Moja priča se odigrava u centru Beograda, na mestu kojem bi se ponosio svaki pristojan grad na planeti, pasažem poznatijim u narodu kao Bezistan.
Nemam blage veze zašto se tako zove, ili se barem toga ne sećam (u stvari evo, proverio sam, turcizam za pijacu sa kamenim svodom, baš zanimljivo), ali znam da je to nekada bio vrlo važan deo mog odrastanja. Davno, davno, tu je nekada bila diskoteka Bezistan, niz zanimljivih ili poluzanimljivih lokala, fontana koja je radila, revolucionarni automati za slikanje (Ćao Mikrob, kako si, šta ima tamo gore?) i jedan sjajan bioskop po imenu Kozara.
Decenijama elitni bioskopski prostor, mesto idealno za glamurozne premijere, pa čak i outlet koji je u slavnim danima FEST-a ovom festivalu pružao i gradsko utočište za prikazivanje svih čuda koja su tada stizala u Beograd. Savršeno pozicioniran, kao prečica između Trga Marksa i Engelsa i Terazija, Bezistan je danas, na žalost, samo to – kraći put na trasi od (danas) Trga Nikole Pašića do srca grada.
Tu je, da ne zaboravim, i dupe od Mekdonaldsa, kao i centrala jedne banke, legendarni prodavac fudbalskih dresova, par menjačnica, sumnjivi hot-dog, lokalni muzičar koji sa gitarom rešeta repertoar Džonija Štulića, dosta loše, sibirska apoteka (!?) i improvozovana etno pijaca, to jest samonikli niz tezgi na kojima možete da kupite opanke, zimske čarape sa srpskim motivima, šajkače, mali milion različitih svetaca islikanih na daščicama i slične, uglavnom besmislene proizvode. Prizor na koji možete da naiđete bilo gde u svetu, od Budimpešte do Kopenhagena, ali nigde ovako ružan kao kod nas. Jer, možda sam zaboravio da kažem, ali ovaj današnji Bezistan, sa svim pobrojanim elementima, izgleda apsolutno grozno i pravo je ruglo grada.
Rekoh već, negde bi ovaj skriveni gradski pasaž bio pravi mali dragulj, ali Bezistan iz XXI veka je mesto na kojem gazite po odvaljenim betonskim pločama, žalite razvaljenu fontanu, eskivirate već pomenute tezge i češete se o parkirane automobile. A povrh svega tužno vas gleda Kozara, zamandaljena i potpuno napuštena, reklo bi se. Ali izgled može grdno da prevari
Još jedan kratki podsetnik – Kozara je, kao i skoro svi ostali gradski bioskopi, bila deo sistema poznatog kao Beograd film, nekada moćnog prikazivača kojeg su pojeli rat, beda i tranzicija. Ovo poslednje ponajviše, jer je bitanga koja je kupila ceo sistem pozatvarala sve bioskope i počela da ih prodaje likovima još sumnjivijim nego što je on sam. Zatim je, ako se ne varam, neko otkrio kako je tu bilo ili previše nedozvoljenih rabota ili možda neplaćenog reketa, pa je dotičnog uhapsio, a šta se dalje dešavalo nikada nisam uspeo da shvatim.
Jedino mi je bilo jasno da je nemoćna država udarila dodatnu blokadu i da sada svi ti divni prostori i dalje zvrje prazni i rapidno propadaju. Obratite pažnju sledeći put kada budete prolazili Bezistanom – Kozara izgleda odvratno, sa naprslim staklima na ulaznim vratima i sa nekim kartonima prilepljenim na to staklo i sa papirom koji nas obaveštava da postoji neko ko je kontrolni organ, piše njegovo ime i mobilni broj i piše, krupnim slovima, da se na ta vrata može i pokucati.
Nemam blage veze zašto se tako zove, ili se barem toga ne sećam (u stvari evo, proverio sam, turcizam za pijacu sa kamenim svodom, baš zanimljivo), ali znam da je to nekada bio vrlo važan deo mog odrastanja. Davno, davno, tu je nekada bila diskoteka Bezistan, niz zanimljivih ili poluzanimljivih lokala, fontana koja je radila, revolucionarni automati za slikanje (Ćao Mikrob, kako si, šta ima tamo gore?) i jedan sjajan bioskop po imenu Kozara.
