Kolumnista Monda Slobodan Stupar priseća se njegovih susreta sa Zorana Đinđićem i poruka koje je kao filozof, opozicionar i premijer slao srpskom društvu.
Nebrojeno puta je već rečeno, podvučeno, upozoravano da se ovde pamet baš i nije cenila. Naprotiv. Dovoljan je, na primer, samo letimičan pogled na imena ulica u svakom od naših gradova, da bi se spoznalo da za pametne ni tamo nije bilo više od tek nekoliko mesta.
Svi mogući ratni heroji, njihovi pomoćnici, zamenici, pa i oni izmišljeni, ubačeni u poznate deseterce su tu.Ulice nose imena čak i braće, majki, strina, tetaka, šurnjaja i druge svojte poznatih ličnosti iz ovdašnje istorije, pa i ponekog hajduka.
Od te silesije zaslužnih istorijskih ličnosti da se čoveku zavrti u glavi. U najmanju ruku, koliko ih je, morali smo kao država biti bar hegemon makar u jednom evropskom istorijskom periodu, a bogami i kolonijalna sila. Iz ovdašnjih istorijskih čitanki se, medjutim, ne može saznati zašto to nije bilo tako, nego baš suprotno. Veoma retko, tu i tamo tek, nadje se poneko ime naučnika, umetnika ili, pak, uistinu pametnog Srbina (začudo) nezaboravljenog iz nekog razloga. A imena ulica davali su niko drugi do od naroda odabrani predstavnici i u doba kneževine, kraljevine, komunističke države i demokratske Srbije. I, uvek gotovo isti obrazac, samo drugo pakovanje.
Reformatori?
E, njih su se ovde uvek bojali do mere da su za glavu morali biti skraćeni, da bi Srbija bila onakva kakva je, u najvećoj meri, i bila u protekla dva veka.
Današnje sećanje na Zorana Djindjića, izmedju ostalog, oživljava na izvestan način napred pomenuto, ali i mnogo više. Zapravo, naglašava koliko je neophodno podsticati baš značaj sticanja znanja, jer je ono jedan od glavnih stubova uspešnih društava. Drugim rečima, bilo bi bolje malo više priznavati obrazovanje, a ne samo revolucionare, kavgadžije, siledžije, prevarante, neznalice i ostale (polu)pismene kabadahije.
Imao sam priliku da, zbog prirode posla kojim se bavim, upoznam Zorana Djindjića na početku njegove političke karijere. Redovno sam ga tada vidjao u farmerkama i sa repićem u kosi. Na prvu debatu u RTS-u pred izbore 1990-te sa piscem Miodragom Bulatovićem, koji je zastupao Miloševićev SPS, došao je samouvereno i duel okončao ubedljivom pobedom. Vodio sam taj razgovor i, kada smo izlazili iz studija, Djindjić je samo slavodobitno namignuo.
Razumeo sam da je hteo da kaže: razbio sam ga!
Bio je čovek strahovito brze misli. Sticao se utisak da dok mu neko nešto govori on već nakon prvih par reči zna šta ovaj hoće da kaže i dosadjuje se čekajući da ovaj završi misao. A odgovor mu je bio uvek spreman i najčešće direktan.
Sa Zoranom sam zbog posla veoma često razgovarao i po samo nekoliko minuta. Tek toliko da mi da izjavu o nečem tada aktuelnom.
Nakon velikih demonstracija1996-1997. nekolicini novinara poklonio je pozlaćenu pištaljku. Naravno, nju sa sve kutijom i njegovim potpisom čuvam kao dragu uspomenu.Napravio sam tokom tih dvanaest godina sa njim više intervjua. I ostalo mi je u sećanju koliko je bio u isto vreme razočaran stepenom obrazovanja nacije i uveren da to pitanje država mora da tretira kao jedno od glavnih. Zapravo, svi ti intervjui i razgovori bili su o politici - i u vreme Miloševićevog režima, a i kasnije, kad je Djindjić bio premijer.
Ali, on nije propuštao da kaže, na primer, i sledeće: „Ako volite svoju decu, najviše što možete da uradite za njih je da uložite u njihovu kvalifikaciju, u njihovu stručnost. Sve drugo mogu da izgube. I deonice, i novac i nekretnine, ali ne mogu da izgube ono što su naučili. To su njihove deonice u svetskoj civilizaciji, to je ono što njih, kao most, vezuje za najnapredniji deo čovečanstva“. Svi mogući ratni heroji, njihovi pomoćnici, zamenici, pa i oni izmišljeni, ubačeni u poznate deseterce su tu.Ulice nose imena čak i braće, majki, strina, tetaka, šurnjaja i druge svojte poznatih ličnosti iz ovdašnje istorije, pa i ponekog hajduka.
Od te silesije zaslužnih istorijskih ličnosti da se čoveku zavrti u glavi. U najmanju ruku, koliko ih je, morali smo kao država biti bar hegemon makar u jednom evropskom istorijskom periodu, a bogami i kolonijalna sila. Iz ovdašnjih istorijskih čitanki se, medjutim, ne može saznati zašto to nije bilo tako, nego baš suprotno. Veoma retko, tu i tamo tek, nadje se poneko ime naučnika, umetnika ili, pak, uistinu pametnog Srbina (začudo) nezaboravljenog iz nekog razloga. A imena ulica davali su niko drugi do od naroda odabrani predstavnici i u doba kneževine, kraljevine, komunističke države i demokratske Srbije. I, uvek gotovo isti obrazac, samo drugo pakovanje.
