Svaki dan male E. počinje na ulici. Napunila je devet godina, ali nije krenula u školu. Majka je svako jutro šalje sa dvogodišnjom sestricom u naručju na jednu od raskrsnica Beograda da prosi…
"Volela bih da naučim da čitam i pišem, ali moram novac da donesem kući", kaže na brzinu ova starmala, koja živi sa dva brata bez ikakve socijalne pomoći u baraci, dok kucka na prozor automobila zastalog na semaforu ispružene ruke.
Slične priče mogu se čuti na svakom koraku na beogradskim ulicama. Roditelj je bolestan, socijalna pomoć izostala, pa je detetu ulica postala "dom". Hraniteljka koja dete šalje dalje - na ulicu, jer joj više ne isplaćuju socijalnu naknadu... Ekstremno siromaštvo i nasilje tera decu na ulicu, a neka trpe i posledice ako ne donesu "dnevnicu".
Tačan broj dece koja prosjače nije moguće ni pretpostaviti, ali republička kancelarija zaštitnika građana ima podatak da je najmanje njih 225 prosjačilo tokom prošle godine.
Umorna od obilaženja kafića za "neki dinar", pranja šoferšajbni i skupljanja kartona po kontejnerima "deca ulice" se sve češće okreću jedinom utočištu za koje u Beogradu znaju - Svratištu u Krfskoj ulici.
"Mi smo od 2005. do otvaranja prvog Svratišta 2007. išli na teren i obilazili decu koja žive u neformalnim naseljima, vagonima, šahtovima, ventilacionim otvorima… Svaki put kada čujemo da ima pridošlica, a prilično smo dobro obavešteni, jer imamo poverenje dece koja dolaze u svratište, pokušamo da pregovaramo sa tom grupom koja je počela da živi na ulici i da rešimo taj problem", priča za MONDO Marko Šijan, koordinator Svratišta i dodaje da je program baziran na potrebama dece.
Kroz Svratište svakog dana prođe oko četrdesetoro dece koja žive ili rade na ulici, a pomoć najčešće potraže dečaci romske nacionalnosti.
"Dođem da jedem, da se okupam, da se obučem, domaći da uradim. Uzmem torbu, odem u školu, pa se vratim da radim domaći. Posle gledamo neki crtani film i onda idemo kući. Mama i tata mi kažu da je dobro da znam da čitam", kaže desetogodišnji A. koji želi da radi u "Maksiju" kad poraste.
"Treba samo da učimo i da naučimo da brojimo i onda možda budem i policajac", dodaje dečak.
On sa starijim bratom K. živi u baraci i redovno dolazi u svratište. Petnaestogodišnjak već ima par tetovaža i kaže da puši od malena.
"Nije to ništa. Cigara. Da vidiš ove nove što smrde na lepak. Njih četvoricu braće (7, 9, 11 i 12 godina) roditelji su ovamo poslali. Ja im kažem ostavite taj lepak, razbolećete se, ali oni ne haju. Radi se o tome da su svi roditelji saznali za ovo svratište i misle da će ovde da nas čuvaju. Ali, ovde ne može tebe neko da čuva, već da ti pruži šansu da učiš, jedeš, piješ kao kod kuće. Posle mora da se ide kući", objašnjava budući maneken.
Deci je, pored tri obroka, dve užine i obavezne higijene, u "drugom domu" obezbeđena i neophodna medicinska pomoć.
"Samo zdravstveno ugrožena deca ovde prenoće. Ako se plaše da se vrate na ulicu ili postoji neka realna opasnost smestimo ih u jednu od dve sobe kojima raspolažemo.
U nekim ekstremnijim situacijama po hitnom postupku obaveštavamo Centar za socijalni rad, nadležne institucije i pokušavamo da u periodu dok je dete ovde na spavanju rešimo trajno taj problem", kaže Šijan.
