Da me naš urednik nije nedeljama suptilno savetovao da se pozabavim domaćom televizijom u godini na izdisaju, ovog teksta ne bi ni bilo. Dakle, kolumna pod prisilom!
Zašto ne? Zato što već godinama ne vidim, sem ušminkanosti, nijedan pomak koji zavređuje široku podršku. Jeste, pojavi se ponekad neki zagubljeni draguljčić, ali sem trenutno aktuelnih narandžastih i bordo boja, teško da je bilo šta što sam zapamtila iz ovih dvanaest meseci mnogo drugačije, bolje i upečatljivije od onog iz prošle ili prethodnih godina.Naravno, svi ste videli iste grafikone gledanosti u plaćenim oglasima po novinama i široko analizirane u informativnim ili, kako volim da ih zovem, obaveštavajućim programima Velike Trojke i Male Dvojke koja debelo zaostaje. I naravno, svaka je od njih sebe stavila na prvo mesto u ovom ili onom segmentu programa, a na nama je da verujemo u te zelene i crvene izdužene kocke ispresecane nekim linijama sa raznim brojkama od nule do beskonačnog.
Za sve ove godine, sad već i decenije, koliko gledam televiziju, 'ajd što mene nikad niko nije pozvao da me pita šta gledam, nego što nisam upoznala nikog sa piplmetrom ili kakvom već spravom u kući. I nemojte me pogrešno shvatiti, verujem ja u statistike i brojke, znam zasigurno da se to meri – jer kako bi inače oglašivači birali gde će da vam predstave najnoviji paket za korišćenje mobilnih telefona ili zubnu pastu koja sigurno leči paradentozu – ali nekako mi sve te hvalisave objave zvuče kao oni oglasi za iznajmljivanje stana koji na papiru vuče na velelepno potkrovlje na Menhetnu koje samo na mene čeka, a u stvari bude suteren u zajedničkom dvorištu memljivih zidova.
Kada na jednoj od televizija počne prikazivanje, recimo, takmičenja u pevanju, na drugoj će, ni mesec dana kasnije, zaguditi to isto, sa dodatkom plesanja ili recitovanja. Ako jedni nagrađuju posle mesec dana na pustom ostrvu, drugi se opredeljuju za zatvorenu kuću, a treći za seosko imanje ili pripremu svadbe. I svaka od ovih emisija je "najgledanija među publikom od toliko i toliko godina" – pa kad stigne sva ta publika da odgleda baš svaki od ovih zajedničkih života nepoznatih ljudi?
Za sport je jasno, uvek je zicer, kao i za domaće serije takozvanog tradicionalnog tipa – te tu važi vekovima potvrđena taktika "ne menjati tim koji dobija". Gledaocu je svejedno na kom će kanalu gledati sportske heroje, domaće i strane, kao i navodno životne dogodovštine onog koga stvaraoci tih beskrajno ukalupljenih serijala nazivaju "običnim čovekom". Ionako je većini raspored kanala i dalje upriličen po starovremenom pravilu 1, 2 i 3, a šta posle njih ide najčešće je prepušteno samostalnom nalaženju programa TV aparata. Ne zamerite, ovako pokušavam da objasnim minimum uloženog truda u ove televizijske avanture.
Danas je sve mnogo ušminkanije, pa čak i ti prokleti rieliti programi ne izazivaju transfer neprijatnosti kvalitetom vizuelnog, već "samo" sadržajem, ali večno i omiljeno opravdanje da publika to traži ovde teško može da se pobije bilo kakvim argumentom. No, uljuljkivanje u takvu rezigniranost donosi mnogo veći problem: svaki iskorak iz očekivanog, uobičajenog i neinventivnog najčešće donosi unapred negativne poene sa obe strane gledalačke porote – jednima će smetati što, na primer, neke realno drugačije serije (najsvežiji primer su Žene sa Dedinja koje, uz sve svoje ihahaj mane, donose potpuno drugačiji snimateljsko-rediteljski rad) "nemaju veze sa Srbijom", uz zamerke "ko to ovde tako priča" i "ko, bre, ovako živi". Drugi se neće snaći u novom okruženju na koje nisu navikli i automatski će odbaciti dalje gledanje.
S druge strane, iako prema podacima gledane, "podomaćene" verzije stranih programa poput Paklene kuhinje i sličnih – neke od njih smo već imali prilike da gledamo u originalnim izdanjima – ne odvajaju se previše od postavljenih pravila, ali opet, svima im nešto fali: počev od često direktno prevedenih dijaloških lista, nimalo prilagođenih sredini u kojoj se dešavaju, preko iritantnih "domaćina" i "gostiju" koji ne mogu da prikriju neprirodno ponašanje, do uglavnom previše očiglednog sponzorskog prisustva.
Za kraj ne mogu da izbegnem pominjanje pošasti nezaustavljivog govorećeg napada zvanog tok-šou.
Priznajem, alergična sam na stalno iste goste, stručnjake koji o svemu sve znaju, voditelje čija arogancija ne može da se izmeri najvećim brojčanim jedinicama, ili one koji se ne usuđuju da prekinu besmisleno pametovanje, imaoce mišljenja i one koji veruju samo u svoje iskustvo kao vrhunsku istinu. Malo je ljudi na ovoj planeti koji zaista imaju šta da kažu pa da ih vredi slušati duže od deset minuta, a čak i njih ne treba susretati češće od dva puta godišnje. Ali, što reče jedan od njih, oni koji zaista imaju šta da kažu ne žele da televizijski prostituišu to što znaju.
Kao i u svemu u Srbiji, i televizijama fali mera. Niti je sve crno, a još manje belo, i ta sredina, koju najčešće, dok smo buntovnici, smatramo linijom manjeg otpora, uopšte nije tako loša stvar. Verovatno su i sve ove hvalisave brojke negde na sredini, ali to niko neće da prizna.