Najskuplja srpska reč. Najskuplja reč u Srbiji. Najskuplja reč po Srbiju. Naj...
Evo mene opet o Srbima i Albancima, mada nisam bas nesto pobrao pohvala kada sam se poslednji put Kosovom ovde bavio. Šta sam tako strašno rekao tada a evo, ponoviću opet.Rekao sam da se Kosovom mogu baviti i EU i Ameri i Zelenoortska ostrva ali da dok Srbi i Albanci ne sednu da se dogovore kao ljudi i komšije, rešenja biti neće. Gle čuda, ta rečenica i dalje stoji, sedi, čuči. Šta se u međuvremenu dogodilo? Ništa.
Koliko smo bliže rešenju što Srbi što Albanci? Ni santimetar, ma koliko i jedni i drugi uspeli da ubedimo svoje biračko telo da smo svoje ciljeve ostvarili u ovom ili onom procentu.
Kosovski Albanci i dalje svoje uspehe mere brojem zemalja koje su priznale nezavisnost a Srbi brojem onih koje nisu. No, hajde da braću Albance pustim da svoje brige sami brinu, ipak ja sir i kajmak kupujem na Zelenom vencu pa je red da se ovdasnjoj publici obraćam. Uz... jednu rečenicu južnoj publici: Džabe sva priznanja sa Zelenoortskih ostrva i Havaja. Bez priznanja prvog komšije, nema mirnog života ni prosperiteta za decu niti jednih niti drugih.
Doduše, slična poruka važi i ovde. Da ne bi ispalo da ja to solim pamet a i da ne bih bio optužen za veleizdaju, podsetio bih svoju čitateljku i čitaoca da je iz Brisela novom Predsedniku još pre inauguracija stigla poruka da će ga "vagati" prema tome kako se postavi prema Kosovu i dijalogu sa Kosovom. To su mu pre neki dan i lično ponovili.
Dijalog? Ma daj, nemojte da se zamlaćujemo. Dođu "naši" i "njihovi" negde, sednu pored njih Kuper & Co. i zavrću i njima i nama što ruke što uši. Nešto, nekako i dogovore. Pa već na poslepodnevnoj konferenciji za novinare, jedni dogovoreno tumače ovako a drugi onako. Eto, onomad smo onoliko slavili zvezdicu i fusnotu doneli su nam status kandidata bog te tvoj!
I šta je bilo? Pa ništa, mi je tumačimo ovako, oni onako, a oni treći kod kojih bi trebalo da se fusnota i zvezdica primenjuju, nekada ovako a nekada onako.
Dakle, dajte da se ne zamajavamo, ovo nije dijalog. Ni jedni ni drugi ne pokušavaju da postignu dogovor već gledaju da – kada se već pregovarati mora - što manje bude po "njihovom" a što više po "našem". Ili da tako makar izgleda. "Odlično", što reče jedan međunarodni posrednik između Atine i Skopja kada sam ga pitao kako napreduju pregovori u vezi sa imenom države. "Znači, biće uskoro dogovor?" upitah. "A ne, nikako" reče posrednik, "i jednoj i drugoj strani odgovara da se pregovara ali ne i da se nađe rešenje, stoga pregovori odlično napreduju,a rešenja nigde na vidiku ".
I... eto ih kako pregovaraju Grci i Makedonci vec dvadesetak godina. Na Kipru, Grci i Turci dva puta duže. Dobro, bolji su i loši pregovori nego rat, ali vodi li to ičemu? Hoćemo li se, što bi trebalo da je cilj svih pregovora, ofajditi i mi i oni? Da li će nam pojedinačno a i đuture biti bolje? E pa, "it takes two to tango", kažu braća Englezi i u pravu su. Nit ima tanga za jednu osobu, nit ima dogovora ako obe strane ne prihvate da nešto moraju da dobiju ali nešto i da izgube.
Na šta smo mi spremni, šta smo spremni da izgubimo i da damo e da bismo nešto i dobili? Meni, svim ustavnim preambulama, skupštinskim deklaracijama, proklamacijama, deklinacijama, konjugacijama, zaricanjima, kletvama i obećanjima, to kao graždaninu Republike Srbije nije ni najmanje jasno. A voleo bih da znam! Voleo bih, možda, i da me pitaju, ali odistinski a ne da mi podmeću neki referendum u kojem je postavljeno “vešto”, a ne jasno pitanje.
Slušam novog Predsednika kako obećava da će, nakon što se u Briselu raspita, narodu pošteno reći: "Od nas se precizno traži “to, to i ono". Hajde Tomo, brate, učini to, moli te potencijalno zahvalni stanovnik države. Jer, ako znam, pa ako me onda još i Vlada ili Skupština upitaju šta bih ja, moći ću i da donesem kvalifikovanu odluku. Kako ja, tako i ostali, a onda možda imamo i izlaz iz ćorsokaka. Znaćemo da su trešnje ovoliko, kajsije onoliko a jagnjetina sa ražnja toliko. Pa lepo, kome je šta milije, izglasamo i krenemo negde.
Jer, ovako, ne stigosmo niti ćemo stići igde. A ponavljam, moramo MI da sednemo i dogovorimo se. Evropa ima drugih i mnogo većih briga. Još ako Grčka opet ne dobije vladu ili dobije "pogrešnu", još ako spasavanje španskih banaka ne urodi plodom pa krene da se ljulja ne samo evro nego i koncept EU... bićemo svima ono što je onomad haški sud bio ex-predsedniku Voji, poslednja rupa na svirali.
Ne, neće se od ove kolumne uzbihuzuriti ni Priština ni Beograd, nećemo ni vlade ni predsednike pomeriti, niti promeniti u bolje, na kompromis spremnije. Ali ako vas dvoje, da da... Vi čitaoce i Vi čitateljko smatrate da nisam baš potpuno u krivu, ja sam svoj cilj postigao. Ubedite i vi nekog da pomake valja činiti, pa će oni možda onda opet nekog. Ko zna, možda tako negde i stignemo.