Posle provoda, vreme je za posao. Kad sam saznala da treba da pomognem kolegama u Atini koji već skoro dve godine žive u ritmu „mere štednje, demonstracije, pada vlada, pa opet sve u krug“, pomislih, eto prilike da vidim da li sećanja traju duže od petnaest godina, kada sam, brzom računicom „na prste“, odredila da sam poslednji put bila u ovom gradu koji je obeležio porodična letovanja mnogih od nas.

Posle uspešno okončane avionske avanture, uz skoro pa neosetne turbulencije koje ću pamtiti samo po tome što nisam mogla da se načudim kolika je ta Atina u stvari i kako je more plavo u februaru kao i u julu, dočeka me prvi baksuzluk: uvek pouzdani autobus X95 koji vozi sa aerodroma do centra grada ne ide baš ovog dana zbog jednog od milion štrajkova sa kojima ću se sresti u sledećim danima. I sa metroom nešto nije bilo kako treba, te je jedino preostalo rešenje ono na koje svi vodiči i poznavaoci upozoravaju: taksi.

Od sad ću i ja biti među njima jer, bez obzira na velike table sa „fiksnom cenom“, moj taksista, sa kojim sam se divno ispričala tokom skoro sat vremena vožnje i saznala sve što sam htela, a i ono što nisam, o tome kako se živi, koji su političari najgori (naravno, oni na vlasti), koji su isti takvi (pogađate, opozicija) i kako treba rešiti krizu, ali i fudbalsko prvenstvo, prvo me je malo vodio u obilazak svih predgrađa Atine, a onda, kad je došlo vreme za plaćanje, odlučio da u cenu ulazi i putarina i ko zna šta sve ne.

Kao kod kuće.

Taman se smestim, kad javlja kolega da se nađemo na atinskom „trgu Slobode“, čuvenoj Sintagmi, centru svih protesta, demonstracija, skupova protiv i za, ali i omiljenoj nedeljnoj promenadi da se vidi i bude viđen. Dok žurim na skup, čujem zvuke pištaljki, glasove izvitoperene kroz megafon i neprestano trubljenje iz okolnih ulica. Oko zgrade grčkog parlamenta zelene se i plave uniforme robusnih čuvara javnog reda i mira, a neumorni imigranti, uglavnom iz siromašnijih i ratovima razorenih zemalja Afrike i Azije, nude neke platneno-kartonske kupe za koje ću kasnije saznati da su maske koje navodno umanjuju dejstvo suzavca.

Suzavac jeste, ali te maske i ulični prodavci suvlakija nisu kao kod kuće. Eto nove ideje za privatno preduzetništvo o kome sanjam da će me spasiti iz ove kože piskarala. Tezga na točkovima, mali roštilj na ugalj, već spremljeni ražnjići koji mirišu tako da im i vegetarijanci ne bi odoleli, naseckan luk, paradajz i paprika, uz sveže zemičke i ustupak džank fud generaciji, pomfrit. I sve to za jedan evro. Ma, ni ruski milijarderi mi neće biti ravni kada se upustim u taj biznis.

Prisećam se grčkog alfabeta iz srednje škole, kada sam hrabro pohađala časove starogrčkog, ali brzo shvatam da je trud (ne baš preteran, priznajem) jalov. Sem osnovnih deset fraza iz svakog turističkog vodiča, shvatam da ne razumem ni reč, sramota. Ali ni to nije prepreka: svako barata sa mnogo više reči na engleskom nego ja što mogu da naslutim na grčkom, tako da je još jedna prepreka prevaziđena.

Demonstracije su ovog puta bile bez mnogo nasilja, da li zbog zamora od prethodne nedelje, da li zbog mnogo većeg broja policajaca, ne znam. Ili je u pitanju svršen čin: može da bude i gore, možda treba saviti glavu i prihvatiti kaznu za decenijske greške. Nepravedno raspoređenu, naravno, ali kada je takozvani obični narod uspeo da nadmudri one koji ga vode i da ne izvuče deblji kraj?

Sledećeg dana još uvek pokušavam da pomirim vremensku prognozu, palme i more sa kalendarom u glavi. Da, i ovde je februar, ali ne pada sneg, palme se njišu na vetriću, a ne košavi, a ulično drveće nisu samo platani i hrastovi, već i pomorandže i limuni. Mnogobrojni ispražnjeni i zamndaljeni lokali svedoče da je kriza sve surovija i opipljivija. Naravno, po takozvane male privrednike najviše, sve modne, tehnološke i prehrambene korporacije rade punom parom, baš kao i kafići u čijim se baštama može uživati i do kasnih noćnih sati.

Ali Plaka je i dalje tu, baš kao i opuštenija Omonija i Eksarkija, četvrt sve popularnija među alternativcima i onima koji bi da pobegnu od uobičajenih turističkih ruta. Grafiti i bezbrojni plakati koji pozivaju na revolucije, koncerte, političke rasprave i druženja na otvorenom sve se više takmiče sa uobičajenim obilascima Akropolja, muzeja i onog što, prema vodičima, a i zbog sopstvenog iskustva, obavezno treba videti.

Ovog puta ću mnogo toga propustiti jer pohađam ubzani kurs shvatanja šta su to zatvoreni i kontrolisani računi, razmene dužničkih obveznica i strukturalne promene vlasničkog odnosa valute. Uz batrganje sa osam, deset i bezbroj nula, milione i milijarde, glavu ću razvetriti samo uz pomoć gore pomenutog suvlakija i saganaki, kratko prženi topljeni sir sa limunom u paradajz sosu.

I ono što nisam propustila ni pre petnaestak godina, najbolje profiterole na svetu u poslastičarnici „Dezire“, uz sladoled-keks za usput grickanje dok čekam nove odluke o strožim merama štednje i smanjenju penzija i plata uz povećanje poreza na sve.

Kao kod kuće.