Decenijama elitni bioskopski prostor, mesto idealno za glamurozne premijere, pa čak i outlet koji je u slavnim danima FEST-a ovom festivalu pružao i gradsko utočište za prikazivanje svih čuda koja su tada stizala u Beograd. Savršeno pozicioniran, kao prečica između Trga Marksa i Engelsa i Terazija, Bezistan je danas, na žalost, samo to – kraći put na trasi od (danas) Trga Nikole Pašića do srca grada.
Tu je, da ne zaboravim, i dupe od Mekdonaldsa, kao i centrala jedne banke, legendarni prodavac fudbalskih dresova, par menjačnica, sumnjivi hot-dog, lokalni muzičar koji sa gitarom rešeta repertoar Džonija Štulića, dosta loše, sibirska apoteka (!?) i improvozovana etno pijaca, to jest samonikli niz tezgi na kojima možete da kupite opanke, zimske čarape sa srpskim motivima, šajkače, mali milion različitih svetaca islikanih na daščicama i slične, uglavnom besmislene proizvode. Prizor na koji možete da naiđete bilo gde u svetu, od Budimpešte do Kopenhagena, ali nigde ovako ružan kao kod nas. Jer, možda sam zaboravio da kažem, ali ovaj današnji Bezistan, sa svim pobrojanim elementima, izgleda apsolutno grozno i pravo je ruglo grada.
Rekoh već, negde bi ovaj skriveni gradski pasaž bio pravi mali dragulj, ali Bezistan iz XXI veka je mesto na kojem gazite po odvaljenim betonskim pločama, žalite razvaljenu fontanu, eskivirate već pomenute tezge i češete se o parkirane automobile. A povrh svega tužno vas gleda Kozara, zamandaljena i potpuno napuštena, reklo bi se. Ali izgled može grdno da prevari
Još jedan kratki podsetnik – Kozara je, kao i skoro svi ostali gradski bioskopi, bila deo sistema poznatog kao Beograd film, nekada moćnog prikazivača kojeg su pojeli rat, beda i tranzicija. Ovo poslednje ponajviše, jer je bitanga koja je kupila ceo sistem pozatvarala sve bioskope i počela da ih prodaje likovima još sumnjivijim nego što je on sam. Zatim je, ako se ne varam, neko otkrio kako je tu bilo ili previše nedozvoljenih rabota ili možda neplaćenog reketa, pa je dotičnog uhapsio, a šta se dalje dešavalo nikada nisam uspeo da shvatim.
Jedino mi je bilo jasno da je nemoćna država udarila dodatnu blokadu i da sada svi ti divni prostori i dalje zvrje prazni i rapidno propadaju. Obratite pažnju sledeći put kada budete prolazili Bezistanom – Kozara izgleda odvratno, sa naprslim staklima na ulaznim vratima i sa nekim kartonima prilepljenim na to staklo i sa papirom koji nas obaveštava da postoji neko ko je kontrolni organ, piše njegovo ime i mobilni broj i piše, krupnim slovima, da se na ta vrata može i pokucati.
U svakom slučaju, pre neki ponedeljak, zatekao sam se na ovom mestu u 9 ujutru. Dolazio sam iz pravca Doma sindikata, još jedne urušene lokacije, i hitao ka bankomatu već pomenute omražene institucije. Bio je jedan od ovih prvih lepih dana u gradu, u redu za novac je već stajao neko, pa sam tako imao par minuta da na miru proučavam ovaj zapušteni prostor. Srećom, nije bilo onog Džonijevog fana, ali su zato bili tu graditelji male improvizovane pijace. Prva tezga je već dobijale svoje obrise, muškarci su brzo radili i sve je izgledalo sasvim normalno, sve dok nisam spazio jednu snažnu, stariju gospođu koja je bez ikakvog pardona ili osvrtanja, prišla već pomenutim štrokavim vratima Kozare, izvukla iz džepa svežanj ključeva, otključala kapiju i ušla unutra.
