Posle burnog početka godine koji je gledaocima širom sveta doneo velelepnu <a href="http://www.mondo.rs/s206715/Kolumne/Kolumne/Aleksandra_Niksic/Kraljevi_princeze_dinastije_i_prestoli.html" class="text-link" target= "_blank" >Igru tronova</a>, zadelovalo je da su se američki televizijski studiji oporavili od ekonomske, ali iznad svega, stvaralačke krize.
Međutim, dobar početak svakako ne znači još bolju sredinu, a kamoli odličan kraj, što će čak i najzagriženiji ljubitelji TV zabave priznati. Jeste, dobili smo jedva poboljšane zombije i mali dragulj, Američku horor priču, ali opšta slika koja stiže sa one strane okeana je dosadna, zatupljujuća i sa bezbroj ponavljanja.
Pored novih sezona mojih ljubimaca iz Moderne porodice koju, gle čuda, niko od ovdašnjih birača televizijskih programa nije otkupio bez obzira što je pravi zicer, HBO majstorija u priči o Nju Orleansu – Treme i Atlantik Sitiju 1930-ih – Boardwalk Empire, ova godina na izdisaju donela je ukidanje jedina dva noviteta vredna pažnje koji se kalendarski ipak smeštaju u 2010, boksersku sagu Lights Out i špijunsko-trilersku mozgolomku Rubicon.
Zlobni će reći da je baš to dokaz da publika postaje nezainteresovana za svaku mentalnu aktivnost koja zahteva nešto više truda od puke blejačine u ekran uz minimum pažnje, antiamerički nastrojeni će samozadovoljno trljati ruke i ponavljati omiljeni slogan svih ljubitelja teorija zavere, "jesam ti rek'o", a istina je, kao i uvek, negde na sredini.
Pravi primer za to je Homeland, novo polu-čedo Hauarda Gordona – jednog od scenarista nezaboravnih avantura Džeka Bauera – serije koja je u prvi plan vratila tinejdžersku ljubav svih mojih drugara Kler Dejns, a sjajnog Damijana Luisa u vojničku uniformu. Polu-čedo, jer je Homeland nastao na osnovu izraelske serije Hatufim, i to bez mnogo muke, jer je sličnost između bezbednosnih mera koje preduzimaju vlade obe zemlje više nego velika.
I pored zanimljivog zapleta, u kome se razmršavaju (ne)opravdane tvrdnje Dejnsove kao CIA agentice koja sumnja da je Brodi (Luis), američki marinac pronađen posle osam godina zatočeništva u Al-Kaidinom zatvoru u stvari preobraćeni neprijatelj koji priprema terorističku akciju u domovini, isporuka je, naročito kako serija teče, sve uprošćenija i svakog minuta gubi na zanimljivosti. Počev od asocijacija na prvu loptu (kako bismo drugačije shvatili da je Brodi prešao u islam nego da ga vidimo kako se moli sakriven od porodice u garaži), preko dijaloga koji kao da su prepisani iz udžbenika odbrane i zaštite iz nekih davnih vremena, do neubedljivih razrešenja čak i najjednostavnijih klopki. Veliko, veliko razočarenje, koje nije moglo da umanji ni relativno uzbudljivo finale.
Bilo je još pokušaja da se, što bi ljubitelji fraza rekli, nadgradi original. Nezaboravna britanska serija Osumnjičeni dobila je američko izdanje u kome je nekad draga Marija Belo pokušala da sledi korake nedostižne Helen Miren, a o uspehu tog poduhvata dovoljno govori otkazivanje posle samo 12 epizoda. Najveći greh načinjen je rimejkom veličanstvenog danskog krimi remek-dela The Killing i odmah upozorenje za buduće gledaoce: ni slučajno, ali ni pod pretnjom, ne gledajte prvo američku verziju, već odbacite jezičke predrasude i uživajte u savršenom spoju glume, scenarija i režije severnog originala.
Dovoljno nas je pogrešilo, ne morate i vi.
Zato nije ni čudo što lovorike za 2011. godinu pripadaju starom kontinentu. Uz već pomenute Dance, Britanci su ponudili čitav niz fantastičnih, sigurnih i surovo profesionalnih televizijskih proizvoda kojima ni najveća zakerala ne mogu da pronađu argumentima potkovanu manu. Neke su ove godine doživele novu sezonu, druge su tek zakoračile u gledalački svet i nada da će se nastaviti predstavlja jednu od želja za Deda Mraza, a ima i onih koje su zabljesnule i nestale da se više nikad ne vrate, kao pravi dragulj koga će jednog dana otkriti neki novi TV Indijana Džons.
