Kao neku vrstu bajkovitog prikaza doživeo sam pre nekoliko nedelja pune tribine beogradske Marakane. Nisam ja ljubitelj fudbala a decenijama stadion vidim samo iz kola kada prolazim krajem gde se neki nalazi . Televizijski izveštaj sa utakmice prikazao je ispunjen stadion.
Nekako mi se učinilo da je ono je proizvelo šamaranje mladjanog partizanovog, kažu hiper talentovanog Lazara Markovića, posle tankog rezultata sa Slobodom, bilo nekako najava boljih vremena na fudbalskim tribinama i mimo stadiona.
Uprkos tome što su neki fudbalski funkcioneri, poput večitog Tole Karadžića, pogrešno reagovali minimizirajući nasrtanje navijača na fudbalera. Kao nije to ništa, da ne citiram već te, hajde da se pristojno izrazim, nemislice. Malo dobrog fudbala u nizu. Jedna utakmica nije dovoljna, rezultatska neizvesnost, lepo vreme i eto ambijenta da se i na srpskim stadionima navijači ne mlate medjusobno, sa policijom ili ne klepaju igrače. Valjda će potrajati. Krhka je nada mada su neki signali poslati da se divljaštvo neće baš tolerisati. Na primer, brzo je pronadjen klipan koji je ošamario fudbalera Markovića. Neke tekme su igrane na praznom stadionu. Pokažnjavani su i zabranjen je dolazak na utakmicu nekolicini huligana. Ma, sve nekako bajkovito zaličilo.
E, ali nije sve baš na tragu spokoja. Ovo zato što su stigli rezultati žalbenih postupaka u procesima za huliganstvo sa najtragičnijim ishodom.
Apelacioni sud u Beogradu unazad nekoliko meseci drastično smanjio prevostepene kazne navijačkim huliganima. Potonja takva presuda je prepolovljavanje kazne Bojanu Horvatinu. To je navijač Rada koji je pre nekoliko godina, u vozu na železničkoj stanici u beogradskom naselju Rakovica ubio navijača Voždovca Bojana Mijića. Za tu fatalnu navijačku sačekušu Horvatin je prvostepeno dobio drakonskih 30 godina. Sada je kazna prepolovljena. Obrazloženje Apelacionog suda je da će i smanjena kazna dovoljno uticati da osudjeni, prevešću suvoparan pravnički jezik, opet ne ubije.
Nešto ranije, javnost se time već ozbiljno pozabavila, smanjene su kaze navijačima Partizana koji su osudjeni za ubistvo Brisa Tatona. Ilustracije radi prvooptuženom Preliću je prvostepenih 35 godina zatvora Apelacioni sud sveo na 15. I tako svakom od 14 optuženih kazne su više nego prepolovljene. Sve zajedno prvobitnih 240 godina robije u zbiru svedeno je na, ako sam dobro sabrao, 106.
Okončan je postupak i protiv Uroša Mišića koji je 2007-me na zvezdinom stadionu napao i teško povredio žandarma Trajkovića. Posle godina sudanija, prvostepene 10-togodišnje robije i žalbi stiglo se do konačnih 5 ipo godina zatvora.
Mogu da razumem ljutnju roditelja Brisa Tatona. Oni su najavili tužbu protiv države Srbije. Nisam siguran da za to ima osnova ali roditeljski gubitak je beskrajan i tu se mora imati takta. Mogu da razumem i olakšanje optuženih koji, verujem, sada drugačije gledaju na ono što su učinili i što ih je poslalo u zatvor. Ostaće im bar nešto od života kada izadju sa robije.
Mogu da razumem negodovanje javnosti zbog drastičnog smanjivanja prvostepenih kazni za huliganizam i zločin.
Ne mogu da razumem trapave nemislice fudbalskih funkcionera kojima se nemušto i neduhovito odredjuju prema huliganskim incidentima. Nije mi jasna ni poruka koji šalje pravosudje. Neko nije dobro uradio posao. Ili je prvi sudski stepen presudjivao nepotrebno i neosnovano drakonski ili je apelacija previše blaga. To je dilema koju će najpre morati da kao strukovno pitanje razreše sudije. Javnost ima pravo da se bavi posledicama njihovih presuda i socijalnim porukama koje one sadrže. U Srbiji je huliganstvo poprimilo endemske razmere. Ne računajući samo tučnjave na stadionima već i nasilje koje su tzv navijačke gupe širile stvarajući umrežen kriminal svake vrste.
Dakle, šta je poruka? Da li još važi odavno deklarisana i više puta ponavljana poruka vlasti da u Srbiji važi nulta tolerancija za nasilništvo i huliganizam u sportu i oko njega?