Da je pravde, sad bih se javljala iz kafea Bili Vajlder na Postdam trgu u Berlinu, prepričavajući vam ko je sve i kako dobio nagrade na nedavno završenom filmskom festivalu.
Ali pravde nema, to svi znamo, pa zato par dana kasnije, evo već dva sata sedim u holu beogradskog aerodroma čekajući da poleti avion za Atinu koji kasni ne znamo zašto, jer niko ništa ne govori. Da sam sujeverna, sad bih sigurno mislila, ko zna šta to znači i šta me čeka u grčkoj prestonici, no nema razloga ni za to: protesti, ekonomija o kojoj znam manje nego đak prvak, sedenje pred kompjuterom od jutra do mraka i tračak nade da ću stići makar nešto da optrčim ili bar pojedem giros uz more na 14 stepeni posle ledenog doba u Beogradu.
Eto male utehe što nisam sada u Berlinu. Da jesam, to bi bio posao, bez obzira na crveni tepih i reflektore na sve strane.
Ovako sam lepo bila tamo dve nedelje pre paparaca i Anđeline Džoli, dok su se kulise još postavljale, a par novih kafea i restorana ubrzano lickalo otmene jelovnike koji vrcaju od organske i zdravo spremljene hrane.
Već sam pisala o čarima jeftinih letova, a ovog puta dodajem i prednost još pristupačnijeg smeštaja, i uz ta dva aduta, avantura zvana Berlin mogla je da počne.
A cilj avanture: koncert verovatno najboljeg gitarskog benda na svetu u ovom trenutku, The Black Keys.
Pre Gremija i sličnih nagrada, srcu su mi bili dragi još odavno. Onda mi je popdepresivni I. prepričavao ulični polutajni koncert iz Njujorka prošle godine i sve su kocke stvarno morale da se sklope.
Berlin je danas, skoro sigurno, najzanimljiviji grad sa ove strane planete. Istočni deo većinom, što dokazuje činjenica da smo zaboravili da možemo da obiđemo i "Kolodvor Zoo", legendarnu železničku stanicu preko puta, je li, zoološkog vrta, koju sigurno pamti svako ko je iole bio zainteresovan za sve "drugačije" načine života 1970-ih. Kristijana F. je danas sredovečna majka dvoje dece, a stanicu krasi beskrajni niz turističkih autobusa i trgovinskih lanaca koji mi sada već bude paniku nalik na Dan mrmota jer su u svakom gradu isti.
Januarski hladno, ali sunčano vreme takođe je omogućilo da se štrapa po bivšim avenijama "Slobode, razvoja i napretka" oivičene nama tako poznatim betonskim grdosijama iz sad već davnih socrealističkih dana. Neke su doterane, skoro sve su izgrafitirane (Berlin sigurno nosi titulu prestonice ulične umetnosti u Evropi) i svuda se nešto dešava, bilo da su postavljene mini-ulične pijace, bilo da je preko noći organizovana rasprodaja zaliha iz neke prodavnice.
I mesto na kome je koncert građevinski živi u prošlosti. Naziv "Arena" jedva mogu da shvatim – nigde nikakve slične grdosije u blizini. Naravno, sneg je počeo da pada oko pola sata pre nego što je trebalo krenuti na svirku, na potpuno suprotnom delu grada i samo uz pomoć pažljivo odštampanih Gugl mapa za snalaženje, čija se sadržina, kao što se može i očekivati, razlila pri prvom dodiru sa pahuljicom.
Panike nema, ipak smo u Nemačkoj, ali ipak posle 20 minuta hoda od poslednje metro stanice – iz koje smo izlazeći i gurajući se u masi naleteli na poznanike iz Beograda za koje nismo ni znali da dolaze – odlučujemo da saznamo da nismo možda skrenuli sa puta. Nismo, a sneg sve jače veje dok prelazimo poslednjih par ulica.Da i Nemci imaju dušu, shvatamo dok čekamo naizgled beskrajni red za ulaz. Najmanje deset različitih redova a da se ni jednom ne vidi početak, a kamoli kraj, dokazuje da je istina ono što je jedan od saputnika i okusio na sopstvenoj koži – koncert je rasprodat.
Već počinjem da brinem da ćemo zakasniti i da neću uspeti da vidim ni vrh činele rasklimatanog bubnja, a kamoli nekog od dvojice crnoključaša. Ipak, posle polupomeranja puževom brzinom uspevamo da se uguramo u prostor za koji kasnije otkrivam da je služio kao radionica za popravljanje gradskih autobusa koji se, istorija nam govori, u Istočnoj Nemačkoj nikada nisu kvarili.