Na prvom mestu bi mogla da bude svaka od njih, ali se ipak odlučujem za Shadow Line, krimi-dramu u tradiciji najboljih BBC-jevih ostvarenja. U paralelnoj istrazi koju za isti zločin vode i policija i kriminalci, glavnu ulogu igra moral, ta danas tako rado zaboravljana norma. Kao i uvek kod Britanaca, ništa nije dovoljno crno ili loše da ne može da bude još crnje i grđe, čak i oni kojima gledalac poveruje da nose barjak nepotkupljivosti i čistote bivaju zamrljani najnižim ljudskim strastima, a pobednika nema, niti treba da ga bude. Ipak, po završetku ove sedmodelne serije ne ostaje gorak ukus u ustima i priželjkivanje što bržeg dolaska 20. 12. 2012. godine kao ostvarenja majanskog proročanstva. Uživanje za sva čula i vrhunski podstrek na razmišljanje.
U stopu sledi Vera, konkurentske produkcije kanala ITV, mini serijal o inspektorki opsednutoj poslom, progonjenoj ličnim demonima, nimalo savršenoj, a opet tako ljudskoj. Usamljenost je glavni zločinac savremenog sveta, a zločin je tu da počinioca dovede pred reflektore pažnje, dok kazna sledi ne samo zbog počinjenog zlodela, već i nesposobnosti prihvatanja ružnog, ali i lepog što čini, je li, život svakog od nas. Izuzetan uspeh prve, četvoroepizodne sezone obezbedio je i nastavak, čije se emitovanje očekuje polovinom sledeće godine.
Jednako moguć pobednik bio bi i Luther, koga su mnogi nazvali Krekerom za 21. vek. Veliki povratak u domovinu Idriza Elbe, koga su i naši gledaoci upoznali kao kriminalnca preobraćenog u biznismena u HBO biseru Doušnici, pokazuje da granice između privatnog i javnog više ne postoje, a posledice nikako ne mogu da budu dobre. Luter nikada neće biti Kreker, ali nema ni potrebe. Dodatni poeni stižu iz popkulturnog miljea: nijedna serija čiju špicu potpisuju Massive Attack, a sezonu završava neljudskim ritmovima Grindermana ne može da bude loša.
Iz Engleske stiže i najveće zadovoljstvo za pomenutu popTVkulturnu bratiju: Misfits, neprilagođenu šestorku kažnjenu društveno-korisnim radom zbog sitnih prekršaja koju povezuju neočekivano dobijene natprirodne moći. Prva serija koja je zaista strip u svakom elementu svog postojanja, jednako izgledom, postavkom i rešenjima. Toliko antipatična da postaje nemerljivo simpatična, šestorka je ove godine pregurala treću sezonu i pored velikog udarca nanetog odlaskom prvog među jednakima. Vrhunska zabava uz kokice, a ko želi, može da zagrebe i po bezbrojnim slojevima onog što zovemo savremeno društvo.
I da bi sve pohvale ostale britanskom timu, definitivnom pobedniku Svetskog televizijskog prvenstva 2011, idealan novogodišnji poklon za 1. januar – posle skakaonica i bečkog koncerta, stigla je i prva epizoda novog Šerloka Holmsa.
Ako nigde drugde, bar u TV svetu ima nade za Evropu.
Pored novih sezona mojih ljubimaca iz Moderne porodice koju, gle čuda, niko od ovdašnjih birača televizijskih programa nije otkupio bez obzira što je pravi zicer, HBO majstorija u priči o Nju Orleansu – Treme i Atlantik Sitiju 1930-ih – Boardwalk Empire, ova godina na izdisaju donela je ukidanje jedina dva noviteta vredna pažnje koji se kalendarski ipak smeštaju u 2010, boksersku sagu Lights Out i špijunsko-trilersku mozgolomku Rubicon.
Zlobni će reći da je baš to dokaz da publika postaje nezainteresovana za svaku mentalnu aktivnost koja zahteva nešto više truda od puke blejačine u ekran uz minimum pažnje, antiamerički nastrojeni će samozadovoljno trljati ruke i ponavljati omiljeni slogan svih ljubitelja teorija zavere, "jesam ti rek'o", a istina je, kao i uvek, negde na sredini.
Pravi primer za to je Homeland, novo polu-čedo Hauarda Gordona – jednog od scenarista nezaboravnih avantura Džeka Bauera – serije koja je u prvi plan vratila tinejdžersku ljubav svih mojih drugara Kler Dejns, a sjajnog Damijana Luisa u vojničku uniformu. Polu-čedo, jer je Homeland nastao na osnovu izraelske serije Hatufim, i to bez mnogo muke, jer je sličnost između bezbednosnih mera koje preduzimaju vlade obe zemlje više nego velika.
I pored zanimljivog zapleta, u kome se razmršavaju (ne)opravdane tvrdnje Dejnsove kao CIA agentice koja sumnja da je Brodi (Luis), američki marinac pronađen posle osam godina zatočeništva u Al-Kaidinom zatvoru u stvari preobraćeni neprijatelj koji priprema terorističku akciju u domovini, isporuka je, naročito kako serija teče, sve uprošćenija i svakog minuta gubi na zanimljivosti. Počev od asocijacija na prvu loptu (kako bismo drugačije shvatili da je Brodi prešao u islam nego da ga vidimo kako se moli sakriven od porodice u garaži), preko dijaloga koji kao da su prepisani iz udžbenika odbrane i zaštite iz nekih davnih vremena, do neubedljivih razrešenja čak i najjednostavnijih klopki. Veliko, veliko razočarenje, koje nije moglo da umanji ni relativno uzbudljivo finale.
