Ma koliko bila neuzbudljiva i smorna izborna kampanja reklo bi se jeste ključni politički dogadjaj u Srbiji.
Bilbordi, oglasi stranaka i predsedničkih pretendenata u novinama, spotovi na radiju i televiziji. Izbeći ne možeš osim da okreneš glavu kada ugledaš reklamni pano sa kojeg ti se smeši ili ozbiljno i zabrinuto gleda fotošopirani političar, novine baciš čim vidiš oglas, promeniš radio ili TV stanicu kada krene spot. Dakle kao da je izborna kampanja prožela sve ravni življenja. Reklo bi se.Ipak nije. Tvrdim.
Ne na osnovu nakog istraživanja raspoloženja svekolikog življa u Srbiji. Onako iskustveno. Tokom vikenda sakupili se košakraši veterani, i cure i momci, na nekom turniru u Zemunu. Bilo ih je iz Bosne, Hrvatske, Srbije naravno. Igrali basket i družili se tri dana. Nevidjeno se zabavili. Nije bilo baš ni mnogo važno ko je iz koje ekipe. Igralo se za koga je trebalo.
Recimo, jedan momak nekoliko puta menjao tim. Posle svog istarskog dresa, navlačio majcu novosadjana i još nekih ekipa i odigrao nekoliko utakmica za redom. Onako veteranski. Družeći se ta tri dana sa njima nisam primetio da je iko neku veću pažnju posvetio izborima. Uzgred se pomenulo više kao reakcija na more reklamnih panoa sa kojih ovako ili onako gledaju i nešto poručuju već narečeni lideri.
Primer drugi. Čekam u redu pred pekarom. Tu se, u blizini Bajlonija gumna, porodaju najbolji hleb i pecivo. Malo dalje dva izborna dekora. S jedne strane radnje ogroman bilbord. Na suprotnoj, štand jedne političke partije i grupa aktivista-omladinaca „prepada“ prolaznike nastojeći da im „uvali“ flajer i zapodene propagandnu priču. Poslatrajući neko vreme nisam primetio da su nešto naročito uspevali. Istovremeno, raja u redu nije konstatovala ni njih ni onaj ogromni pano. Nešto je par, rekao bih penzionera, ćeretao o nekim estradnim likovima. Tu nisam načitan pa ne bih mogao reći ko je bio na „dezenu“. Da političarima bude lakše, ni Sulju nisu pominjali.
Primer treći. Sedim onomad s nekim društvom u kafiću na Dorćolu. Pijuckamo kafu i kiselu i neke „kabeze“. Obavezni predah posle pecanja. Niko, ne samo mi pecaroši već i ostali, ni reč o izborima, listama, kandidatima.
E sad, „naučno“ o istom. Istraživanja pokazuju da oko trećine birača neće izaći a još se petina dvoumi. Dakle ako je u Srbiji upisano nešto preko sedam miliona glasača pola od toga neće ili nije sigurno da će uopšte glasati. Neki ljuti na vlast, deo razočaran u opoziciju a dobar deo nezainteresovan za politiku. Ič.
Rekao bih uzrok nešto većoj pasivnosti gradjanstva prema izborima izgleda treba tražiti u dugoj (12 godina) i ne baš uspešnoj tranziciji. Sad se priča o proveri privatizacije u kojoj je prodaja četvrtine preduzeća poništena. Nema ni takozvanih velikih tema. Haška priča koje je u nekoliko izbornih turnusa prilično mobilisala glasače sada je zatvorena. Taj sud, da Šešelj nije u Hagu, valjda niko ne bi ni pominjao. Evropska integracija takodje nije top izborna priča. Kandidatura je tu a datum pregovora dovoljno neizvestan i daleko da ne može ikome doneti ili oduzeti neki procenat glasova. Načelna, pro et contra, evropska priča više je obavezni izborni lik ili politički dekor. Kosovo tinja i biće vazna tema ako dole bukne neki sukob ili vlada u Prištini pokuša da iskoristi priliku.
No, KFOR se pojačava. Kao, za svaki slučaj. Pitam se da li da spreči eventulanu albansku avanturu ili demontira paralelne strukture na severu? Ili možda oboje? Za sada Kosovo se pominje kao prilika da se demonstrira politička ili nacionalna odlučnost. U rasponu od nikada ga nećemo priznati do ono je faktički nezavisno.
Dakle, bez velikih tema kampanja u kojoj se takmaci nadmeću u ubedjivanju birača da su baš oni prava opcija za sledeći mandat, jeste, kao što rekoh na početku, neuzbudljiva i smorna. Izborne kampanje po pravlu služe da pre svega motivišu glasače da izadju na birališta. Da glasaju za svoju opciju. Uz to kampanja može da privuče deo neopredeljenih. U situaciji kada su glavni takmaci skoro izjednačeni i gotovo prepolovili biračke glasove tu je deo motiva za predizborni trud političara.
Mada, rekao bih da će se i ovaj put više glasati nego birati. I to glasati protiv, da oni ne dodju a ne za da ovi ostanu i obrnuto. Novih, mada je privid drugačiji, nema. Uz to, u Srbiji verovatno sledi ozbiljno redukovanje političke scene. Smanjivanje broja stranaka koje su se kvalifikovale za parlament.Znate li možda, evo malog kviza, koliko stranaka čini sada vladajuću koaliciju. Odgovor je na kraju teksta.
Uvezanost predsedničkih, republičkih, pokrajinskih i lokalnih izbora nudi mogućno, manje više, preslikavanje izbornog rezultata. Pa, recimo, ko ne prodje nije prošao po vertikali ili je dobio znatno manje. Ovo zato što su tzv veliki pokupili najviše. Elem, to mogućno ukrupnjavanje na političkoj sceni, nekako mi se čini, razlog je da neki manji takmaci vrlo vrućom retorikom skreću pažnju na sebe. Kao da, parafraziraći naslov teksta, noćni šetač zvižduće kroz šumu. E to zvuždukanje treba da odagna strah od mraka i imaginarne opasnosti. Pregrejana izborna retorika liči na teranje straha od neprelaska cenzusa.
U svakom slučaju, meni se čini, da će neki takmaci, imati problem da dobijenim glasovima pokriju, opravdaju budžetsku kontribuciju za izbornu trku. Uz to, utisak mi je, da su neke stranke, liste, šta god, uoči izbora skrpljene na vrat na nos ne da bi se izborile za mesto u skupštini već da bi otkinule deo glasača nekoj snažnijoj patiji ili grupaciji. Videćemo da li me utisak vara kada se prebroje listići.
ODGOVOR: 12 stranaka čini sada vladajuću koaliciju okupljenu oko DS.