Kao i većina zaluđenika za TV serije, već godinama ih lovim na način na koji se to, zvanično, ne sme, pa se uvek iznenadim kad vidim da je neka od njih stigla i na naše kanale. Zato izvinite što tek sad pišem o seriji Frindž, ali kad se već neko potrudio da je otkupi, vi se potrudite da je gledate.
Puno je onih koji su odmahivali rukom govoreći da je ova, za sada, trosezonska epopeja samo još jedna, malo osavremenjena kopija Dosijea X. Čedo Džej Džej Abramsa, Frindž - možda bi dobar prevod naziva bio Na ivici – od samog početka je mogao da računa na podršku onih koji daju pare, producenata i oglašivača.
Sve što je Abrams do sada uradio – a u toliko toga je već umešao prste da je postalo prenaporno nabrajati – ima zajedničku tabloidnu crtu: nikada nema sredine. Abramsa gledaoci, pa i kritičari, ili obožavaju ili preziru. Od scenarija za film Regarding Henry, preko “pametne” post-tinejdžerske serije Felisiti i špijunskog trilera u pet sezona Alias, do razočaravajuće Nemoguće misije III, drugačijeg Kloverfilda i neprevaziđenih Izgubljenih, pa do ne tako uspešne Super osmice, Abrams izaziva ili apsolutno obožavanje ili potpuno odbacivanje.
I baš zbog toga, sve mu je dozvoljeno: da reciklira sebe i druge, da prelazi granice i uvodi nova pravila.
Frindž je dobro je promućkana mešavina svega u čemu se do sada oprobavao. Alternativni naučni triler je nova kovanica smišljena baš za ovu seriju, koja je privukla i obožavaoce Dosijea Iks i Alijasa i još jednom pokazale Abramsovu neutaženu želju da se igra produkcijom, granicama realnog i oprobava glumce koje je, kako sam kaže, “nekada negde video.”
Olivija Danam (Anna Torv), FBI agentica koja u pilot-epizodi (za sada najskupljoj u istoriji televizije sa
10 miliona dolara utrošenih na sve i svašta), u deset minuta doživi ljubavnu ekstazu, mobing na zadatku i tragediju šekspirovskih razmera, spremna je da žrtvuje sve da bi spasila život svom partneru, zaraženom nepoznatim otrovom koji mu izjeda telo. Otkrivši da postoji naučnik koji može da joj pomogne – odlični Džon Nobl kao Volter Bišop, svojevrsni Timoti Liry i Albert Ajnštajn u jednom biću – ne preza od ucenjivanja njegovog sina Petera (veliki povratak Džošue Džeksona, nezaboravnog
Pejsija iz beživotnog serijala Dawson’s Creek) da bi ga izvukla iz ludnice u kojoj je proveo proteklih 17 godina.
Ovaj neobični trio nadgleda uvek savršeni Lens Redik kao Filip Brojls, naredniku koji ne preza od zaobilaženja istine i zakona da bi došao do onoga što mu je potrebno. Bišopovi eksperimenti na ljudima koji su ga i odveli u izolaciju danas su neophodni da bi Danamova razotkrila nepoznato zločinačko udruženje koje teži da zavlada svetom, dok nas scenaristi navode da je njegov bivši saradnik, u međuvremenu osnivač i vlasnik nedodirljive korporacije Mesiv Dinamiks, mozak koji stoji iza, na prvi pogled nerazjašnjivih, zločina.
Nauka je na ivici racionalnog, često nalik na eksperimente koje Skali vrši kada želi da udovolji Molderu, dovoljno nejasna da bude privlačna i obožavaocima Ričarda Dokinsa i sledbenicima teorija zavere, ali ipak sasvim realistična da ne bude smešna. Korišćenje najvrhunskije tehnologije i opita na takozvanim običnim ljudima vrlo uspešno skreću pažnju sa iščekivanja da se konačno otkrije šta je zajednička crta koja spaja naizgled nespojive zločine. Trilerski zaplet, i pored očekivanih rušenja aviona, dvostrukih agenata i ozloglašenih korporacija, dovoljno je napet da ne izaziva razočarenje ljubitelja političko-zločinačkih zapetljancija, uvek uz veliki trud da se osnovna priča zaokruži u svakoj epizodi.
