Jesmo, svet smo. I to smo dosegli najrazvijenije delove sveta. Na tarabi kraj nekadašnje okretnice trolejbusa kod Kalemegdana, na mestu gde je pre desetak godina trebalo da nikne neki luksuzni hotel, ali jos nije... pojavio se beli list papira i na njemu fotografija mlade devojke i rukom ispisano da je nestala uz broj telefona na koji se valja javiti ako je negde vidite. Kao da smo u Americi.

Iskreno se nadam da se u međuvremenu devojka vratila kući živa i zdrava i da je list papira strgnut sa tarabe jer je nepotreban. Ako ne, mogu samo tužno da konstatujem da smo uspeli da sustignemo onu stranu Atlantika svugde gde ne treba. Od potrebe da se ovako traže najbliži, preko toga da su uopšte nestali, pa do svega oko tog lista papira. Tu su reklame za 8.mart, Dan žena, za jednu modnu reviju, za poziv na neki "party" (to je valjda neki redak turcizam za koji ne znam šta znači), pa zaključno sa predizbornim plakatom nečega što je od skora stranka, ali zaista nemam nameru da pominjem ime.

Gledam ovih dana vesti iz Sjedinjenih Država i pošto trenutno nema nikakvih uragana, tu su vesti o ubistvima, saobraćajnim i ostalim nesrećama, nestalim licima... No, sve ovo zajedno popunjava tek desetinu medijskog prostora. Sve ostalo je posvećeno trci za mesto u Beloj kući.

Blago Amerikancima, oni imaju samo dve bitne stranke. Blago Amerikancima, oni nemaju ni principijelne ni neprincipijelne koalicije, oni uopšte nemaju koalicije. Jadni Amerikanci, oni stoga i ne znaju šta je to "koalicioni potencijal". Jadni Amerikanci, izbori za predsednika im traju negde oko 18 meseci. Toliko protekne od trenutka kada kandidati oglase da to jesu, do onog trenutka kada američki narod izabere koga hoće (manje više, onomad je hteo Gora a dobio Buša, ali to je već druga tema). I to u jednom danu za koji se zna da je svake četvrte godine pa još u novembru mesecu.

U toku je završnica ogorčene borbe u taboru Republikanske stranke za to ko će biti protivkandidat sadašnjem predsedniku, Baraku Obami. Gledam kandidate, zainteresovan sam naravno. Kao i ostatak kugle zemaljske nemam pravo glasa ali trpim posledice tih američkih izbora pa me zanima koga sve tu ima, kakve su im šanse. Mit Romni, Njut Gingrič i Rik Santorus su još u igri, mada onaj prvi ozbiljno vodi.

Sa druge strane, londonski nedeljnik "Ekonomist" procenjuje da je ovo možda sve samo predigra jer će, na svojoj konvenciji u junu, Republikanska partija možda odlučiti da nijedan od ove trojice nije u stanju da pobedi Obamu, pa će možda da bude "puj pike ne važe predizbori za izbore" i izglasaće nekog četvrtog. Najčešće se pominje ime Džeba Buša, da, brata onog predsenika Džordža i sina onog predsednika Džordža, inače, sadašnjeg guvernera Floride. Da, bio je i onomad guverner kada su se u toj saveznoj državi brojali glasovi koji su doneli pobedu njegovom bratu. Nešto sam tada razmišljao kako bi svet graknuo da je Volođin brat bio guverner neke tamo Kamčatke i doneo bratu pobedu, lele veselja...

A što se ti, Nenade petljaš u sve to, pitaće s pravom zabrinuti čitalac/čitateljka? Šta gledaš onamo kada imaš ovo ovde a kod nas samo što nisu. Pa, sem toga što ću morati da trpim posledice njihovog izbora, imam još nekoliko dobrih razloga. Zainteresovan sam da pobedi Barak Obama. Ako kojim slučajem, neki savesni američki diplomata čita MONDO, molim da mu prenese sledeće: Onomad sam za njega navijao jer mi je oživeo nadu nakon Džordža. Ovoga puta navijam za njega jer smatram da mi je dužnik. Dužan je, meni i ostatku ljudskog roda, da opravda Nobelovu nagradu za mir koju je avansno dobio.

Drugi razlog što se bavim Amerikancima i njihovim izborima jeste što ih sažaljevam. Ne samo zato što ne znaju kako izgleda kabinet sa 27 članova, što nemaju "Fiću de luxe" niti gibanicu a ni ministra koji peva kantri po žurkama u Tokiju ili Rijadu... Sažaljevam ih jer će ostati uskraćeni za sva bogatstva ovdašnjih izbora! Jer, moji sunarodnjaci i sunarodnjakinje i ja... mi sada, evrokandidatski osvešćeno, zrelo i statusno zamišljeno... mi smelo koračamo ka budućnosti. Koja će biti bolja. Posebno u naredna dva meseca dok nas oni ne ubede, mi ne izglasamo, a oni se onda dogovore šta smo mi to izglasali. Ne, božemesakloni da ja mislim na Slobine instrukcije izbornim komisijama šta će da izbroje. To je mračna prošlost a mi smelo hodamo ka boljem sutra.

Mislim na činjenicu da će dan posle, mudra partijska rukovodstva zavrnuti rukave i krenuti da pregovaraju i obaraju ruke. Najpre će, ako me sećanje ne vara, da ugovore ko dobija koje državne i paradržavne firme, agencije, akcije, akcize i ostalo... a onda će da podele i portfelje. Valjda ih ovoga puta neće biti svih 27, nego onako, skromnije, evropskije, recimo 26.
Ako živite u Beogradu, pođite do ulice 7.jula/Kralja Petra, odmah ispod Knez Mihajlove i pogledajte tarabu. Ako je oglas još tamo, i ako ste devojku možda videli, javite se.

Dajte da ne bude da nam je svejedno. Kao za izbore.