Pred jedne davne izbore, behu to oni predsednički u decembru 1992. godine, Rambo Amadeus u intervjuu za časopis „Ritam“ objašnjava svoju logiku izbornih prognoza: „Znaš kako možeš da pogodiš ko će da dobije izbore kod nas? Samo zamisli da svako od njih snimi ploču – ko bi više prodao, taj će i dobiti izbore“.
To su bili tek drugi višestranački izbori u Srbiji posle drugog svetskog rata, u to vreme još uvek prilična novotarija za sluđene i dezorijentisane žitelje ove zemlje, ali Svetskom Mega Caru bili su više nego dovoljni samo jedni, oni iz 1990. godine, da nepogrešivo uoči u kojoj sferi je ključ pravilne procene o izbornim dometima političara i stranaka. Nije dovoljno biti dobar muzičar, imati dobrog producenta, menadžera, ili izdavača, čak nije presudno ni imati dobre pesme. Bitno je imati hit. A kao što dobro znamo, i najgluplje pesme postaju hitovi.
Priča o vezi muzike i politike stara je koliko i politika, ako već ne koliko muzika. Suštinski se malo toga promenilo od vremena kada je Platon pre skoro dve i po hiljade godina pisao svoja zapažanja o interakciji muzike i ljudskog društva. Neću da zamaram, pronađite te citate sami na netu, vitalni su i dan danas. Velike društvene promene i potresi uvek su neminovno imali svoj neodvojivi „soundtrack“, a poslednjih dvadesetak godina života u Srbiji slikovit su primer da svako društvo ima muziku kakvu zaslužuje, na šta naše političke partije ne propuštaju da nas podsete pred svake izbore.
Ovogodišnja predizborna kampanja na muzičkom planu nije donela bog-zna-kakav spektakl, ni hitove kalibra „JUL je kul“ ili „Srbijo majko“.
LDP je ponovo uposlio Vladu Divljana, čija je obrada „Don’t Fence Me In“ Kola Portera, preimenovana u „Ti možeš sve“, začudo imala prilično slabo eksponiranje u medijima, čak je niste u integralnoj verziji mogli naći ni na YouTubeu. Možda je došlo do nekih peripetija sa autorskim pravima?
Bajaga je, tradicionalno, još jednom za društvo u ćošku, opevao Borisa i Đilasa u „Što ne može niko, možeš ti“, dok je Čola postao omiljeni Tadićev pevač i neizbežan partner za kafu. Kada ne ćaska sa Čolom, predsednik voli i da ode na koncert Ane Bekute, gde je uvek sjajna ekipa nekad mladih socijalista, predvođena ministrom za Koridor.
Nikolićevoj stranci novopečenih evro-entuzijasta (ali ne po svaku cenu!) ozbiljno nedostaje odgovarajuća muzička identifikacija, jer kombinacija Kemiš-Brunclik-Cakana teško da je tim s kojom može da se računa na sam vrh, a upitan je i njegov „crossover“, tj. koalicioni potencijal. I na kraju, a svakako najmanje važno:
Riblja čorba je, takođe očekivano, nastupala za DSS. Ipak, vredelo bi izdvojiti marketinški tim Muftije Wannabe Predsjednika kao jedini koji je u potpunosti osetio duh vremena i srbistanskom stanovništvu turskog komonvelta ponudio jedinu ispravnu muzičku matricu. Sa sve zurlama.
Kako su im neki od ranijih istupa i aktivnosti već doneli etikete u rasponu od naci-desničara do militantnih foliranata, članovi grupe su se u nedeljama pred koncert vidno angažovali na „spuštanju lopte“ i naglašeno se trudili da se u svim izjavama i intervjuima distanciraju od svake partijske i para-partijske politike, predstavljajući se kao zaštitnici „malog čoveka“ i glas nezadovoljnika.
U redu, niko nema problem s tim, jedino što su sve vreme odavali utisak ljudi koji se brane da su bili pogrešno shvaćeni. Na svoju žalost, za to mogu samo sebe da krive, posle prevelike količine konfuznih i kontradiktornih signala koju su slali godinama, još od kada su sebe počeli (pre)ozbiljno da shvataju. Koncert je, na kraju, prošao bez pikanterija političkog karaktera, a BS imaju priiku da u narednim godinama budu shvaćeni onako kako bi sami želeli.