Osvrnuo sam se i shvatio da je samo meni ovaj prizor bio čudan, a svi ostali su se i dalje bavili svojim poslovima – cura ispred mene je i dalje preklinjala bankomat da joj da makar nešto sa tankog računa, higijeničari su, kao, skupljali pikavce, a dve gospođe su se raspitivale kako to deluje sibirski melem.
Ja sam, naravno, piljio u Kozaru i čekao da vidim šta se to dešava u mom nekada omiljenom bioskopu. I nisam dugo čekao, samo par minuta kasnije, žena sa početka scene počela je da se probija kroz uzani prolaz i da iz mraka bioskopke dvorane izvlači one ogromne torbe-krmače, prepune – pogađate već – opanaka, ikona i onih flaša sa rakijom u kojima se brčka krst. Pošto ih je istovarila pored sada več spremne tezge, vratila se po još jednu turu i zatim mirno zaključala bioskop.
Fantastičan prizor, zaista. Uveče je slika, verovatno, obrnuta. Pijačica nestaje, tezge se rasklapaju, baba vraća stvari u bioskop. Ko zna, možda tu i spava. Možda tu i cela neka porodica živi, možda i više njih. Uostalom, to je nekada bila sjajna, prostrana sala, sa lobijem i balkonom.
Šta li se gore dešava, ko stanuje na balkonu? Jel ima mesta i za mene?
Neko vreme sam se bavio i razmišljanjem na ključno pitanje – otkud joj, jebote, ključ? Ko joj ga je dao? Ko zaista kontroliše beogradske bioskope? Ko spava u Jadranu, kuva u Balkanu, vodi ljubav u Zvezdi i Odeonu? Da li se Brus Li možda ipak krije u 20. oktobru? U onoj gornjoj sali? A ako je ovako u centru, šta li se tek zbiva u fantastičnom Voždovcu, neodoljivoj Avali ili u čuvenoj Slavici?
Hoće li nam iko ikada vratiti bioskope?
Osvrnuo sam se i shvatio da je samo meni ovaj prizor bio čudan, a svi ostali su se i dalje bavili svojim poslovima – cura ispred mene je i dalje preklinjala bankomat da joj da makar nešto sa tankog računa, higijeničari su, kao, skupljali pikavce, a dve gospođe su se raspitivale kako to deluje sibirski melem.
Ja sam, naravno, piljio u Kozaru i čekao da vidim šta se to dešava u mom nekada omiljenom bioskopu. I nisam dugo čekao, samo par minuta kasnije, žena sa početka scene počela je da se probija kroz uzani prolaz i da iz mraka bioskopke dvorane izvlači one ogromne torbe-krmače, prepune – pogađate već – opanaka, ikona i onih flaša sa rakijom u kojima se brčka krst. Pošto ih je istovarila pored sada več spremne tezge, vratila se po još jednu turu i zatim mirno zaključala bioskop.
Fantastičan prizor, zaista. Uveče je slika, verovatno, obrnuta. Pijačica nestaje, tezge se rasklapaju, baba vraća stvari u bioskop. Ko zna, možda tu i spava. Možda tu i cela neka porodica živi, možda i više njih. Uostalom, to je nekada bila sjajna, prostrana sala, sa lobijem i balkonom.
Šta li se gore dešava, ko stanuje na balkonu? Jel ima mesta i za mene?
Neko vreme sam se bavio i razmišljanjem na ključno pitanje – otkud joj, jebote, ključ? Ko joj ga je dao? Ko zaista kontroliše beogradske bioskope? Ko spava u Jadranu, kuva u Balkanu, vodi ljubav u Zvezdi i Odeonu? Da li se Brus Li možda ipak krije u 20. oktobru? U onoj gornjoj sali? A ako je ovako u centru, šta li se tek zbiva u fantastičnom Voždovcu, neodoljivoj Avali ili u čuvenoj Slavici?
Hoće li nam iko ikada vratiti bioskope?
