Ovako sam te, poslednje nedelje u januaru, reč je o danu a ne sedmici, odgovarao na pozive prijatelja da se vidimo...
Ta sintagma je doduše obično imala sasvim drugo značenje ali istu svrhu. Trebalo da upozori one koji bi se družili sa mnom da trpim posledice teškog derneka od prethodne noći.
Otuda izvesna asocijalnost i sve što uz nju ide. Dakle, ovaj put je sportski dan bio neka vrsta recidiva izgovora iz ranog školovanja. Znate, to je ono kada se radnim danom, obično petkom, nije išlo na časove već se ganjala lopta po nekoj livadi ili se dangubilo u kakvom kros takmičenju. To se zvalo sportski dan a bilo je ujedno prilika da se s dobrim razlogom zbriše od rutine. Dakle to se dogadjalo tog, sada već nacionalno legendarnog 29. januara. Najava je došla dva dana ranije kada je postalo jasno da će Nole, Vaterpolisti i konačno rukometaši pojuriti trofeje.
Elem, prva „žrtva“ sportskog dana bila je „koordnacija“. To je nedeljno pijenje kafe u Staroj Carinarnici sa nekolicinom bliskih drugara i prjatelja. Tu rutinu zapatili smo Dule, Stupi i ja još negde leta 86-te ili je možda bila 87-ma. Popila bi se kafa u Sent Andreji zatim ruke na kraj ledja i laganim hodom uz Dunav na aperitiv kod pecaroša. Usput bi se u lakom razgovoru pretreslo sve što je važno. Mislim da sam o tome već pisao pa da ne dužim. Tradicija se održala samo je promenjena lokacija i društvo je brojnije. A i Dule navrati ponekad.
Dakle, na SMS upit (izem ti tehnologiju malo ko sada zove nego se dopisujemo kao školarci) dolazim li, odgovorio sam SPORTSKI DAN. Nenad je bio ozbiljno besan jer mu se kvari rutina a i talentovano je nesklon sportu. Nema ni malo razumevanja, recimo kako neko može satima da pilji u katodu po kojoj jurcaju automobili. F1 npr.. Vaske je pokušao da me navabi na pecanje i skine sa intravenoznog priključka na katodu ali, No pasaran. Jakša je pun „entuzijazma“ i radnog elana bio u Areni. Izveštavao je sa rukometa.
Dakle, ostao sam na Dorćolu.
E a tu zabava bila nevidjena. Kafica i pićence, ne ja nego prodavci na Bajloniju, uz televizor i Noleta, na dobranom minusu. U slika je bila zimska. S puno snega ali i to je bolje od propitivanja mušterija kako stoji Nole. Pomalo uveseljeni ali i „prohladjeni“ majstori su nagrdili nekoliko komšinica koje nisu razumele njihovu inventivnost, akciju i sklonost ka tenisu. Doduše meč je potrajao pa, računajući na radno vreme pijace i temperaturni minus, mada nisam proveravao, opravdano sumnjam da je „sportski dan“ nastavljen u Skadru ili nekom od okolnih bircuza. Što se mene tiče, uvaljen pred katodom povremeno bih zavredeo začudjene poglede ukućana i ručak kada je bio gotov. I baklave. Tenis je bio vrhunski a nervi na velikoj probi. Nole je započeo pobedničku seriju.
Vaterpolisti, u to baš nisam sumnjao ni kada su crnogorski reprezentativci imali prednost a naši bili nervozni, pokupili su zlato na Evropskom prvenstvu u Holandiji. Iako crnogorci znaju da budu prilično aprijatan rival, nekako sam verovao da nije baš mnogo verovatno da dva puta na istom takmičenju dobiju utakmicu protiv srpske reprezentacije. To se i inače retko dogadja na velikom takmičenjima. Ta zakonomernost me je nekako onespokojavala uoči finala rukometnog EP u Areni. Plavi delfini, kako poglavito sportski izveštači vole da nazivaju srpske vaterpoliste okitili su se zlatom. Kako bilo, sportski dan je dobio i drugi ukras.
Gotovo u minut kraj vaterpola se nakačio na početak rukometa. Završilo se ipak očekivano. Srpski rukometaši, pokazala se kao tačna pretpostavka da će biti teško dva puta pobediti Dansku, osvojili su srebrnu medalju. Svaka čast majstori. Mislim da su oni, i igrači i savez bili na najvećoj muci. Malo ko je verovao, osim njih samih, da mogu išta da naprave. Mislim na vredan rezultat. Nekako iz senke, igrali su iz utakmice u utakmicu sve bolje i posle dugo vremena, valjda je minulo više od četvrt veka i nekoliko država, rukomet je „doneo“ u Beograd medalju.
Biće da je to prva od kako reprezentacija igra kao Srpska. Nije to baš bilo očekivano. Medalja i pažnja koju su rukometaši sada privukli je, mislim, dragocena. Ako je zakonomernost da sportski uspeh privlači decu i obezbedjuje podmladak onda je ovo dar. Uostalom, tako su rasli sada trofejni odbojka, vaterpolo, tenis. Ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh. Biće valjda još sportskih dana kao što je bila poslednja nedelja u januaru ..
