Velika bitka na pomolu: zombiji su se vratili, ali ih iza ugla čeka ukleta kuća!
Ako ste bar malo uživali u živim mrtvacima, sigurno ste se nacrtali ispred televizora prošlog ponedeljka kada je, ponovo uz pohvale za aktuelnost, ovdašnji Foks krajm isporučio, jedan dan kasnije, svetsku premijeru dugo iščekivane druge sezone o plemenu preživelih.
Ostavili smo ih u nedođiji, bez plana kuda i kako pobeći od najezde zombija, uz sumnje u sve i svakog. Iako se mnogi slažu da je serijal popustio u poslednjim epizodama prve sezone, “insajderi” uveravaju da su baš one idealan uvod u premijeru.
Nažalost, kao i u nekim drugim sferama ljudskog delovanja, insajderi se pokazaše kao nimalo verodostojan izvor, te su besmislena patetika, verski spasonosi i reakcije na prvu loptu jedini utisci posle povratka zombija na TV ekrane.
Za razliku od pravih zaluđenika koje najviše boli odsustvo sličnosti sa stripovnim predloškom, mene autori Okruženih mrtvima za srce ujedoše zbog propuštene šanse. Ovakvim udarcima po najnižim, ili možda bolje rečeno najlakše zadovoljavajućim gledalačkim strastima, samo su dodali argumente svima onima koji, visoko podignutih obrva, prezrivo odbacuju sve žanrovske avanture, prilepljujući im etiketu "zabave za nižnje duhom".
Dakle, grehota, jer sam, kao i mnogi verovatno, otpisivala neke početne mane dajući džokera na račun toga što se godinama čekalo na pravu horor seriju u moru budalašenja sa tinejdžerskim vampirima. Ali na sreću, svetlo se pojavilo na kraju televizijskog tunela.
Američka kablovska TV mreža FX koja polako, ali sigurno jaše za petama do skoro neprikosnovenog HBO-a, još je tokom leta započela takozvanu viralnu kampanju upoznavanja sa projektom pomalo banalnog naziva Američka horor priča. Prvo na internet sajtu, pa na Fejsbuku i Tviteru, a potom i direktnim mejl kontaktom sa budućim gledaocima, nudili su nam komadiće buduće slagalice, prepredeno sakrivajući kolačić i poslednju kariku da bi osigurali još jedan klik.
Premijera nikog nije ostavila ravnodušnim, dakle, cilj je postignut. Priča o porodici koja se tek uselila u staru kuću "sa dušom" u potrazi za novim početkom posle kraha ideala o večnoj bračnoj vernosti naizgled ne privlači ovako običnim detaljima. Ali "duša" ima mnogo važniju ulogu od grešnog oca porodice Bena Harmona, psihijatra (Dilan Mekdermot, nikad ostvareni Mekdrimi zavodnik koga se sećamo iz "Advokature"), povređene majke Vivijen (odlične Koni Briton koja se dokazala u odličnom serijalu "Svetla petkom uveče" i ćerke Vajolet (još uvek "novo" otkriće, mlađa sestra poznatije Vere Farmigo, Taisa).
Pored panike i haosa raspakivanja, uređivanja i upoznavanja novih sugrađana, borbe sa demonima iz prethodnih meseci, "duša" ih neće ostaviti na miru: kuća je, naravno, ukleta – ubistva, maskari, duhovi (ili ne, još ćemo videti). "Duša" je oličena i u spektakularnoj Džesiki Lang, čija je sama pojava dovoljna da se gledaoci zalepe za ovu seriju samo da bi videli kako će južnjački otegnuti sarkastični komentar na račun svojih novih suseda. Čorbicu ukletosti zaokružiće i njena ćerka, neželjeni posetilac kuće u najneočekivanijim trenucima, ali i kućna pomoćnica staklenog oka u dvostrukom izdanju, mlađem i starijem (Frensis Konroj, nezaboravna majka porodice pogrebnika iz "Šest stopa pod zemljom). Vajolet se zbližava sa Benovim pacijentom Tejtom (plavokosi Ivan Piters, verovatno budući globalni zavodnik tinejdžerki i malo starijih) čiji smireni izraz lica ne nagoveštava buduće akcije.
Sve bi ovo zvučalo kao malo zanimljiviji scenario televizijske porodične drame da scenaristi Rajan Marfi i Bred Falčak – krivi za "Reži me" i, držite se sad, "Gli" – nisu odlučili da zadovolje sve svoje opsesije i strasti prema hororu, šokiranju gledalaca i dobroj zabavi. Od krvavih i surovih lančanih ubistava, preko oživljavanja težnje koje se svi u javnosti stidimo, ali ipak ne menjamo kanal kada vidimo brutalne snimke žrtava katastrofa i nesreća, do odavanja počasti omiljenim strahotama po kojima pamtimo najveća dostignuća ovog žanra, ovaj dvojac sa dosta uspeha vodi priču koja će gledaoca prestrašiti, zapanjiti, pa i zgaditi, ali neće odustati.
Za razliku od pominjanih zombija.
"Američka horor priča" za sada ima mana, prvenstveno ispoljenih u patetičnom Mekdermotu koji je dosadio i bogu i ljudima svojom srnećim pogledima, navodnom grižom savesti i prevrtljivim zaglibljivanjem u dalje i dublje laži. Strastveni ljubitelji horora će možda imati i zamerke na nedoslednosti u pripovedanju i prikazivanju svih onih detalja zbog kojih se ovaj žanr i voli, ali se neće osećati izdano i prevareno, zbog čega odustaju od "Okruženih mrtvima".
