Moram priznati da je vrlo brzo popriličnu konsternaciju dobrog dela javnosti pobedom Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima zamenio humor. Doduše malo opor ali kao da se pokazala žilavost i živahnost duha ovdašnjeg sveta. Ovo zato jer se u dva tri dana iza drugog kruga glasanja pojavilo niz viceva i dosetki.

Mislim da su “sezonu” otvorile šaljivdžije sa NJUZNETA šalom da sada neki koji su se “majali belim listićima” od blata prave Tadića. Meni se nekako najviše dopala dosetka o čiča Gliši na izbornom listiću i čiča Tomi, na pet godina u Starom dvoru. Kako god, sada se čeka dogovor o vladi i razrešava misterija kako neko ko je izgubio predsedničke i parlamentarne izbore može da formira vladu umesto da ode u političku penziju.

Budi mi dozvoljeno da primetim kako je sasvim tačno da je Tadić izgubio predsedničke izbore. Za formiranje vlade važi nešto drugačija politička računica o kojoj malo kasnije. Reklo bi se da je bivšeg šefa države stiglo nekoliko stvari. Recimo malo interesovanje gradjana za izbore. Predsednika Srbije izabralo je manje od četvrtine birača. Glasalo je nešto preko 46 odsto ili oko 3 milona i 125 hiljada birača. Recimo, 49,55 odsto ili manje od polovine tih glasova je dobio Tomislav Nikolić a Boris Tadić cca 70 hiljada manje. Elem, poredeći sa 2008-mom negde je nestalo oko milion ipo glasača. Ostali kod kuće ili radili nešto pametnije.

Mala izlaznost i to pre svega birača gradjanske provenijencije jeste signal da su oni tako Tadića kaznili za minuli tranzicioni rad, pre svega Demokrata, kao ključnog činioca vladajuće nomenklature. Tu je loša ekonomska i socijalna situacija u državi, velika nezaposlenost, zamašna korupcija i da ne nabrajam ono što je skoro postalo opšte mesto.

Meni se čini da deo razočaranih gradjanski opredeljenih glasača nije ovaj put podržao predsedničkog kandidata Demokrata jer nekako nisu mogli da mu oproste ni koaliciju sa Dačićem. Deo tih birača saradnju sa Socijalistima i njihovo jačanje čita kao povratak u 90-te.Taj diskurs već dugo je prisutan u javoj debati o učinku dosadašnje vlasti.

No, uprkos u finišu politički pregrejanoj atmosferi (tu spada i priča Naprednjaka o pokradenim izborima i prvom krugu) i prilično prljavoj kampanji, protekli izbori i parlamentarni i predsednički posebno su pokazali da u Srbiji od 2000 nema izbornih kradja i prevara što je značajan signal demokratskog sazrevanja. Dodatan dokaz te socijalne i političke zrelosti je mirna tranzicija vlasti. Sada to čak pomalo liči i na idilu sve sa više nego ljubaznim medjusobnim oslovljavanjem, naročito bivšeg i novoizabranog predsednika. Nadam se da daleko od očiju javnosto timovi dva narečena predsednika obavljaju primopredaju predsedničkog portfelja. To je takodje vrlo važan znak demokratske inercije institucija.

E sad, naredni logičan korak u ovom izvlačenju Srbije iz lavirinata tranzicije i još uvek stanja predpolitičkog društva jeste formiranje nove vlade. Tu sad važi ona s početka narečena politička računica. Uspešnost na parlamentarnim izborima ne meri se samo brojem glasova i poslaničkih mandata već i mogućnošću da se formira skupštinska većina. Iz toga proizilazi obrazovanje nove vlade. Posebno jer u Srbiji ne postoje velike stranke koje bi mogle da same pokupe dovoljno mandata za sastavljanje vlade. Podsetiću da su do Radikali odvajanja Nikolića i Vučića i formiranja SNS, od 2000 na izborima pojedinačno osvajali najviše mandata ali nisu mogli da sastave vladu.

Logično je da novoizabrani predsednik Nikolić učini sve da njegova sada formalno bivša stranka i partije oko nje sastave vladu. Time bi se kompletirala politička pobeda Naprednjaka, podsećam imaju najviše poslaničkih mandata, 73- Uz to novi predsednik bi komfornije vladao, simbolično rečeno, a i ne mora se baš tako shvatiti imajući u vidu postojeću praksu.

Naime, snaga predsednika Srbije proističe ne samo iz ustavnih odrerdaba koje mu daju neka ovlašćenja, proglašava zakone, predstavlja državu, imenuje generale, odlučuje o pomilovanjima. Značajan izvor predsedničkog značaja leži u činjenici da je direktno izabran i teško smenjiv te u brojnosti poslanika koje njegova politička opcija ima u skupštini, odnosno da li je ona formirala vladajuću većinu.

S druge strane Demokratama pre svega predstoji ozbiljan rad na konsolidaciji stranke i pokušaj da izborni poraz nadomeste formiranjem vlade u kojoj bi bili ključni igrač. I naravno, voljom stranke, dojučerašnji šef države Tadić treba da postane premijer. Demokrate u ovom trenutku nisu mogle da isture drugog kandidata koji bi predstavljao i neku vrstu amalgama. Izgleda da Tadić treba da rastali postojeće unutar-stranačke razlike te, koliko god je mogućno, pročisti stranku. Izgleda da bi političko panzionisanje Tadića moglo uzdrmati DS pa ga otuda ne puštaju a ni njemu se baš ne ide u političku mirovinu.
I tako je, čini mi se, postavljena politička šahovska tabla u Srbiji.

Novi predsednik i njegova formnalno dojučerašnja stanka ne mogu da saberu dovoljno mandata da sastave vladu. Znate, to je ono poznato kao koalicioni kapacitet. Istovremeno, Demokrate iza bivšeg predsednika traže novi početak i novu šansu da urade ono što, uz izvesne prekide, nisu baš preterano uspešno radili unazad 12 godina. Da u Srbiji dovrše tranziciju ( sve sa stvaranjem stabilnih institucija, čišćenjem gotovo endemskog kriminala i korupcije i td), primaknu je Evropskoj uniji ( ovde se broje Kosovo i regionalna saradnja) i poboljšaju opšte življenje.

Za sada su u toj igri povučeni tek prvi potezi i u opticaju su sve mogućnosti i kombinacije. No, da upotrebim šahovsku terminologiju. Na tabli postoji i takozvana “otrovna figura”.To je, za one koji ne igraju šah, figura koja je naizgled lak plen. No, ako se uzme sledi gubitak partije ili dramatično slabljenje pozicije. U ovom slučaju ulogu te figure ima vrlo teška situacija u kojoj je država. Pre svega ekonomija koju uz gotovo zamiranje rasta opterećuje velika nezaposlenost. Za izlaz su neophodni teški i nepopularni rezovi. To onoga ko sastavi vladu dovodi u situaciju da ako brzo ne pokaze rezultat, antičkim rečnikom kazano, lako može dospeti na štit. Politički naravno. I još nešto.

Mogao sam ovo da napišem i posle formiranja vlade. Ipak sve jedno je, ko god je sastavi isto mu se piše. A i nama s njima.