Rise Of The Planet Of The Apes (2011)
Režija: Rupert Vajat
Uloge: Džejms Franko, Endi Serkis, Freida Pinto
Distributer: Megakom
Naravno, oboje smo se vrlo jasno sećali originalnog filma Frenklina Šafnera iz 1968. godine, naročito njegovog kraja koji je, uzgred, jedan od najslavnijih finala u istoriji kinematografije.
Tek nedavno sam pronašao podatak da je legendarnu scenu u kojoj na samom kraju filma Čarlton Heston otkriva stravičnu istinu da je užasna planeta na kojoj se nalazi i kojom vladaju čovekoliki majmuni i na kojoj su ljudi robovi, zapravo Zemlja u nekoj ne toliko dalekoj budućnosti, napisao niko drugi nego Rod Serling, autor čuvene ''Zone sumraka'', koji je stvorio i originalni scenario koji je kasnije, angažovanjem brojnih drugih scenarista toliko izmenjen da je postao potpuno neprepoznatljiv i samom Serlingu. Ipak, i na sreću, ostao je Serlingov spektakularni kraj koji je filmu obezbedio mesto u filmskoj večnosti.
A tom kraju mnogo toga duguje i ovaj najnoviji letnji filmski spektakl. I da odmah sve bude jasno – da, Holivud je napravio još jedan sjajan film za ovo leto. Baš sjajan.
Na Zemlji smo, u nekom nedefinisanom modernom dobu. Ljudi su upravo poslali svemirsku ekspediciju na Mars (nije teško shvatiti da se radi o Čarlton Hestonovoj nesrećnoj posadi), ali glavnu priču vodi Vil Rodman (uobičajeno odlični Franko), naučnik zaposlen u laboratoriji sa zadatkom da pronađe lek protiv Alchajmerove bolesti koristeći genetski inženjering i retro viruse, štagod to značilo.
Naravno, testovi se vrše na primatima, a kada projekat postane isuviše skup i riskantan, i kada kompanija ukine program, Rodman ipak odlučuje da jedno mladunče poštedi eliminacije i da ga odnese kući. Nije teško pretpostaviti kuda priča ide nakon ovoga – šimpanza Cezar pokazuje neuobičajeno visoku inteligenciju koja je iz dana u dan sve izraženija i fascinantnija. Međutim, paralelno sa ovim procesom, kod Cezara je sve izraženija i određena agresivnost, koja ga na kraju košta boravka u azilu za posmatranje, a novo stanište prepuno je raznih čovekolikih majmuna, kivnih na zlehudu sudbinu i život u svojevrsnom ropstvu. Istorija nas je odavno naučila šta se desi kada jednoj takvoj potlačenoj grupi date vođu, a kada je taj vođa neko tako briljantan i odlučan kao što je to Cezar, onda je pobuna neminovna. I tu tek počinje pravi spektakl.
Režija: Rupert Vajat
Uloge: Džejms Franko, Endi Serkis, Freida Pinto
Distributer: Megakom
Naravno, oboje smo se vrlo jasno sećali originalnog filma Frenklina Šafnera iz 1968. godine, naročito njegovog kraja koji je, uzgred, jedan od najslavnijih finala u istoriji kinematografije.
Tek nedavno sam pronašao podatak da je legendarnu scenu u kojoj na samom kraju filma Čarlton Heston otkriva stravičnu istinu da je užasna planeta na kojoj se nalazi i kojom vladaju čovekoliki majmuni i na kojoj su ljudi robovi, zapravo Zemlja u nekoj ne toliko dalekoj budućnosti, napisao niko drugi nego Rod Serling, autor čuvene ''Zone sumraka'', koji je stvorio i originalni scenario koji je kasnije, angažovanjem brojnih drugih scenarista toliko izmenjen da je postao potpuno neprepoznatljiv i samom Serlingu. Ipak, i na sreću, ostao je Serlingov spektakularni kraj koji je filmu obezbedio mesto u filmskoj večnosti.
A tom kraju mnogo toga duguje i ovaj najnoviji letnji filmski spektakl. I da odmah sve bude jasno – da, Holivud je napravio još jedan sjajan film za ovo leto. Baš sjajan.
Na Zemlji smo, u nekom nedefinisanom modernom dobu. Ljudi su upravo poslali svemirsku ekspediciju na Mars (nije teško shvatiti da se radi o Čarlton Hestonovoj nesrećnoj posadi), ali glavnu priču vodi Vil Rodman (uobičajeno odlični Franko), naučnik zaposlen u laboratoriji sa zadatkom da pronađe lek protiv Alchajmerove bolesti koristeći genetski inženjering i retro viruse, štagod to značilo.