A unutra, haos. Između četiri i osam hiljada ljudi, zavisno od kratkovidosti onog koga pitate, kilavo pruža podršku predgrupi Portugal, The Man u iščekivanju onog zbog čega su hrabro izašli na sad već ozbiljno napadali sneg. Prošli život sale ima i prednosti – ventilacija skoro pa odlična jer je prirodna, kroz rupe u ciglama i vratima koja su stalno poluotvorena, ali i mana – neke cevčuge po plafonu i par bočnih zidova kao da odzvanjaju na svaki udar po bubnju.
Naravno, sve pada u vodu kada se sa mini, mini, mini zakašnjenjem na čudno organizovanoj bini pojavljuju Oni.
I odmah najbolja: „Howling For You“, ona što je sad već znaju svi i iz reklama, a opet, ostaje najromantičnija pesma u poslednjih bar pet godina.
Furije na gitarama i bubnjevima bude prisećanja na neke davnašnje koncerte bendova poput Ramonesa ili Buzzcocksa na kojima svaka pesma ne prelazi idealnih tri minuta, a noge ne prestaju da cupkaju ili skaču u pokušaju da se prati drama ili komedija koja stiže sa bine. Aplauz ne prestaje, taman dovoljno da se uleti u sledeću pesmu, ali i baci pogled na danas već neizbežne video „instalacije“ iza benda, u ovom slučaju, nimalo napadne, prava kombinacija psihodeličnih boja i fenomenalnih starinskih drumskih krstarica sa američkih puteva tokom onih već pomenutih 1970-ih.
„El Camino“ je izvanredna ploča, ko kaže drugačije, nema pojma, javlja se buntovni tinejdžer u meni. Jer ako onako fantastične, prave i idealne pop pesme ovako zvuče na svirci uživo, onda mane ne postoje. Niko nije znao šta da očekuje od ove ploče posle najčudnijih i najnemuštijih najava koje su dvojica zaluđenika iz Ejkrona u Ohaju promrmljavali tokom prošle godine, pa su ulozi bili zaista visoki, ali se pokazalo da su vredeli svaku paru.
Pošto smo iskusno obavili najvažniju aktivnost na svakom koncertu pre početka same svirke – a to je, ko bi još posumnjao, dopuna kolekcije majica sa svirki – mogli smo mirno da dočekamo i najzarazniji hit ove godine kome ne mogu da se približe ni na milion svetlosnih godina sve Lane Del Rej i Adele ovog sveta. Kako bi drugačije mogao da se završi najrokpop koncert u ovom delu 21. veka nego himnom „Lonely Boy“?
Klanjam se novoj tehnologiji što ne moram da se prisećam set-liste i da prepričavam kako je sve zvučalo: eto ih „jutjubito“ snimci svakako lošijeg kvaliteta nego sama svirka, ali više nego dovoljni da potvrdi da ne preterujem kao obično.
A o svemu što se dešava u Atini, u sledećem nastavku.
Eto male utehe što nisam sada u Berlinu. Da jesam, to bi bio posao, bez obzira na crveni tepih i reflektore na sve strane.
Ovako sam lepo bila tamo dve nedelje pre paparaca i Anđeline Džoli, dok su se kulise još postavljale, a par novih kafea i restorana ubrzano lickalo otmene jelovnike koji vrcaju od organske i zdravo spremljene hrane.
Već sam pisala o čarima jeftinih letova, a ovog puta dodajem i prednost još pristupačnijeg smeštaja, i uz ta dva aduta, avantura zvana Berlin mogla je da počne.
A cilj avanture: koncert verovatno najboljeg gitarskog benda na svetu u ovom trenutku, The Black Keys.
Pre Gremija i sličnih nagrada, srcu su mi bili dragi još odavno. Onda mi je popdepresivni I. prepričavao ulični polutajni koncert iz Njujorka prošle godine i sve su kocke stvarno morale da se sklope.
Berlin je danas, skoro sigurno, najzanimljiviji grad sa ove strane planete. Istočni deo većinom, što dokazuje činjenica da smo zaboravili da možemo da obiđemo i "Kolodvor Zoo", legendarnu železničku stanicu preko puta, je li, zoološkog vrta, koju sigurno pamti svako ko je iole bio zainteresovan za sve "drugačije" načine života 1970-ih. Kristijana F. je danas sredovečna majka dvoje dece, a stanicu krasi beskrajni niz turističkih autobusa i trgovinskih lanaca koji mi sada već bude paniku nalik na Dan mrmota jer su u svakom gradu isti.
Januarski hladno, ali sunčano vreme takođe je omogućilo da se štrapa po bivšim avenijama "Slobode, razvoja i napretka" oivičene nama tako poznatim betonskim grdosijama iz sad već davnih socrealističkih dana. Neke su doterane, skoro sve su izgrafitirane (Berlin sigurno nosi titulu prestonice ulične umetnosti u Evropi) i svuda se nešto dešava, bilo da su postavljene mini-ulične pijace, bilo da je preko noći organizovana rasprodaja zaliha iz neke prodavnice.