Bilo je još pokušaja da se, što bi ljubitelji fraza rekli, nadgradi original. Nezaboravna britanska serija Osumnjičeni dobila je američko izdanje u kome je nekad draga Marija Belo pokušala da sledi korake nedostižne Helen Miren, a o uspehu tog poduhvata dovoljno govori otkazivanje posle samo 12 epizoda. Najveći greh načinjen je rimejkom veličanstvenog danskog krimi remek-dela The Killing i odmah upozorenje za buduće gledaoce: ni slučajno, ali ni pod pretnjom, ne gledajte prvo američku verziju, već odbacite jezičke predrasude i uživajte u savršenom spoju glume, scenarija i režije severnog originala.
Dovoljno nas je pogrešilo, ne morate i vi.
Zato nije ni čudo što lovorike za 2011. godinu pripadaju starom kontinentu. Uz već pomenute Dance, Britanci su ponudili čitav niz fantastičnih, sigurnih i surovo profesionalnih televizijskih proizvoda kojima ni najveća zakerala ne mogu da pronađu argumentima potkovanu manu. Neke su ove godine doživele novu sezonu, druge su tek zakoračile u gledalački svet i nada da će se nastaviti predstavlja jednu od želja za Deda Mraza, a ima i onih koje su zabljesnule i nestale da se više nikad ne vrate, kao pravi dragulj koga će jednog dana otkriti neki novi TV Indijana Džons.
Na prvom mestu bi mogla da bude svaka od njih, ali se ipak odlučujem za Shadow Line, krimi-dramu u tradiciji najboljih BBC-jevih ostvarenja. U paralelnoj istrazi koju za isti zločin vode i policija i kriminalci, glavnu ulogu igra moral, ta danas tako rado zaboravljana norma. Kao i uvek kod Britanaca, ništa nije dovoljno crno ili loše da ne može da bude još crnje i grđe, čak i oni kojima gledalac poveruje da nose barjak nepotkupljivosti i čistote bivaju zamrljani najnižim ljudskim strastima, a pobednika nema, niti treba da ga bude. Ipak, po završetku ove sedmodelne serije ne ostaje gorak ukus u ustima i priželjkivanje što bržeg dolaska 20. 12. 2012. godine kao ostvarenja majanskog proročanstva. Uživanje za sva čula i vrhunski podstrek na razmišljanje.
U stopu sledi Vera, konkurentske produkcije kanala ITV, mini serijal o inspektorki opsednutoj poslom, progonjenoj ličnim demonima, nimalo savršenoj, a opet tako ljudskoj. Usamljenost je glavni zločinac savremenog sveta, a zločin je tu da počinioca dovede pred reflektore pažnje, dok kazna sledi ne samo zbog počinjenog zlodela, već i nesposobnosti prihvatanja ružnog, ali i lepog što čini, je li, život svakog od nas. Izuzetan uspeh prve, četvoroepizodne sezone obezbedio je i nastavak, čije se emitovanje očekuje polovinom sledeće godine.
Jednako moguć pobednik bio bi i Luther, koga su mnogi nazvali Krekerom za 21. vek. Veliki povratak u domovinu Idriza Elbe, koga su i naši gledaoci upoznali kao kriminalnca preobraćenog u biznismena u HBO biseru Doušnici, pokazuje da granice između privatnog i javnog više ne postoje, a posledice nikako ne mogu da budu dobre. Luter nikada neće biti Kreker, ali nema ni potrebe. Dodatni poeni stižu iz popkulturnog miljea: nijedna serija čiju špicu potpisuju Massive Attack, a sezonu završava neljudskim ritmovima Grindermana ne može da bude loša.
Iz Engleske stiže i najveće zadovoljstvo za pomenutu popTVkulturnu bratiju: Misfits, neprilagođenu šestorku kažnjenu društveno-korisnim radom zbog sitnih prekršaja koju povezuju neočekivano dobijene natprirodne moći. Prva serija koja je zaista strip u svakom elementu svog postojanja, jednako izgledom, postavkom i rešenjima. Toliko antipatična da postaje nemerljivo simpatična, šestorka je ove godine pregurala treću sezonu i pored velikog udarca nanetog odlaskom prvog među jednakima. Vrhunska zabava uz kokice, a ko želi, može da zagrebe i po bezbrojnim slojevima onog što zovemo savremeno društvo.
I da bi sve pohvale ostale britanskom timu, definitivnom pobedniku Svetskog televizijskog prvenstva 2011, idealan novogodišnji poklon za 1. januar – posle skakaonica i bečkog koncerta, stigla je i prva epizoda novog Šerloka Holmsa.
Ako nigde drugde, bar u TV svetu ima nade za Evropu.