Naravno, testovi se vrše na primatima, a kada projekat postane isuviše skup i riskantan, i kada kompanija ukine program, Rodman ipak odlučuje da jedno mladunče poštedi eliminacije i da ga odnese kući. Nije teško pretpostaviti kuda priča ide nakon ovoga – šimpanza Cezar pokazuje neuobičajeno visoku inteligenciju koja je iz dana u dan sve izraženija i fascinantnija. Međutim, paralelno sa ovim procesom, kod Cezara je sve izraženija i određena agresivnost, koja ga na kraju košta boravka u azilu za posmatranje, a novo stanište prepuno je raznih čovekolikih majmuna, kivnih na zlehudu sudbinu i život u svojevrsnom ropstvu. Istorija nas je odavno naučila šta se desi kada jednoj takvoj potlačenoj grupi date vođu, a kada je taj vođa neko tako briljantan i odlučan kao što je to Cezar, onda je pobuna neminovna. I tu tek počinje pravi spektakl.
Nema se puno vremena za razmišljanje ili analiziranje tokom ove projekcije, čak ni dok traje prva, nešto sporija polovina filma. Ipak, nisam mogao a da se ne prisetim mnogih majmunskih filmova iz istorije kinematografije, od ''Tarzana'' do ''Gorila u magli'', ali zapravo su mi se samo dva, odnosno dva ipo filma vrzmala po glavi – originalna 'Planeta', onaj uvodni segment Kjubrikove 'Odiseje' i fantastični Romerov ''Monkey Shines''.
Ovaj prvi iz očiglednih razloga, drugi pre svega zbog neverovatnog izgleda majmuna, ali i zbog činjenice da monolit koji donosi inteligenciju u isto vreme podstiče i agresiju i konačno ovaj poslednji u kojem majmun zadužen da pomaže paraplegičaru, takođe postaje ubitačno opasan tek kada mu naučnici ubrizgaju ljudske gene zarad povećanja inteligencije. I upravo je taj segment priče i bio tema neubičajeno dugog razgovora koji smo o filmu imali K. i ja nakon projekcije. Naravno, bilo je zanimljivo baviti se i religijskim motivima koji su očigledni od samog početka filma (Cezarova majka u Isusovoj pozi, krštenje, biskviti kao nafora...), ali veza između inteligencije i agresije bila je neodoljivo inspirativna.
Nikako nismo mogli da se složimo oko tog aspekta jer sam ja uporno pokušavao da dokažem vezu između inteligencije i agresivnosti, dok je K. forsirala svoju teoriju da su autori filma svesno primenili Diznijevu formulu (Bambi, Kralj lavova, Pepeljuga...) po kojoj najuspešniji i najvoljeniji filmski junaci moraju što ranije u filmu da ostanu bez svojih roditelja, po mogućstvu onog ženskog, jer boljeg recepta od tog jednostavno nema – suze i bezgranična ljubav publike su zagarantovani. Ali ako smo tu i imali mesta za raspravu, fantaziranje i glupiranje, onda onaj zanatski deo filma nije ostavljao ni trunku prostora za neslaganje – Vajatov film je jedan od najspektakularnijih akcionih filmova stvorenih u poslednjih nekoliko godina, i to u tako žestokoj konkurenciji.
Ovog puta, za razliku od dosadašnjih pokušaja, majmuni nisu ljudi preobučeni u gusta krzna (izuzev glavnog junaka Cezara kojeg igra legendarni Endi Serkis koji je već glumio i Goluma u ''Gospodaru prstena'' i King Konga), već su proizvod nestvarnih specijalnih efekata koji scene sa majmunima u akciji dižu na jedan nov, neslućeni nivo. Invazija majmuna na Golden Gate i zgrade u San Francisku, ili njihovo tutnjanje kroz parkove i šume, predstavlja neverovatan bioskopski doživljaj koji če, nadam se i preporučujem, ljubitelji filma ipak pogledati na velikom platnu, kako jedino i priliči ovakvom filmu.
This Monkey Ain't No Joke, rekli bi Public Enemy, a nadovezali se Pixies, kao da su namerno želeli da učestvuju u našoj raspravi sa onim svojim genijalni refrenom - If man is 5, then the devil is 6, and if the devil is 6, then God is 7 and this monkey’s gone to heaven, ali to su valjda bila neka druga vremena koja su zvonila u mojim ušima.
U ovoj našoj, tehnološki naprednoj epohi, stigao je, eto, i jedan pravi 'popcorn' film koji ne zahteva nikakav mentalni napor za one koji ionako za to nisu sposobni, ali takođe nudi i već pomenute teme za razmišljanje, kao i čisto filmske poslastice kao što je recimo deo u kojem naš panmajmunski revolucionar polako diže ustanak koji funkcioniše kao neki nestali ili zaboravljeni, u svakom slučaju genijalni nemi film u kojem naracija nimalo ne pati zbog nedostatka dijaloga, reči uopšte, već naprotiv, gradi spektakularnu filmsku sliku/priču koja ne bledi ni nekoliko dana nakon izlaska iz dvorane.