I mesto na kome je koncert građevinski živi u prošlosti. Naziv "Arena" jedva mogu da shvatim – nigde nikakve slične grdosije u blizini. Naravno, sneg je počeo da pada oko pola sata pre nego što je trebalo krenuti na svirku, na potpuno suprotnom delu grada i samo uz pomoć pažljivo odštampanih Gugl mapa za snalaženje, čija se sadržina, kao što se može i očekivati, razlila pri prvom dodiru sa pahuljicom.
Panike nema, ipak smo u Nemačkoj, ali ipak posle 20 minuta hoda od poslednje metro stanice – iz koje smo izlazeći i gurajući se u masi naleteli na poznanike iz Beograda za koje nismo ni znali da dolaze – odlučujemo da saznamo da nismo možda skrenuli sa puta. Nismo, a sneg sve jače veje dok prelazimo poslednjih par ulica.Da i Nemci imaju dušu, shvatamo dok čekamo naizgled beskrajni red za ulaz. Najmanje deset različitih redova a da se ni jednom ne vidi početak, a kamoli kraj, dokazuje da je istina ono što je jedan od saputnika i okusio na sopstvenoj koži – koncert je rasprodat.
Već počinjem da brinem da ćemo zakasniti i da neću uspeti da vidim ni vrh činele rasklimatanog bubnja, a kamoli nekog od dvojice crnoključaša. Ipak, posle polupomeranja puževom brzinom uspevamo da se uguramo u prostor za koji kasnije otkrivam da je služio kao radionica za popravljanje gradskih autobusa koji se, istorija nam govori, u Istočnoj Nemačkoj nikada nisu kvarili.
A unutra, haos. Između četiri i osam hiljada ljudi, zavisno od kratkovidosti onog koga pitate, kilavo pruža podršku predgrupi Portugal, The Man u iščekivanju onog zbog čega su hrabro izašli na sad već ozbiljno napadali sneg. Prošli život sale ima i prednosti – ventilacija skoro pa odlična jer je prirodna, kroz rupe u ciglama i vratima koja su stalno poluotvorena, ali i mana – neke cevčuge po plafonu i par bočnih zidova kao da odzvanjaju na svaki udar po bubnju.
Naravno, sve pada u vodu kada se sa mini, mini, mini zakašnjenjem na čudno organizovanoj bini pojavljuju Oni.
I odmah najbolja: „Howling For You“, ona što je sad već znaju svi i iz reklama, a opet, ostaje najromantičnija pesma u poslednjih bar pet godina.
Furije na gitarama i bubnjevima bude prisećanja na neke davnašnje koncerte bendova poput Ramonesa ili Buzzcocksa na kojima svaka pesma ne prelazi idealnih tri minuta, a noge ne prestaju da cupkaju ili skaču u pokušaju da se prati drama ili komedija koja stiže sa bine. Aplauz ne prestaje, taman dovoljno da se uleti u sledeću pesmu, ali i baci pogled na danas već neizbežne video „instalacije“ iza benda, u ovom slučaju, nimalo napadne, prava kombinacija psihodeličnih boja i fenomenalnih starinskih drumskih krstarica sa američkih puteva tokom onih već pomenutih 1970-ih.
„El Camino“ je izvanredna ploča, ko kaže drugačije, nema pojma, javlja se buntovni tinejdžer u meni. Jer ako onako fantastične, prave i idealne pop pesme ovako zvuče na svirci uživo, onda mane ne postoje. Niko nije znao šta da očekuje od ove ploče posle najčudnijih i najnemuštijih najava koje su dvojica zaluđenika iz Ejkrona u Ohaju promrmljavali tokom prošle godine, pa su ulozi bili zaista visoki, ali se pokazalo da su vredeli svaku paru.
Pošto smo iskusno obavili najvažniju aktivnost na svakom koncertu pre početka same svirke – a to je, ko bi još posumnjao, dopuna kolekcije majica sa svirki – mogli smo mirno da dočekamo i najzarazniji hit ove godine kome ne mogu da se približe ni na milion svetlosnih godina sve Lane Del Rej i Adele ovog sveta. Kako bi drugačije mogao da se završi najrokpop koncert u ovom delu 21. veka nego himnom „Lonely Boy“?
Klanjam se novoj tehnologiji što ne moram da se prisećam set-liste i da prepričavam kako je sve zvučalo: eto ih „jutjubito“ snimci svakako lošijeg kvaliteta nego sama svirka, ali više nego dovoljni da potvrdi da ne preterujem kao obično.
A o svemu što se dešava u Atini, u sledećem nastavku.