Ništa lakše! Nema problema. Kucaš na otvorena vrata. To ćemo očas. Ma to je najmanji problem. Nikakav problem. Ma, ništa ne brini, to ćemo očas da zakucamo da bude kako bog zapoveda. Samo se ti opusti, sve je OK. To je moja briga, ne razmišljaj uopšte o tome. Ja ću to, ništa ti ne brini.

Eeee, tako to izgleda na početku kada se Srbi dogovaraju. Sve može, sve može baš onda kada želiš i baš onako kako želiš. Dogovaraju se poslovi koji će biti nešto što Srbija još nije videla. Ma kakva Srbija, ni Jevropa to nije videla! Ima vascela zemaljska kugla da bude zadivljena, a mi ćemo da nakrivimo šešir i beremo plodove.

Ček' bre malo, valjda ne padaju voćke tek tako sa neba u krilo, valjda i malo znoja valja prosuti?

E jok vala, ne! U zemlji Srbiji (mada mi padaju na pamet još neke zemlje u kojima je sve što leti ptica pa još i reš pečena sa krompirićima sa strane i rotkvicama u zasebnoj zdeli) najpre provedemo enormnu količinu vremena planirajući i dogovarajući se. A onda se raziđemo u zamišljenom stvaralačkom zanosu, sa još jednom borom na čelu, borom domaćinske brige naspram posla ispred nas.

Sve je u redu, sve će biti kako je bog zapovedio i nikako drukčije. Sve će biti na vreme, čak pre vremena i sve će biti savršeno, mada, po svemu sudeći, pošto sam JA to uzeo na sebe, biće čak i bolje.

A rad? A…ne! To nije srBski. Time neka se bave glupe Švabe i ostali bednici, mi smo ipak Srbi, Sprkinje, Srpčad i Srbende (manjine obaška). Ta nismo mi džaba zlatne viljuške koristili dok su ti primitivni Nemci čerečili pečenu pticu rukama i onda umašćenim prstima zahvatali rotkvice! Mi Srbi, mi se dogovaramo i čvrsto obećavamo. I tako nam prolaze dani zemaljski.

Mene je sudbina proklela pa sam radne navike sticao kod onih glupih Švaba koji se nikako ne zadovoljavaju dogovorom, već, božemesakloni, traže i ispunjavanje dogovorenog! Kreten jedan, od svih stvari koje sam tamo mogao da naučim, ja baš naučio da brinem kad vidim da se ništa ne radi ili ako se samo nešto raducka, da je to onako - tanko, okasnelo, nedovoljno.

I još razmišljanje o tim somnabulnim rokovima? Pravi Srbin veruje da s pravom tvrdi kako valjda ON bolje zna kako i kada treba a ne tamo neko parče papira, ugovor recimo. Srbin ne može da krene sa poslom dok bog ne javi kojim pravcem valja... Kakvi crni rokovi! Bre!

Ma ne sporim ja umeće bogomdanih, ali brinem kada posao kasni, a vreme curi!
Izgleda da je moja zabrinutost toliko glupa i nerazumna, da ne zavređuje ni da se Čelo iza kojeg se nazire teeeeško breme razmišljanja uopšte oglasi. Te odjednom, umesto ponositog i zamišljenog Čela pojavljuju se dostojanstvena i uspravna srpska Leđa.

More da su jedna leđa! Nego vod, četa, bataljon ledja! Čak i od pozadi se naslućuje da su sa one strane sva ta Leđa zamišljena. Prolaze još jednu ruku razmišljanja a ispred njihovih Čela - posao čeka!. Ehejs... pa ne možemo ovako ljudi, iako smo Srbi. Nismo se tako dogovorili i ugovorili. Valjda ono što je dogovoreno mora i da se poštuje, pogotovu ako se ne radi za džabe.

Eh majčice Srbijice! Ja sam samo jedan glupi Švaba, teško je meni da shvatim zašto u ovoj zemlji deset odsto ljudi radi, a devedeset odsto smišlja izgovore zašto nešto nije urađeno. Ili, zašto je urađeno traljavo, ofrlje i nakon rokova kojih se samo neka somnabulna glava seća i niko više. Za sve su krive glupe Švabe koje ne umeju da cene kvantitet ni kvalitet izgovora, za to je potrebna suptilna slovenska duša ili u najmanju ruku njeni vrsni poznavaoci. Ja to očigledno nisam, pa se samo iščuđavam. Oni koji su tamo daleko, daleko i koji su me zarazili prokletom navikom da se poštuju reč, dogovor, slovo ugovora i somnabulni rokovi ne umeju da cene dobar izgovor pa to ti je! Svestan sam teške bolesti od koje i meni, švapskom đaku, polako ali neumitno trune mozak. Bože... daj šalji i meni uputstva, hoću i ja kako ti zapovedaš. I ako si još u kancelariji, dojavi mi i za koga da glasam!

Eto o čemu sam ja razmišljao na Dan rada, umesto da se kao svaki pošteni Srbin opustim i prepustim božjim rukama, nabavim jedno novo čelo poduprto uspravnim leđima i zatražim da mi se božjom voljom umesto jednog dana rada, dodele dva nerada! Za uzvrat bih mogao da obećam – ništa ne brinite, to ću očas da zakucam da bude baš kako bog zapoveda!

P.S. Uzgred, bog je SpBkinjama, SrBima, SrBendama (SrBčad nema pravo glasa) i manjinama obaška javljao u nedelju čitav dan kako da glasaju. Bogu će zbog ovoga telefonski račun za maj da bude pogolem. Zemlji Srbiji će svi računi biti pogolemi u naredne četiri godine.