Reformatori?
E, njih su se ovde uvek bojali do mere da su za glavu morali biti skraćeni, da bi Srbija bila onakva kakva je, u najvećoj meri, i bila u protekla dva veka.
Današnje sećanje na Zorana Djindjića, izmedju ostalog, oživljava na izvestan način napred pomenuto, ali i mnogo više. Zapravo, naglašava koliko je neophodno podsticati baš značaj sticanja znanja, jer je ono jedan od glavnih stubova uspešnih društava. Drugim rečima, bilo bi bolje malo više priznavati obrazovanje, a ne samo revolucionare, kavgadžije, siledžije, prevarante, neznalice i ostale (polu)pismene kabadahije.
Imao sam priliku da, zbog prirode posla kojim se bavim, upoznam Zorana Djindjića na početku njegove političke karijere. Redovno sam ga tada vidjao u farmerkama i sa repićem u kosi. Na prvu debatu u RTS-u pred izbore 1990-te sa piscem Miodragom Bulatovićem, koji je zastupao Miloševićev SPS, došao je samouvereno i duel okončao ubedljivom pobedom. Vodio sam taj razgovor i, kada smo izlazili iz studija, Djindjić je samo slavodobitno namignuo.
Razumeo sam da je hteo da kaže: razbio sam ga!
Bio je čovek strahovito brze misli. Sticao se utisak da dok mu neko nešto govori on već nakon prvih par reči zna šta ovaj hoće da kaže i dosadjuje se čekajući da ovaj završi misao. A odgovor mu je bio uvek spreman i najčešće direktan.
Sa Zoranom sam zbog posla veoma često razgovarao i po samo nekoliko minuta. Tek toliko da mi da izjavu o nečem tada aktuelnom.
Nakon velikih demonstracija1996-1997. nekolicini novinara poklonio je pozlaćenu pištaljku. Naravno, nju sa sve kutijom i njegovim potpisom čuvam kao dragu uspomenu.Napravio sam tokom tih dvanaest godina sa njim više intervjua. I ostalo mi je u sećanju koliko je bio u isto vreme razočaran stepenom obrazovanja nacije i uveren da to pitanje država mora da tretira kao jedno od glavnih. Zapravo, svi ti intervjui i razgovori bili su o politici - i u vreme Miloševićevog režima, a i kasnije, kad je Djindjić bio premijer.
Nije odćutao ni da misli da „imamo još puno posla da ubedimo ljude da Srbija koju danas imamo, po strukturi, svesti i mentalitetu, nije dorasla izazovima 21.veka i nije konkurentna ni u čemu i da će, ako se brzo ne izmeni, sve više i više zaostajati“. Govorio je da je zemlju, koja je tradicionalistička i usporena, treba menjati tako što će se u rešavanju problema, pa i najvećih, koristiti znanje i svest da se bez njega ne može ništa uraditi niti steći. Mora se iz te sporosti izaći brzo, a dominantno mora biti znanje - uveravao je javnost tadašnji premjer.
Medjutim, otpori su svemu što je ovaj izuzetni intelektualac, političar i reformator predlagao bili neverovatno snažni. I nisu te ideje obrazloženo pobijali pametniji od Zorana, već apriori i bez ostatka upravo ljudi suprotni u svakom smislu, ali potpomognuti zaglušujućom galamom onih koji su se zbog najavljenih reformi, s pravom, osetili ugroženim. A, njih je veliki broj bio tada, ali i sada je skoro isto stanje kad se pokuša realizovati neka veća društvena promena.
Ovo je duboko konzervativno društvo i ono se, kao takvo, boji otvaranja prema svetu, posebno njegove, nazovi, intelektualne i društvene veličine. Otvaranjem, sve odvašnje političko, ekonomsko, kulturno i sportsko, uporedjivalo bi se sa drugima. I, oni bi lično, i to neminovno, bili uporedjivani sa stranim kolegama po struci. Plaši ih u svemu tome opravdana sumnja da bi prava ocena njihovih opusa mogla biti osrednjost ili nešto još gore, a to bi, onda, moglo dovesti do, da tako kažem, revizije njihove dosadašnje pozicije.
Danas se o Đinđiću govori mnogo bolje nego svih tih devedesetih, a i početkom dvadeset i prvog veka. To je svakako dobro, ali nisam baš siguran da su sve te hvale i potpuno iskrene. Naime, lično znam više onih koji su ga iskreno mrzeli, pa stoga imam pravo na sumnju kad se tu i tamo upravo oni pozivaju na neke Zoranove ideje. Takodje znam mnogo ljudi koji razočarano, već skoro deceniju, govore kako ovde više nikada neće biti lidera kao što je bio premjer. I sve vezuju za njegovo vreme i vreme posle.
Teorije da je ovde uvek bio neophodan vodja se, nažalost, potvrdjuju. I da se bez njega ništa ozbiljno ne može učiniti.
Da, dakle, treba čekati (ko zna koliko) da se pojavi novi i da ćemo onda s njim, opet, koračati slobodno i hrabro ka boljem životu.
Mislim da bi danas Đinđićev odgovor na takve konstatacije bio direktan. Sigurno se ne bi složio, i mislim da bi, vrlo slikovito, objasnio i zašto.
Foto: Arhiva DS