razuđene obale sa desetinama malih uvala, stenja, kamenja, peščanih kutaka, kampova, restorana i apartmana. Prelepo! Put u nekom trenutku postaje jako loš, prašnjav i prepun je rupa, ali će vas na kraju ipak dovesti na glavnu džadu. Usput ćete proći i pored plaže Azapico gde ćete najverovatnije biti jedini sem ako ne naletite na Sašu i Draganu kako sede ispod plavih suncobrana u plavim stolicicama na sklapanje i sa frižider torbom pri ruci. E da... tu ume da zaluta i po koji konj ili stado koza. Saša tvrdi da me konji uvek pozdrave. Ja mu verujem.

No, ako ste produžili glavnom cestom, obratite pažnju nekih 35 kilometara od one raskrsnice iza Nikitija. Tu je skretanje za seoce Tristiniki a videćete i natpis “Ethnik beach bar”. Toplo preporučujem da svratite i da sa koktelom u ruci odmeračite zalazak sunca. Bar je sulud, sve su stolice različite kao i stolovi, ume da se nađe i nešto ražnjića ili grilovanih kobasica... sve je u rege stilu uključujući i muziku a levo od bara se prostire dugaaaaaačka peščana plaža.

Iju... kako vreme brzo prođe kada čovek merači to što piše. Dosta za danas, tek da znate, ono najbolje tek sledi. Doduše... malo ste me iskvarili. Ako hoćete treći deo, mora da se prikupi bar 15 vaših glasova ZA. U tom slučaju, stići ćemo do mog mesta numero uno a i poći na sever duž istočne obale.

Eh... ma pisao bih ja još i sada ali pritisla podnevna vrućina, vreme je za siestu u rashladjenoj sobi. Ili
da ronim malo... hmmmm???

Povezano

Sve vesti