Čini mi se da je srpski rukomet stvorio sebi šansu.Nisu uspeli da je ukradu ni oni zaumnici koji su tukli hrvatske navijače i razbijali automobile.
Otuda izvesna asocijalnost i sve što uz nju ide. Dakle, ovaj put je sportski dan bio neka vrsta recidiva izgovora iz ranog školovanja. Znate, to je ono kada se radnim danom, obično petkom, nije išlo na časove već se ganjala lopta po nekoj livadi ili se dangubilo u kakvom kros takmičenju. To se zvalo sportski dan a bilo je ujedno prilika da se s dobrim razlogom zbriše od rutine. Dakle to se dogadjalo tog, sada već nacionalno legendarnog 29. januara. Najava je došla dva dana ranije kada je postalo jasno da će Nole, Vaterpolisti i konačno rukometaši pojuriti trofeje.
Elem, prva „žrtva“ sportskog dana bila je „koordnacija“. To je nedeljno pijenje kafe u Staroj Carinarnici sa nekolicinom bliskih drugara i prjatelja. Tu rutinu zapatili smo Dule, Stupi i ja još negde leta 86-te ili je možda bila 87-ma. Popila bi se kafa u Sent Andreji zatim ruke na kraj ledja i laganim hodom uz Dunav na aperitiv kod pecaroša. Usput bi se u lakom razgovoru pretreslo sve što je važno. Mislim da sam o tome već pisao pa da ne dužim. Tradicija se održala samo je promenjena lokacija i društvo je brojnije. A i Dule navrati ponekad.
Dakle, na SMS upit (izem ti tehnologiju malo ko sada zove nego se dopisujemo kao školarci) dolazim li, odgovorio sam SPORTSKI DAN. Nenad je bio ozbiljno besan jer mu se kvari rutina a i talentovano je nesklon sportu. Nema ni malo razumevanja, recimo kako neko može satima da pilji u katodu po kojoj jurcaju automobili. F1 npr.. Vaske je pokušao da me navabi na pecanje i skine sa intravenoznog priključka na katodu ali, No pasaran. Jakša je pun „entuzijazma“ i radnog elana bio u Areni. Izveštavao je sa rukometa.
Dakle, ostao sam na Dorćolu.
E a tu zabava bila nevidjena. Kafica i pićence, ne ja nego prodavci na Bajloniju, uz televizor i Noleta, na dobranom minusu. U slika je bila zimska. S puno snega ali i to je bolje od propitivanja mušterija kako stoji Nole. Pomalo uveseljeni ali i „prohladjeni“ majstori su nagrdili nekoliko komšinica koje nisu razumele njihovu inventivnost, akciju i sklonost ka tenisu. Doduše meč je potrajao pa, računajući na radno vreme pijace i temperaturni minus, mada nisam proveravao, opravdano sumnjam da je „sportski dan“ nastavljen u Skadru ili nekom od okolnih bircuza. Što se mene tiče, uvaljen pred katodom povremeno bih zavredeo začudjene poglede ukućana i ručak kada je bio gotov. I baklave. Tenis je bio vrhunski a nervi na velikoj probi. Nole je započeo pobedničku seriju.
Vaterpolisti, u to baš nisam sumnjao ni kada su crnogorski reprezentativci imali prednost a naši bili nervozni, pokupili su zlato na Evropskom prvenstvu u Holandiji. Iako crnogorci znaju da budu prilično aprijatan rival, nekako sam verovao da nije baš mnogo verovatno da dva puta na istom takmičenju dobiju utakmicu protiv srpske reprezentacije. To se i inače retko dogadja na velikom takmičenjima. Ta zakonomernost me je nekako onespokojavala uoči finala rukometnog EP u Areni. Plavi delfini, kako poglavito sportski izveštači vole da nazivaju srpske vaterpoliste okitili su se zlatom. Kako bilo, sportski dan je dobio i drugi ukras.
Gotovo u minut kraj vaterpola se nakačio na početak rukometa. Završilo se ipak očekivano. Srpski rukometaši, pokazala se kao tačna pretpostavka da će biti teško dva puta pobediti Dansku, osvojili su srebrnu medalju. Svaka čast majstori. Mislim da su oni, i igrači i savez bili na najvećoj muci. Malo ko je verovao, osim njih samih, da mogu išta da naprave. Mislim na vredan rezultat. Nekako iz senke, igrali su iz utakmice u utakmicu sve bolje i posle dugo vremena, valjda je minulo više od četvrt veka i nekoliko država, rukomet je „doneo“ u Beograd medalju.
Biće da je to prva od kako reprezentacija igra kao Srpska. Nije to baš bilo očekivano. Medalja i pažnja koju su rukometaši sada privukli je, mislim, dragocena. Ako je zakonomernost da sportski uspeh privlači decu i obezbedjuje podmladak onda je ovo dar. Uostalom, tako su rasli sada trofejni odbojka, vaterpolo, tenis. Ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh. Biće valjda još sportskih dana kao što je bila poslednja nedelja u januaru ..
Čini mi se da je srpski rukomet stvorio sebi šansu.Nisu uspeli da je ukradu ni oni zaumnici koji su tukli hrvatske navijače i razbijali automobile.