Prvo je „Oda radosti“, kao jedno od najizvođenijih, a samim tim i najčešće banalizovanih muzičkih dela u istoriji, konačno je dočekala da se njom pozabavi partijarh „Balkan sounda“, Goran Bregović lično. Verujem da je na vest da će Brega za Tadićevu kampanju da upriliči svoje viđenje himne ujedinjene Evrope, svaka osoba sa imalo sluha mogla tačno da pretpostavi kako će ona zvučati u toj novoj verziji.
Naravno, trubači sve u šesnaest, ali uz jednu od onih dosetki zbog kojih neki Bregovića smatraju genijem – da bi nam „Oda“ bila dovoljno srpska, spakovana je u ritmički motiv i aranžman „Marša na Drinu“. Tako je, svejedno da li intuicijom ili intelektom, Bregović pogodio u samu srž senzibiliteta i svetonazora Demokrata , strpljivo građenog poslednjih deset godina, a koji bi se mogao sažeti u kovanicu „evro-populizam“. U takvom kontekstu, onaj nakaradni spot DS Prokuplja, u kome je „Oda radosti“ potkrepljena novim stihovima pisanim metodom halucinacija, ostaje samo na nivou budalaste razbibrige, sa priličnim transferom blama pri slušanju.
Glavni kandidati u predsedničkoj trci 1992. su bili, ako se sećate, Slobodan Milošević i Milan Panić. Ko god se nadao nekom čudu i pobedi bivšeg bicikliste sa smešnim američkim akcentom, mogao je, da je pročitao onu Rambovu izjavu, mirne duše da se pomiri sa neizbežnom izvesnošću Miloševićeve pobede.
Jer, Rambo dalje kaže: „Milošević će prodati dosta ploča, a (Dobrica) Ćosić bi možda i više mogao.
Što se Panića tiče, on je kao UB40 ili B52's prema Huliju Iglesijasu – Miloševiću“.
I, to je to, jasno da ne može jasnije biti. U tim godinama, nismo mogli čudom da se načudimo ko uopšte glasa za tog Slobu, jer niko od „nas“ nije poznavao nikog takvog, osim možda svojih roditelja. Miloševića odavno nema, ali Hulio je i dalje tu, umnožio se i prodaje gomile ploča. Ako je neka uteha, sada barem poznajem mnoge koji ga slušaju.
Priča o vezi muzike i politike stara je koliko i politika, ako već ne koliko muzika. Suštinski se malo toga promenilo od vremena kada je Platon pre skoro dve i po hiljade godina pisao svoja zapažanja o interakciji muzike i ljudskog društva. Neću da zamaram, pronađite te citate sami na netu, vitalni su i dan danas. Velike društvene promene i potresi uvek su neminovno imali svoj neodvojivi „soundtrack“, a poslednjih dvadesetak godina života u Srbiji slikovit su primer da svako društvo ima muziku kakvu zaslužuje, na šta naše političke partije ne propuštaju da nas podsete pred svake izbore.
Ovogodišnja predizborna kampanja na muzičkom planu nije donela bog-zna-kakav spektakl, ni hitove kalibra „JUL je kul“ ili „Srbijo majko“.
Sve je bilo manje-više očekivano i predvidivo, skoro sterilno
Dinkić je, naravno, u skladu sa orijentacijom svoje stranke u borbi protiv nepotizma, sam sebi napisao izbornu himnu, a po mitinzima je, kažu novine, vodio Kikija, Harisa i Dženana kao predgrupe.LDP je ponovo uposlio Vladu Divljana, čija je obrada „Don’t Fence Me In“ Kola Portera, preimenovana u „Ti možeš sve“, začudo imala prilično slabo eksponiranje u medijima, čak je niste u integralnoj verziji mogli naći ni na YouTubeu. Možda je došlo do nekih peripetija sa autorskim pravima?
Bajaga je, tradicionalno, još jednom za društvo u ćošku, opevao Borisa i Đilasa u „Što ne može niko, možeš ti“, dok je Čola postao omiljeni Tadićev pevač i neizbežan partner za kafu. Kada ne ćaska sa Čolom, predsednik voli i da ode na koncert Ane Bekute, gde je uvek sjajna ekipa nekad mladih socijalista, predvođena ministrom za Koridor.
