Pevanje je OK, ali je igra za plakanje

Nema golova, nadigravanja sa protivnikom, nema radosti igranja, nema, zapravo, ničega od onog zbog čega volimo fudbal! Slušam komentatora u oba prenosa (sa Španijom i Francuskom) i nisam siguran da li mi gledamo iste utakmice. Ako igra ne valja, onda se lepo konstatuje (može i biranim rečima) da ne valja i - OK. Nema ljutnje. Znaju i oni na terenu da to što su odigrali nije valjalo ama baš ništa, a zna i selektor. To što kasnije u izjavama „filozofiraju“ kako je bilo i nekih dobrih stvari u igri je čisto „vadjenje“ koje malo koga, ko je gledao utakmicu, može da impresionira.
Posebno porazan utisak je da naši reprezentativci mogu ovako da igraju verovatno satima i danima, a da se ništa zanimljivo pred protivničkim golom ne dogodi. Pred našim - standardno promaja i nekoliko komada u mreži. Logično je zato pitanje čemu uopšte promena selektora, ako se slično igralo i kad je reprezentaciju vodio prethodni selektor. Jer, ne gledamo ništa novo.

Naprotiv, ovo je čist kontinuitet.

Navijači k’o navijači. I ovog puta su podeljeni. Jedni tvrde da će Mihajlović napraviti igru, samo mu treba dati dosta vremena. Hvale „ugovor“ kojim je igračima uteran strah u kosti. Za pohvalu je, dodaju, i veliki broj debitanata. Drugi, opet, govore sve suprotno. U polemikama na internetskim stranicama dele se i tvrdje i oštrije. Ima, tu i tamo, medjutim, i duhovitih komentara poput ovog koji je u naslovu teksta. Na istu temu (pevanje himne) neko je napisao i sledeće: „Ako već nema ništa od fudbala, dajte bar da se napravi hor!“ Sve se ovo inače (u kompjuterskoj prepisci) dogadjalo tek nekoliko dana posle druge prijateljske utakmice. Odnosno, kada se hladne glave procenilo da naš nacionalni tim rivali tretiraju kao prilično lakog sparing-partnera.

I dok reprezentativno društvo uz lošu igru niže poraze, selektor na specifičan način i dalje uteruje autoritet. Teorijski, ali i u praksi insistira na novim postavkama igre, a tek ponekom igraču je, možda, jasno šta se na terenu stvarno hoće, dok se fudbalski vrh zemlje krije od javnosti. Mediji su, nakon hvalospeva čelnicima FSS zbog izbora selektora i malo dužeg strpljenja zbog loših igara i rezultata, počeli da kritikuju pomenute, ali i Sinišu Mihajlovića. Do pre nedelju dana činilo mi se da je medijima manje stalo do toga kako igra fudbalska reprezentacija Srbije od toga hoće li Mihajlović, uterivanjem discipline, postati selektor sa autoritetom ili neće. Kada je reč o autoritetu, to se ili ima ili nema. I to se vidi već na prvom susretu sa igračima. Nema laganja. Silom ili na bilo koji drugi način može se postići samo privid autoriteta. A to nije to. Nemam utisak da će se selektor nametnuti autoritetom znanja, razumevanja ili, pak, harizmom. Ali, videćemo.

Gotovo da je nezapaženo tih dana u medijima prošla vest da je, tada još budući, selektor vrhu FSS prethodno ispostavio nekoliko uslova od kojih je jedan taj da će on lično odlučiti gde će plaćati porez na ovde zaradjeni novac. Možda u Srbiji, a možda i u nekoj drugoj zemlji!

Za koji dan počinje Evropsko prvenstvo. Nas tamo nema. Nema nas zbog toga što smo u kvalifikacijama bili lošiji od drugih.

Uskoro počinju kvalifikacije za Svetsko prvenstvo u Brazilu. Treba se dobro spremiti, napraviti dobru selekciju igrača, proceniti performanse svih, uključujući i selektora, pa i odgledati „Montevideo Bog te video“. Ako treba!