„Dokle god me telo služi, neću prestati da putujem“. Više se ni ne sećam ko je to rekao, možda je čak i jedna od onih rečenica koju su izmislili maheri marketinga i pripisali je nekoj istorijskoj ličnosti, ali nije ni važno, trebalo bi da je mantra za sve.

E, pa ja volim da putujem. Bilo gde i bilo kad, na kratko ili na duže, na more, u drugi grad, poslom (manje) i zbog uživanja (više). I po tome se verovatno ne razlikujem od ostatka čovečanstva, je li. Ono po čemu sam mislila da se razlikujem, konačno sam shvatila, takođe nije nimalo ekskluzivno i samo moje, te sam, možda prekasno, odlučila da dignem ruke od razmatranja sudbine klete i okrenem novi list.

U najkraćem, rođeni sam baksuz. Ako krenem negde vozom, dragi saputnici, budite sigurni da ćete kasniti najmanje dva sata, čak i u Nemačkoj, gde su takve stvari nezamislive. U autobusu u kome sam sigurno neće raditi klima ili će, makar, zavesice za prozore biti toliko isprane i tanke da će mi sunce spržiti mozak u najkraćem roku. Tu su i one stvari koje spadaju u čuvenu pravnu kategoriju „mogla sam, a nisam“. U avionu ću sigurno dobiti mesto pored nekog ko će me bar dva puta preskakati da bi otišao u toalet ili uzeo nešto iz pregrade iznad sedišta. Najmanje tri puta sam dobila tuš „kafom, čajem ili sokom“ tokom ne tako jakih turbulencija, a ne jednom mi se desilo da je nepoznati saputnik odlučio da je moje rame idealan jastuk za dremku. Ako mi se spava, sigurno ću sedeti pored nekog ko želi da priča ili ima nešto važno da kaže nekom u redu ispred. Ako mi se ne spava, nekome će obavezno smetati svetlo iznad sedišta.

Uvek me preskaču, ili u najmanju ruku gledaju zapanjeno što ne ustajem onog trenutka kada pilot objavi sletanje i verovatno većina saputnika misli da sam tupavi štreber. A ja ne shvatam zašto žuriti kad ionako ne može da se izađe iz aviona. Pa i kad se izađe, tu je najdosadnije čekanje na svetu, da se zalaufa ona traka za prtljag. Moj kofer će ionako sigurno da bude među poslednjima, možda ga i neće biti: nikad neću zaboraviti avgustovsku nedelju provedenu na amsterdamskom aerodromu u iščekivanju prtljaga koji je, umesto u Holandiji, završio u Helsinkiju.

Ni tehnologija me ne voli. Pre par meseci, oberučke prihvatim mogućnost da predam prtljag u centru Beča i nastavim da se švrćkam sve do večernjeg polaska aviona. Sva ponosna, gurnem bording kartu u torbu i ne pogledam je do trenutka dok mi ljubazni čika na pasoškoj kontroli ne skrene pažnju da mu baš ne ličim na Nikao Sun-Teka, kako sam se po ovom komadiću papira zvala. Jurnjava da stignem u avion pre nego što točkovi zarolaju po pisti ostaje za neku drugu priču.

Kad odlučim da idem metroom, osoblje će sigurno štrajkovati ili će linija biti u prekidu zbog neophodnih radova. Gradski autobus se neće pojaviti baš onda kada sam se nameračila da stignem na vreme, a tramvaju će nestati struja taman na sredini puta.

Baksuz, mislila sam godinama. I to u oba značenja te reči: što sam veći baksuz da se nešto nepredviđeno dogodi, postajem sve veći nadrndani baksuz. Kad me već svet ne voli, neću ni ja njega da volim, umem i ja zube da pokažem, mislila sam. Doduše, nešto nisam videla da svetu nešto fali zbog mog baksuzluka, ali važno je utešiti se.

Ne znam kako je došlo do preokreta, godine možda, ili prosto želja da i jedan i drugi baksuzluk ne budu zvezde vodilje kad god odlučim negde da se mrdnem. Nije mi uspela terapija uz moto „ko zna zašto je to dobro“, ali jeste ona druga, „baš me briga“. I tako je nastala kategorija zen-baksuza: ne mogu da promenim, pa neću da se nerviram. Ili ću se makar malo manje nervirati.

Pa je tako, kad me je pre neko veče nevaspitani junoša prošišao kao da ne postojim ispred pasoške kontrole, ovaj novi zen baksuz umesto bujice kočijaških psovki ili pridika u stilu postarije baba-tetke iz prošlog veka, iskoristio kliker i uzvratio peckanjem koje je mladuncu donelo i poneku neprijatnost. Dobro, to su još uvek ostaci onog drugog baksuzluka, ali i u zenu se mora makar malo uživati, zar ne?

Imam još vremena da razvijam ovu taktiku, tek sam počela, pa su mali propusti još uvek dozvoljeni. Možda konačno i razradim strategiju koja će i drugima koristiti, pa postanem Draga Saveta kao što sam oduvek želela, ko zna? Do tada, trening, dug je put do velikog majstora zen-baksuzluka.