Svašta nešto je ovih dana napisano o 5-tom oktobru. Prošlo jedanaest godina. I nije neka okruglica pa da se upriliče specijalna podsećanja. Kao primerice, prošle godine. Ovaj put bilo je to, ćini mi se, nekako rutinski.

Prisetilo se tog dana kada je uz mnogo suzavca, narodne energije, entuzijazma oboren Miloševićev režim. Poneko se podsetio i tadašnje ozbiljne bojazni da vlast u samrtnom ropcu ne posegne za silom. Što se kaže povuče obarač, i izazove krvoproliće.

Srećom ostalo je samo na strahu mada postoje svedočenja da su Milošević i general Pavković imali neke ideje.

No, gotovo poslovično uglavnom se poboravi ili se samo ovlaš pomene da je danima ranije tog oktobra pre 11 godina bilo vrlo dramatično na kolubarskim kopovima. Meni se nekako čini da je tu oparana prva petlja oktobarskih promena u Srbiji. Ako se dobro sećam protest je započet 29-tog septembra zahtevom da vlast prizna rezultat predsedničkih i parlamentarnih izbora.

Stali su svi kopovi i prekinut transposrt uglja prema termoelektrani Obrenovac. Istovremeno režim je rudare izložio ogromnom pritisku da se prozvodnja u rudniku obnovi. Angažovane su i vojska i policija. Tih dana nije se znalo da li je u rudniku više policije, javne i tajne, vojske... Valjda je samo nedostajala Agata Kristi. Krenula je i potera za tadašnjim funkcionerima DOS-a, Borisom Tadićem, Nebojšom Čovićem, Acom Karićem, jednim od vodja kolubarskog štrajka. Posebno je bilo napeto 4-tog oktobra kada su na Istočno polje sigli policijski specijalci koje je predvodio, tada pukovnik Boško Buha. Ispred upravne zgrade Istočnog polja suočili su se kordon policijskih specijalaca i rudari. A sve pred očima javnosti. Ovo zato što je dan ranije Radio Lazarevac zavapio na sav glas i u rudniku se sjatila novinarska bratija. Mnogo je bilo stranih ekipa.

Sećam se da je incident zamalo izazvala jedna francuska koleginica koja je bez ikakve zadrške svašta govorila policijskim oficirima. Toliko je preterala da su je ljudi iz štrajkačkog odbora sklonili na neko vreme. Kako god to je bio najteži incident jer policija nije izgleda došla u rudnik rešena da mlati i razjuri rudare. Bar ja, oslanjajući se na iskustvo sučeljavanja sa brojnim kordonima nisam primetio u očima policajaca rešenost da biju. Na beogradskim ulicama sam to, još od početka 90-tih, mnogo puta prepoznao.

Na fotografiji ispod su dvojica iz, pre 11godina, ekipe ključnih ljudi u štrajkačkom odboru kolubarskih rudnika. Zoran Lučić i Aca Karić.

Doduše, nekako neslavno oko godišnjice 5-tog oktobra, zavrtela se priča o korupciji u rudarskoj kompaniji. Neki bivši direktori i njihovi kompanjoni dopali zatvora. Tužilaštvo i policija izgleda odradili ono što je gotovo bila javna tajna. Da desetak godina unazad, najmanje, na raznovrsne načine, neke ekipe uzimaju novac mimo zakona. Najam mašina i opreme i svašta nešto još. Naravno, odmah se ovde, uz pravosudnu, zapodela i politička bitka. Kao sve je to deo predizborne kampanje. Možda je. I do sada su uoči izbora otvarane brojne afere.

Uglavnom se to nekako nemušto završavalo. Ovo izgleda ozbiljnije. Za sada izgleda. Videćemo. Podseća me pomalo na onu dečiju igricu „ Ide maca oko tebe“. Ko zna koliko sada „mija“ pokušava da sačuva rep. No, to pomenuh onako uzgred više kao neku vrstu ilustracije rak rane srpske tranzicije. Korupcije. To je kao neka vrsta tekovine i decenijske prakse da dolazak na vlast partokratama dodje kao plen. Vlast velika, odgovornost mala ili nikakva. E, izgleda došao kraj. Evropa rekla da je neophodno počistiti i taj ćošak u dvorištu. Valjda biva , za nadati se je, da je nevesela epizoda sa Kolubarom deo te a ne predizborne priče.

Inače, o 4-tom oktobru i rudarima Kolubare pišem jer se često zaboravi da je na tim kopovima, meni se čini, povučen jedan od najznačajnih končića petooktobarskih promena. 6-ti, simbolički gledano, kao da još čekamo.