Šesnaestogodišnjoj S. ostalo je još godinu i po dana da završi školu.Slične priče mogu se čuti na svakom koraku na beogradskim ulicama. Roditelj je bolestan, socijalna pomoć izostala, pa je detetu ulica postala "dom". Hraniteljka koja dete šalje dalje - na ulicu, jer joj više ne isplaćuju socijalnu naknadu... Ekstremno siromaštvo i nasilje tera decu na ulicu, a neka trpe i posledice ako ne donesu "dnevnicu".
Tačan broj dece koja prosjače nije moguće ni pretpostaviti, ali republička kancelarija zaštitnika građana ima podatak da je najmanje njih 225 prosjačilo tokom prošle godine.
Umorna od obilaženja kafića za "neki dinar", pranja šoferšajbni i skupljanja kartona po kontejnerima "deca ulice" se sve češće okreću jedinom utočištu za koje u Beogradu znaju - Svratištu u Krfskoj ulici.
"Mi smo od 2005. do otvaranja prvog Svratišta 2007. išli na teren i obilazili decu koja žive u neformalnim naseljima, vagonima, šahtovima, ventilacionim otvorima… Svaki put kada čujemo da ima pridošlica, a prilično smo dobro obavešteni, jer imamo poverenje dece koja dolaze u svratište, pokušamo da pregovaramo sa tom grupom koja je počela da živi na ulici i da rešimo taj problem", priča za MONDO Marko Šijan, koordinator Svratišta i dodaje da je program baziran na potrebama dece.
Kroz Svratište svakog dana prođe oko četrdesetoro dece koja žive ili rade na ulici, a pomoć najčešće potraže dečaci romske nacionalnosti.
"Dođem da jedem, da se okupam, da se obučem, domaći da uradim. Uzmem torbu, odem u školu, pa se vratim da radim domaći. Posle gledamo neki crtani film i onda idemo kući. Mama i tata mi kažu da je dobro da znam da čitam", kaže desetogodišnji A. koji želi da radi u "Maksiju" kad poraste.
"Treba samo da učimo i da naučimo da brojimo i onda možda budem i policajac", dodaje dečak.
On sa starijim bratom K. živi u baraci i redovno dolazi u svratište. Petnaestogodišnjak već ima par tetovaža i kaže da puši od malena.
"Nije to ništa. Cigara. Da vidiš ove nove što smrde na lepak. Njih četvoricu braće (7, 9, 11 i 12 godina) roditelji su ovamo poslali. Ja im kažem ostavite taj lepak, razbolećete se, ali oni ne haju. Radi se o tome da su svi roditelji saznali za ovo svratište i misle da će ovde da nas čuvaju. Ali, ovde ne može tebe neko da čuva, već da ti pruži šansu da učiš, jedeš, piješ kao kod kuće. Posle mora da se ide kući", objašnjava budući maneken.
Deci je, pored tri obroka, dve užine i obavezne higijene, u "drugom domu" obezbeđena i neophodna medicinska pomoć.
"Samo zdravstveno ugrožena deca ovde prenoće. Ako se plaše da se vrate na ulicu ili postoji neka realna opasnost smestimo ih u jednu od dve sobe kojima raspolažemo.
U nekim ekstremnijim situacijama po hitnom postupku obaveštavamo Centar za socijalni rad, nadležne institucije i pokušavamo da u periodu dok je dete ovde na spavanju rešimo trajno taj problem", kaže Šijan.
"Ovde je najbolje što možeš da dođeš da prespavaš kad imaš probleme. Ja imam puno problema sa ocem, jer dosta pije i tada mene i mamu maltretira. Živeli smo u Nemačkoj jedno vreme. Tamo sam išla u školu i znam da govorim i pišem na tom jeziku. Ali smo zbog oca morali da se vratimo", priča devojčica za MONDO i otkriva da planira da bude frizerka kao i da već vežba na svojoj mami.
Namršteno dodaje da je zimi mnogo teže preživeti na ulici nego leti, kao i da će sledeće godine biti još teže zbog ekonomske krize.