U početku je delovalo da među glavnim likovima nedostaje hemije, dijalozi su ponekad delovali nategnuto, a zapleti pomalo i komični. Ali porođajne muke brzo su zaboravljene, scenaristi, sada sigurni u trajanje serijala, ulažu sve više truda i spretno vode priču ka zaista upečatljivom razrešenju. Koje će, kao i u svim kvalitetnim serijama, biti samo uvod u sledeće poglavlje.
Sve što je Abrams do sada uradio – a u toliko toga je već umešao prste da je postalo prenaporno nabrajati – ima zajedničku tabloidnu crtu: nikada nema sredine. Abramsa gledaoci, pa i kritičari, ili obožavaju ili preziru. Od scenarija za film Regarding Henry, preko “pametne” post-tinejdžerske serije Felisiti i špijunskog trilera u pet sezona Alias, do razočaravajuće Nemoguće misije III, drugačijeg Kloverfilda i neprevaziđenih Izgubljenih, pa do ne tako uspešne Super osmice, Abrams izaziva ili apsolutno obožavanje ili potpuno odbacivanje.
I baš zbog toga, sve mu je dozvoljeno: da reciklira sebe i druge, da prelazi granice i uvodi nova pravila.
Frindž je dobro je promućkana mešavina svega u čemu se do sada oprobavao. Alternativni naučni triler je nova kovanica smišljena baš za ovu seriju, koja je privukla i obožavaoce Dosijea Iks i Alijasa i još jednom pokazale Abramsovu neutaženu želju da se igra produkcijom, granicama realnog i oprobava glumce koje je, kako sam kaže, “nekada negde video.”
Olivija Danam (Anna Torv), FBI agentica koja u pilot-epizodi (za sada najskupljoj u istoriji televizije sa
10 miliona dolara utrošenih na sve i svašta), u deset minuta doživi ljubavnu ekstazu, mobing na zadatku i tragediju šekspirovskih razmera, spremna je da žrtvuje sve da bi spasila život svom partneru, zaraženom nepoznatim otrovom koji mu izjeda telo. Otkrivši da postoji naučnik koji može da joj pomogne – odlični Džon Nobl kao Volter Bišop, svojevrsni Timoti Liry i Albert Ajnštajn u jednom biću – ne preza od ucenjivanja njegovog sina Petera (veliki povratak Džošue Džeksona, nezaboravnog
Pejsija iz beživotnog serijala Dawson’s Creek) da bi ga izvukla iz ludnice u kojoj je proveo proteklih 17 godina.
Ovaj neobični trio nadgleda uvek savršeni Lens Redik kao Filip Brojls, naredniku koji ne preza od zaobilaženja istine i zakona da bi došao do onoga što mu je potrebno. Bišopovi eksperimenti na ljudima koji su ga i odveli u izolaciju danas su neophodni da bi Danamova razotkrila nepoznato zločinačko udruženje koje teži da zavlada svetom, dok nas scenaristi navode da je njegov bivši saradnik, u međuvremenu osnivač i vlasnik nedodirljive korporacije Mesiv Dinamiks, mozak koji stoji iza, na prvi pogled nerazjašnjivih, zločina.
Nauka je na ivici racionalnog, često nalik na eksperimente koje Skali vrši kada želi da udovolji Molderu, dovoljno nejasna da bude privlačna i obožavaocima Ričarda Dokinsa i sledbenicima teorija zavere, ali ipak sasvim realistična da ne bude smešna. Korišćenje najvrhunskije tehnologije i opita na takozvanim običnim ljudima vrlo uspešno skreću pažnju sa iščekivanja da se konačno otkrije šta je zajednička crta koja spaja naizgled nespojive zločine. Trilerski zaplet, i pored očekivanih rušenja aviona, dvostrukih agenata i ozloglašenih korporacija, dovoljno je napet da ne izaziva razočarenje ljubitelja političko-zločinačkih zapetljancija, uvek uz veliki trud da se osnovna priča zaokruži u svakoj epizodi.
U početku je delovalo da među glavnim likovima nedostaje hemije, dijalozi su ponekad delovali nategnuto, a zapleti pomalo i komični. Ali porođajne muke brzo su zaboravljene, scenaristi, sada sigurni u trajanje serijala, ulažu sve više truda i spretno vode priču ka zaista upečatljivom razrešenju. Koje će, kao i u svim kvalitetnim serijama, biti samo uvod u sledeće poglavlje.