Kad su pre godinu dana konačno menjane tablice na automobilima nije mi bilo teško da ih skinem sa kola, dobro obrišem (jer i to se tražilo), upakujem u plastičnu kesu i odnesem u SUP. Tamo sam dobio nove tablice, a i umesto stare saobraćajne dozvole novu plastičnu legitimaciju u kojoj su na moderniji način ubeleženi svi relevantni podaci o vozilu.
Sve je prošlo OK i bio sam zadovoljan što, kao i u drugim državama, sada i mi imamo savremena obeležja i dokumente za kola.Prodje godinu dana i dodjem ja na isti šalter u SUP-u, sada da produžim registraciju automobila. Gleda ona žena iza šaltera u moju saobraćajnu legitimaciju, vrti glavom pa kaže: „Ne valja vam ovaj dokument, mora da se pravi novi“. „Zašto“, pitam, „pa na ovom istom šalteru mi je uradjen prošle godine.“
„Ne vredi da se ubedjujemo, evo ovde na vašem dokumantu piše dizel, a trebalo bi da piše evro-dizel“ - precizira gospodja sa druge strane stakla. „I šta sad da radim?“ pitam i odmah dobijam odgovor da idem da uzmem sa sledećeg šaltera tri uplatnice, skoknem do pošte i platim sve što treba za pravljenje i izdavanje novog dokumenta, pa da ponovo dodjem kod nje.
Uradim kao što mi je rečeno, izgubim još jedno sat vremena, donesem joj uplatnice i dobijem papir na kojem piše da dodjem po novi dokument za sedam do deset dana.
Učinim, opet, kako mi je naredjeno, i posle propisanog vremena dodjem i podignem novu, ispravnu, plastičnu legitimaciju svojih kola (odnosno ono što smo nekad zvali saobraćajna dozvola). Naravno, bio sam ubedjen da je sada sve u redu, dodatno i zbog toga što je tip, koji mi je predavao karticu, dugo na ekranu proveravao i uporedjivao podatke o vozilu.
Prodje jedno desetak dana i pošto sam pregledao dokumente u novčaniku, tražeći neku bitnu ceduljicu koju sam tu ubacio, pogledam krajičkom oka dotičnu dozvolu i za trenutak mi se učini da opet nešto nije u redu. Nastavim da tražim pomenuti papirić, k’o velim nije valjda opet, pogledaću kad obavim ono što mi je sada preče. Nadjem papir , obavim telefonski razgovor, pa ajd’ da, ipak, proverim saobraćajnu. I vidim da su opet pogrešili oni iza šaltera. Samo, sada nije bio problem vrsta goriva već specifičan tip vozila. Umesto da piše CDI pisalo je velikim slovima SDI.
Iznerviran što mi policija može zbog toga praviti problem u saobraćaju odem sutradan na onaj isti šalter gde sam reklamirao grešku i sa onom prvom dozvolom. Žena (nije ona ista), vrlo ljubazna, kaže da to što sam joj pokazao možda i ne bi trebalo da bude problem. Dodaje da jeste greška, ali da nije velika i da, možda, i ne bi trebalo praviti novu legitimaciju. Kažem joj da ne bih voleo da rizikujem da me saobraćajci guše zbog toga ili, ne daj Bože, isključuju iz saobraćaja. Uostalom, da, na primer, hoću da prodam kola sa ovakvom greškom u saobraćajnoj dozvoli to ne bih mogao. Shvati ona žena iza šaltera da mi nije baš do zezanja pa kaže: „Ako je već tako, pravićemo novu. I nećete morati da plaćate one takse, kao prošli put, troškovi idu na račun države“.
Opa!
Ne mogu da verujem da neko negde iza šaltera može da prizna da se, eto, dogodila greška i da je to stvarno njihova krivica!
Sve u svemu, završi ona meni taj posao i dodjem ja, za desetak dana, po novi dokument. Tip što izdaje gotove dokumente i ja smo ovoga puta zajedno buljili u ekran i uporedjivali podatke o vozilu. Triput smo se vraćali na spisak od vrha do dna strane da bi konstatovali kako je sada, konačno, sve napisano kako valja. U oduševljenju, čak sam se na odlasku i rukovao sa tim čovekom. Uzdržao sam se da prokomentarišem to što su na novim tablicama, odlukom nekih ne baš preterano visprenih činovnika, upotrebljena sva latinična slova srpskog jezika, pa i ona sa takozvanim kvačicama, a uz to čak i slova x i y.
Fantastično, originalno, nema šta!
Prošlo je već neko vreme, a ja sve malo-malo pa gledam tu dozvolu i divim se njenoj ispravnosti. Medjutim, moram reći da ponovo pomalo strepim, jer sam pre neki dan predao zahtev za izdavanje nove, moderne, plastificirane vozačke dozvole. Kako će to na kraju ispasti, u ovom trenutku, niko ne zna. A ona mi je poslednji od novih dokumenata koji još nedostaje, jer sve ostale sam već izvadio - od lične karte do pasoša.
Sve se nešto nadam da će i kod nas jednoga dana produženje registracije automobila, vadjenje nove dozvole, itd. biti maksimalno uprošćeno. Jer, šalteri me i ovde, a i izvan granica ove zemlje, mislim s pravom, asociraju na razliku izmedju moći i nemoći. Uvek kad im pridjete morate i dobro da se sagnete da biste tamo nekog, sa druge strane, nešto zamolili. I, kada odlazite i kažete hvala ili dovidjenja, opet se morate, u stvari, duboko pokloniti.
E to treniranje savijanja kičme mi je uvek išlo na živce!