"U zimskom periodu se broj dece koja dolaze na dnevnom nivou duplira. Imamo različite radionice koje bi trebalo da ih dodatno motivišu. Amerikanka Kejtlin se prijavila da kao volonter klincima daje časove engleskog jezika što su oni vrlo lepo prihvatili.
Inače, veliku pomoć pružaju volonteri koji puno pažnje poklanjaju deci u svoje slobodno vreme", kaže dipl. spec. pedagog Jelena Mitić-Pantić za MONDO.
Ona dodaje da ljudi nisu zaboravili na humanost i da vrlo često Beograđani donose sveže voće, garderobu pa i slatkiše za decu.
"Dešava se da baka dođe čak sa Novog Beograda da donese jabuke. A klinci su zahvalni i vrlo vredni. Posle jela čiste za sobom, peru sudove, ali za to budu i nagrađeni", navodi Mitić-Pantić.
"Trudili smo se da organizujemo najrazličitije edukacije. Medicinska sestra se trudi svaki dan da objasni kako nastaju bolesti. Neverovatan uspeh je što smo uspeli da ih naviknemo da prvo operu ruke kada uđu u Svratište. Stvorili smo neku kontinuiranu podršku koja ima i osnovu u zakonu da bude potpuno održiva”, objašnjava Marko Šijan i dodaje da rezultati govore sami za sebe, ali da opstanak ustanove ipak zavisi od nadležnih institucija.
Broj aktivnih korisnika koji svakodnevno ili nedeljno svrate trenutno je veći od 140, dok je od 2007. do danas prošlo 630 dece. Od trenutno aktivnih više od 70 odsto ide u škole, kaže Šijan.
"Mi terenskim radom obuhvatamo i decu i mlade do 26 godina i to nam omogućava da ispratimo stariju populaciju, od 20 do 26 godina, koja ima vrlo malo izbora.
Oni koji su živeli na ulici, nisu išli u školu, koji su navikli da prežive u uslovima u kojima su morali da prežive, imaju dosta problema. Govorimo o problemima trgovine ljudima, seksualne i radne eksploatacije, zloupotrebe droga što mora da se rešava u saradnji sa insistucijama", dodaje on.
Za decu uključenu u rad na ulici Centar za integraciju mladih (CIM) je pokrenuo i dnevni centar na Novom Beogradu u Narodnih heroja u saradnji sa opštinom i Sekretarijatom za dečiju zaštitu.
"Prostor je mali, ali najviše dece je upravo u toj opštini na ulici pa je logično što smo tamo pokrenuli taj program", kaže Šijan i podseća da su otvorena i svratišta u Nišu i Novom Sadu.
Praksa pokazuje da su deca koja prose uglavnom to naučila od svojih roditelja, koji se i sami bave prosjačenjem.
Zvanična državna strategija za rešavanje problema prosjačenja, pogotovu kada je reč o deci, ne postoji, zato je od velikog značaja preporuka Zaštitnika građana da Narodna skupština uvrsti u dnevni red razmatranje predloga Zakona o pravima deteta.
Svratište je novim Zakonom o socijalnoj zaštiti prepoznato kao oblik usluge na lokalnom nivou, koji treba da ga finansira.
"Beograd ima najvеći broj dece ulice, dece koja prosjače i kojima je takva usluga potrebna da bi postepeno uz podršku ostalih sistema (socijalne, zdravstvene zaštite i obrazovanja ) napuštali taj krug bede i siromaštva u kojem su se našli, ne svojom krivicom", kaže za MONDO Tamara Lukšić-Orlandić, zamenica zaštitnika građana zadužena za prava deteta.
Rešenje ne pruža državno prihvatilište, koje takođe ima male kapacitete sa tek 16 kreveta, s tim što se deca tamo kratko zadržavaju, dolaze u pratnji policije ali ih vrlo često samovoljno napuštaju.