Nikolićevoj stranci novopečenih evro-entuzijasta (ali ne po svaku cenu!) ozbiljno nedostaje odgovarajuća muzička identifikacija, jer kombinacija Kemiš-Brunclik-Cakana teško da je tim s kojom može da se računa na sam vrh, a upitan je i njegov „crossover“, tj. koalicioni potencijal. I na kraju, a svakako najmanje važno:
Riblja čorba je, takođe očekivano, nastupala za DSS. Ipak, vredelo bi izdvojiti marketinški tim Muftije Wannabe Predsjednika kao jedini koji je u potpunosti osetio duh vremena i srbistanskom stanovništvu turskog komonvelta ponudio jedinu ispravnu muzičku matricu. Sa sve zurlama.
BS, BS...
Poseban slučaj u predizbornom ludilu je bila atmosfera oko koncerta Beogradskog sindikata u Areni. Sastav koji u srpskom društveno-političkom kontekstu već desetak godina važi za, u najmanju ruku, kontroverzan, našao se u centru čaršijskih spekulacija o tome da li će se i na koji način izjasniti za neku od „opcija“.Kako su im neki od ranijih istupa i aktivnosti već doneli etikete u rasponu od naci-desničara do militantnih foliranata, članovi grupe su se u nedeljama pred koncert vidno angažovali na „spuštanju lopte“ i naglašeno se trudili da se u svim izjavama i intervjuima distanciraju od svake partijske i para-partijske politike, predstavljajući se kao zaštitnici „malog čoveka“ i glas nezadovoljnika.
U redu, niko nema problem s tim, jedino što su sve vreme odavali utisak ljudi koji se brane da su bili pogrešno shvaćeni. Na svoju žalost, za to mogu samo sebe da krive, posle prevelike količine konfuznih i kontradiktornih signala koju su slali godinama, još od kada su sebe počeli (pre)ozbiljno da shvataju. Koncert je, na kraju, prošao bez pikanterija političkog karaktera, a BS imaju priiku da u narednim godinama budu shvaćeni onako kako bi sami želeli.
Najgore je ipak prošao Betoven
U celom tom predizbornom cirkusu, možda je najgore prošao nesrećni Betoven.Prvo je „Oda radosti“, kao jedno od najizvođenijih, a samim tim i najčešće banalizovanih muzičkih dela u istoriji, konačno je dočekala da se njom pozabavi partijarh „Balkan sounda“, Goran Bregović lično. Verujem da je na vest da će Brega za Tadićevu kampanju da upriliči svoje viđenje himne ujedinjene Evrope, svaka osoba sa imalo sluha mogla tačno da pretpostavi kako će ona zvučati u toj novoj verziji.
Naravno, trubači sve u šesnaest, ali uz jednu od onih dosetki zbog kojih neki Bregovića smatraju genijem – da bi nam „Oda“ bila dovoljno srpska, spakovana je u ritmički motiv i aranžman „Marša na Drinu“. Tako je, svejedno da li intuicijom ili intelektom, Bregović pogodio u samu srž senzibiliteta i svetonazora Demokrata , strpljivo građenog poslednjih deset godina, a koji bi se mogao sažeti u kovanicu „evro-populizam“. U takvom kontekstu, onaj nakaradni spot DS Prokuplja, u kome je „Oda radosti“ potkrepljena novim stihovima pisanim metodom halucinacija, ostaje samo na nivou budalaste razbibrige, sa priličnim transferom blama pri slušanju.
Glavni kandidati u predsedničkoj trci 1992. su bili, ako se sećate, Slobodan Milošević i Milan Panić. Ko god se nadao nekom čudu i pobedi bivšeg bicikliste sa smešnim američkim akcentom, mogao je, da je pročitao onu Rambovu izjavu, mirne duše da se pomiri sa neizbežnom izvesnošću Miloševićeve pobede.
Jer, Rambo dalje kaže: „Milošević će prodati dosta ploča, a (Dobrica) Ćosić bi možda i više mogao.
Što se Panića tiče, on je kao UB40 ili B52's prema Huliju Iglesijasu – Miloševiću“.
I, to je to, jasno da ne može jasnije biti. U tim godinama, nismo mogli čudom da se načudimo ko uopšte glasa za tog Slobu, jer niko od „nas“ nije poznavao nikog takvog, osim možda svojih roditelja. Miloševića odavno nema, ali Hulio je i dalje tu, umnožio se i prodaje gomile ploča. Ako je neka uteha, sada barem poznajem mnoge koji ga slušaju.