Kada je urednik Monda Daniel početkom poslednjeg meseca leta gospodnjeg 2011. diskretno sugerisao kolumnistima da nekako sumiraju godinu moja prva reakicja je bila da mi sledi prebiranje po onome što obično nazivamo ozbiljnim temema. Kao, recimo evropsko “putovanje” Srbije.

Naravno, uz nezaobilazan osvrt na kosovsku priču koja je potkočila u decembru očekivanu kandidaturu Srbije za članstvo u EU. Ili teturanje ovdašnje privrede kroz zamke ekonomske stabilizacije a u okolnostima svetskih finansijskih i evropskih budžetsko-trošadžijskih problema. Ili politička prestrojavanja i vidno ubrzanje kampanje za još neraspisane izbore.

Meni bi valjda trebalo da zapadnu ekonomija i socijala. U to se kao nešto razumem. Medjutim, o tome se ovde toliko govori i piše da se pitam ima li išta što već nije rečeno o učinku vlade. Otuda, meni se nekako više dopalo da svedem ovogodišnje pecaroške račune. Nije bez išta verujte mi.

Taman je s početka godine, pre zabrane krenuo ovaj “važan” posao. Doduše, ne baš kao one prethodne godine. Uvek je to tako. Ona bivša godina poslovično bude bolja. Kao u onoj dosetki da je pre rata, drugog naravno, sve nekako bilo bolje. Februar je delovao nekako obećavajuće. U Luci Beograd se okupljala stara ekipa koja ribolovi na ulazu u lučki bazen godinama. Bilo je i smudjaraka za poneti. Ponekad je to izgledalo ovako.

Sve je nekako ličilo na lako zagrevanje uoči martovske zabrane pecanja smudja zbog mresta. A to obično traje do polovine maja. I ne lezi vraže taman prodje zabrana kad stigne pismeno iz Luke. Prosledili zabranu Ministarstva za infrastrukturu, sve sa pozivom na broj dokumenta, da se u na području Luke Beograd obavlja bilo koja druga, kako je navedeno, aktivnost mimo lučke delatnosti. I meni kao rodjendanska čestitka stiže otkaz “gostoprimstva” jer je uprava Luke uvela zabranu, napisaše, rekreativnog ribolova ili ti pecanja na mestu gde se okupljala narečena mala grupa pecaroša. Kažem mala jer se lučka dozvola za pecanje dobijala teže nego sada antibiotik kod državnog lekara. Dozvolu bi valjda sada, prema logici zabrane, mogao izdati aktuelni ministar za infrastrukturu, tj. neimar Mrka. Nisam tražio.

Ojadjen što sam kolateralna šteta političkog natezanja o tome koliko i šta kome pripada u beogradskoj luci, državi ili Beku, promenio sam pecarošku lokaciju. Preselio sam se, ili je bolje reci, vratio se na dunavski kej. Onaj deo ispod SC Gale Muškatirović i oko male marine na Dorćolu.

To je ono gde je nekada bila električna centrala a sada se čeka da neki investitor izgradi novu marinu. Kao pecaroš komformista i nisam veliki poklonik lunjanja rečnim obalama. Jednostavno posao me prilično vezuje za grad pa, osim kada sam na moru, uglavnom pecam u blizini kuće a živim pored Bajlonija gumna. Dakle na pet minuta do Dunava istrčim na sat-dva do obale. Pajtosi pecaroši podrazumeva se, znače dobru atmosferu ali ulov ne garantuju. Pogotovo što je celog leta i jeseni vodostaj bio više nego nizak. Hroničari prebrojavaju decenije a ja baš ne pamtim tako nisku vodu. Prizore kao na slici gledali smo mescima.

Vodostaj “oterao” ribu daleko od obale. Pecanje se pretvorilo u šetnju do reke i laku rekreaciju.

Ulova jok i neki drugari, poput Nenada, ozbiljno su mi stajali na “žulj” pripitujući ima li štagod upecano. Naravno, uz najdublje nerazumevanje šta to ima u pecanju. Posebno kada riba ne radi. Meni objašnjavanje ličilo na pokušaj ubedjivanja onih koji u F1 vide samo neka kola koja jure u krug da je to ipak vrlo zanimljivo. Ma more, volim da pecam pa ko razume razume.
I tako, ozbiljno prodje leto. Bez dve nedelje mora i panulanja u najavi bila katastrofalna pecaroška sezona.

Ipak, kraj je popravio rezultat. Nekoliko oktobarskih dana “gostovao” sam kod Kize u čamcu ispod Pančevca. Jedared sam čak “kvrcnuo” smudjarka od preko 3 kg. Ipak vrhunac je bilo somče od cca 22-25 kg. Na ruku ocenjeno jer vagu nismo imali. Zoki ga našao kod trećeg stuba i dodao mi štap da se zabavim vadjnjem.

Filmić je snimljen telefonom posle 15 minuta kada smo ulov videli. Mislim da je nekoliko pecaroša i alasa koji su iz okolnih čamaca gledali šta se dogadja bilo ozbiljno ljuto što smo somče pustili.

Vodostaj je bio sve više očajavajuće nizak. Posle nekoliko dana bilo je rizično i čamcem izlaziti iz marine. Ouda smo se nas nekolicina vratli keju iznad male marine. Baš je neko vreme bilo zanimljivo. Smudj daleko od obale i “radio” je predveče. U novembru i decembru “povadio” sam se za sušno leto i jesen. Jedno vreme svako malo kilo ipo do dva. Ponešto je i vraćeno u vodu. Recimo komadi ispod mere a ponekad i zato što je sina Čedomira mrzelo da filetira ulov.

Doduše, ove godine on nije mogao, kao prošle, da iz zamrzivača spase posnu slavu jednom svom drugaru. Kolika je to muka razumeo sam gledajući našeg drugara sa keja i odličnog pecaroša, Milana kako mesec dana uoči Svetog Nikole brine hoće li uloviti dovoljno da ne samo posluži goste već obezbedi i “poslatak”. Znate to je ono što se upakuje da zvanice ponesu kada krenu kući. I riba i kolači i…Pitanje je to domaćinske časti. Da smudj bude svež. Svežiji od onog koji prodaju alasi na pijaci. Pomoglo se i Milanu ali nešto je ipak morao i da dokupi. Šta da se radi. Ipak loša pecaroška godina. A da, šampion je ispao Kiza. Jedno veče svratio na kej bez pribora za pecanje. Ja mu dao da isproba moj štap a on iščačkao smudja od 5 kila. Eto ih obojice.