"Drugačiji je odnos zaposlenih prema njima. Svratište je u prednosti, jer su njihovi volonteri mladi ljudi, malo stariji od korisnika svratišta, pa se odnos poverenja lakše uspostavlja.
Možda bi, za početak Prihvatilište trebalo da preslika taj model dobrovoljnosti. Da ide ka korisnicima, uključi mlade, studente psihologije, pedagogije, specijalne pedagoge, što bi bila i svojevrsna praksa tim budućim stručnjacima, a podrška deci ulice koja generalno imaju problem i nizak stepen poverenja u institucije", kaže Lukšić-Orlandić.
Ona naglašava da to nikako ne znači da Svratište kao dokazani uspešni model treba prepustiti gašenju.
Prema njenim rečima, predlaganje Zakona o pravima deteta je pionirski posao.
"Mislim da usvajanje ovakvog zakona treba da bude dokaz zrelosti društva da su prava deteta i njihova zaštita kroz sveobuhvatni zakon upravo ono što je Ustav Srbije i inicirao kada je koncept prava deteta uvrstio po prvi put u najviši pravni akt zemlje", ocenjuje zamenica zaštitnika građana.
"Potrebno je izmeniti sadašnje propise po kojima se deca koja prosjače smatraju prekršiocima javnog reda i mira. Deca koja prose su žrtve eksploatacije odraslih, roditelja, starijih osoba koje ih navode na prosjačenje, države koja ih ne štiti i ne sklanja sa ulice", dodaje ona.
Prema njenim rečima, treba edukovati roditelje o tome šta je funkcionalna porodica.
Ona je precizirala da paket mera za zaštitu prava dece, pre svega, treba da pruži podršku porodici i deci u ranom uzrastu, a to znači uključivanje što većeg broja dece iz rizičnih grupa u predškolske ustanove/vrtiće, obavezni pripremni predškolski program, pa potom u škole.
"Materijalna pomoć siromašnim porodicama i edukacija roditeljima da deci nije mesto na ulici. Roditelji su ti koji treba da rade, da iznalaze načine da izdržavaju decu, a deca da se školuju. Prednacrt zakona o deci predviđa i obaveznu srednju školu. Taj predlog mnogi dočekuju na nož, što je dokaz našeg niskog samovrednovanja. U 21. veku, elementarno je imati bar srednju školu. Ona daje šansu za bolji start u životu", navela je Lukšić-Orlandić.
Svoj deci do 18 godina, bez izuzetka treba obezbediti potpuno besplatnu zdravstvenu zaštitu, kaže ona.
"Prema nedavnoj izjavi mog kolege zamenika Ombudsmana Slovenije, u toj zemlji nije zabeležen nijedan slučaj dečijeg prosjačenja. Možemo li se približiti tom idealnom rešenju", pita se zamenica zaštitnika građana.
Svratište već pet godina funkcioniše kao projekat Centra za integraciju mladih i finansira se kroz projekte. Ugovor o korišćenju prostora se produžava na svakih godinu dana, tako da svake zime vlada neizvesnost.
Pored ovog, do prošle nedelje, imalo je problem i sa grejanjem. Međutim, zahvaljujući akciji twiteraša uspešno je organizovana humanitarna akcija prikupljanja novca za troškove priključenja grejanja iz 2009, koji iznose 420.000 dinara i koje je trebalo da plati Sekretarijat za socijalnu zaštitu, kada je kućica priključena na toplane.
"Grad je reagovao i obezbedio sredstva za regulisanje duga za grejanje tako da će se ta situacija srediti", potvrdio je Marko Šijan.
Svratište ima oko 80 volontera pored zaposlenih u programima i terenske radnike i na Novom Beogradu i u Svratištu, kao i u programu prevencije od HIV-a i hepatitisa.
Volonteri su uvek dobrodošli i mogu se prijaviti elektronskom poštom na [email protected] ili putem telefona 011- 2 766 819.
(Tatjana Zorić / MONDO)