Nema šta, jedva čekam da J. stigne s mora i da ponovo imam razlog da odem u bioskop. Naravno, nema sumnje da će u ovom našem svetu mnogi ovaj film videti ili kao manifest boraca za prava životinja ili kao paklenu pretnju koju tehnologija predstavlja u rukama ove naše, još uvek nezrele vrste, ili pak kao božju opomenu – svejedno od koje ste fele, ova nova ''Planeta majmuna'' je u ove letnje dane bolja i od sladoleda i od ledene limunade, bolja i od zoološkog vrta, crkve ili najdubljeg šumskog hlada. Hoćemo nastavak priče o Cezaru! Živeli majmuni!
Ja: ****
K: ****
Ovaj prvi iz očiglednih razloga, drugi pre svega zbog neverovatnog izgleda majmuna, ali i zbog činjenice da monolit koji donosi inteligenciju u isto vreme podstiče i agresiju i konačno ovaj poslednji u kojem majmun zadužen da pomaže paraplegičaru, takođe postaje ubitačno opasan tek kada mu naučnici ubrizgaju ljudske gene zarad povećanja inteligencije. I upravo je taj segment priče i bio tema neubičajeno dugog razgovora koji smo o filmu imali K. i ja nakon projekcije. Naravno, bilo je zanimljivo baviti se i religijskim motivima koji su očigledni od samog početka filma (Cezarova majka u Isusovoj pozi, krštenje, biskviti kao nafora...), ali veza između inteligencije i agresije bila je neodoljivo inspirativna.
Nikako nismo mogli da se složimo oko tog aspekta jer sam ja uporno pokušavao da dokažem vezu između inteligencije i agresivnosti, dok je K. forsirala svoju teoriju da su autori filma svesno primenili Diznijevu formulu (Bambi, Kralj lavova, Pepeljuga...) po kojoj najuspešniji i najvoljeniji filmski junaci moraju što ranije u filmu da ostanu bez svojih roditelja, po mogućstvu onog ženskog, jer boljeg recepta od tog jednostavno nema – suze i bezgranična ljubav publike su zagarantovani. Ali ako smo tu i imali mesta za raspravu, fantaziranje i glupiranje, onda onaj zanatski deo filma nije ostavljao ni trunku prostora za neslaganje – Vajatov film je jedan od najspektakularnijih akcionih filmova stvorenih u poslednjih nekoliko godina, i to u tako žestokoj konkurenciji.
Ovog puta, za razliku od dosadašnjih pokušaja, majmuni nisu ljudi preobučeni u gusta krzna (izuzev glavnog junaka Cezara kojeg igra legendarni Endi Serkis koji je već glumio i Goluma u ''Gospodaru prstena'' i King Konga), već su proizvod nestvarnih specijalnih efekata koji scene sa majmunima u akciji dižu na jedan nov, neslućeni nivo. Invazija majmuna na Golden Gate i zgrade u San Francisku, ili njihovo tutnjanje kroz parkove i šume, predstavlja neverovatan bioskopski doživljaj koji če, nadam se i preporučujem, ljubitelji filma ipak pogledati na velikom platnu, kako jedino i priliči ovakvom filmu.
This Monkey Ain't No Joke, rekli bi Public Enemy, a nadovezali se Pixies, kao da su namerno želeli da učestvuju u našoj raspravi sa onim svojim genijalni refrenom - If man is 5, then the devil is 6, and if the devil is 6, then God is 7 and this monkey’s gone to heaven, ali to su valjda bila neka druga vremena koja su zvonila u mojim ušima.
U ovoj našoj, tehnološki naprednoj epohi, stigao je, eto, i jedan pravi 'popcorn' film koji ne zahteva nikakav mentalni napor za one koji ionako za to nisu sposobni, ali takođe nudi i već pomenute teme za razmišljanje, kao i čisto filmske poslastice kao što je recimo deo u kojem naš panmajmunski revolucionar polako diže ustanak koji funkcioniše kao neki nestali ili zaboravljeni, u svakom slučaju genijalni nemi film u kojem naracija nimalo ne pati zbog nedostatka dijaloga, reči uopšte, već naprotiv, gradi spektakularnu filmsku sliku/priču koja ne bledi ni nekoliko dana nakon izlaska iz dvorane.
Nema šta, jedva čekam da J. stigne s mora i da ponovo imam razlog da odem u bioskop. Naravno, nema sumnje da će u ovom našem svetu mnogi ovaj film videti ili kao manifest boraca za prava životinja ili kao paklenu pretnju koju tehnologija predstavlja u rukama ove naše, još uvek nezrele vrste, ili pak kao božju opomenu – svejedno od koje ste fele, ova nova ''Planeta majmuna'' je u ove letnje dane bolja i od sladoleda i od ledene limunade, bolja i od zoološkog vrta, crkve ili najdubljeg šumskog hlada. Hoćemo nastavak priče o Cezaru! Živeli majmuni!
Ja: ****
K: ****