I, za razliku od zombija, tu je i kec iz rukava za one sa podignutim obrvama: ako ima pravde, Džesika Lang svakim trenutkom pojavljivanja na ekranu dokazuje da izvanredna gluma nije rezervisana samo za visokoumne projekte.
Ostavili smo ih u nedođiji, bez plana kuda i kako pobeći od najezde zombija, uz sumnje u sve i svakog. Iako se mnogi slažu da je serijal popustio u poslednjim epizodama prve sezone, “insajderi” uveravaju da su baš one idealan uvod u premijeru.
Nažalost, kao i u nekim drugim sferama ljudskog delovanja, insajderi se pokazaše kao nimalo verodostojan izvor, te su besmislena patetika, verski spasonosi i reakcije na prvu loptu jedini utisci posle povratka zombija na TV ekrane.
Za razliku od pravih zaluđenika koje najviše boli odsustvo sličnosti sa stripovnim predloškom, mene autori Okruženih mrtvima za srce ujedoše zbog propuštene šanse. Ovakvim udarcima po najnižim, ili možda bolje rečeno najlakše zadovoljavajućim gledalačkim strastima, samo su dodali argumente svima onima koji, visoko podignutih obrva, prezrivo odbacuju sve žanrovske avanture, prilepljujući im etiketu "zabave za nižnje duhom".
Dakle, grehota, jer sam, kao i mnogi verovatno, otpisivala neke početne mane dajući džokera na račun toga što se godinama čekalo na pravu horor seriju u moru budalašenja sa tinejdžerskim vampirima. Ali na sreću, svetlo se pojavilo na kraju televizijskog tunela.
Američka kablovska TV mreža FX koja polako, ali sigurno jaše za petama do skoro neprikosnovenog HBO-a, još je tokom leta započela takozvanu viralnu kampanju upoznavanja sa projektom pomalo banalnog naziva Američka horor priča. Prvo na internet sajtu, pa na Fejsbuku i Tviteru, a potom i direktnim mejl kontaktom sa budućim gledaocima, nudili su nam komadiće buduće slagalice, prepredeno sakrivajući kolačić i poslednju kariku da bi osigurali još jedan klik.
Premijera nikog nije ostavila ravnodušnim, dakle, cilj je postignut. Priča o porodici koja se tek uselila u staru kuću "sa dušom" u potrazi za novim početkom posle kraha ideala o večnoj bračnoj vernosti naizgled ne privlači ovako običnim detaljima. Ali "duša" ima mnogo važniju ulogu od grešnog oca porodice Bena Harmona, psihijatra (Dilan Mekdermot, nikad ostvareni Mekdrimi zavodnik koga se sećamo iz "Advokature"), povređene majke Vivijen (odlične Koni Briton koja se dokazala u odličnom serijalu "Svetla petkom uveče" i ćerke Vajolet (još uvek "novo" otkriće, mlađa sestra poznatije Vere Farmigo, Taisa).
Pored panike i haosa raspakivanja, uređivanja i upoznavanja novih sugrađana, borbe sa demonima iz prethodnih meseci, "duša" ih neće ostaviti na miru: kuća je, naravno, ukleta – ubistva, maskari, duhovi (ili ne, još ćemo videti). "Duša" je oličena i u spektakularnoj Džesiki Lang, čija je sama pojava dovoljna da se gledaoci zalepe za ovu seriju samo da bi videli kako će južnjački otegnuti sarkastični komentar na račun svojih novih suseda. Čorbicu ukletosti zaokružiće i njena ćerka, neželjeni posetilac kuće u najneočekivanijim trenucima, ali i kućna pomoćnica staklenog oka u dvostrukom izdanju, mlađem i starijem (Frensis Konroj, nezaboravna majka porodice pogrebnika iz "Šest stopa pod zemljom). Vajolet se zbližava sa Benovim pacijentom Tejtom (plavokosi Ivan Piters, verovatno budući globalni zavodnik tinejdžerki i malo starijih) čiji smireni izraz lica ne nagoveštava buduće akcije.
Sve bi ovo zvučalo kao malo zanimljiviji scenario televizijske porodične drame da scenaristi Rajan Marfi i Bred Falčak – krivi za "Reži me" i, držite se sad, "Gli" – nisu odlučili da zadovolje sve svoje opsesije i strasti prema hororu, šokiranju gledalaca i dobroj zabavi. Od krvavih i surovih lančanih ubistava, preko oživljavanja težnje koje se svi u javnosti stidimo, ali ipak ne menjamo kanal kada vidimo brutalne snimke žrtava katastrofa i nesreća, do odavanja počasti omiljenim strahotama po kojima pamtimo najveća dostignuća ovog žanra, ovaj dvojac sa dosta uspeha vodi priču koja će gledaoca prestrašiti, zapanjiti, pa i zgaditi, ali neće odustati.
Za razliku od pominjanih zombija.
"Američka horor priča" za sada ima mana, prvenstveno ispoljenih u patetičnom Mekdermotu koji je dosadio i bogu i ljudima svojom srnećim pogledima, navodnom grižom savesti i prevrtljivim zaglibljivanjem u dalje i dublje laži. Strastveni ljubitelji horora će možda imati i zamerke na nedoslednosti u pripovedanju i prikazivanju svih onih detalja zbog kojih se ovaj žanr i voli, ali se neće osećati izdano i prevareno, zbog čega odustaju od "Okruženih mrtvima".
I, za razliku od zombija, tu je i kec iz rukava za one sa podignutim obrvama: ako ima pravde, Džesika Lang svakim trenutkom pojavljivanja na ekranu dokazuje da izvanredna gluma nije rezervisana samo za visokoumne projekte.