Ispostavilo se da sam džabe pero oštrio, um stavljao na tocilo, razmišljao onoliko! Bavljenje našim naravima, zemljom Srbijom, rodnim Balkanom i Beogradom, mentalitetima i mediokritetima; ukratko, sve to što sam objavljivao na Mondu se možda još i čita, ali od vas, dragi čitaoče i draga čitateljko, ni slovca! Sem, kada pišem o letovanju i lepim destinacijama. E pa, urednik Monda i ja smo se dogovorili da malkice osvežim prošlogodišnji vodič do i po Halkidikiju i da serviramo ponovo, valjaće, ima tu korisnih saveta!

Kao što bi verovatno rekao Grunf, da se kojim slučajem bavio ovom temom, “Da bi se stiglo na Halkidiki, mora se najpre krenuti iz Beograda”. A kao što svaki iskusan Meksikanac uvek hoda senovitom stranom ulice, tako i ja ka jugu uvek krećem kada nije vikend. Ako, pak, moram da putujem vikendom, onda krećem isključivo nedeljom. Nazad, ka severu krecem samo petkom. Tako se na svakoj od granica zadržim po tri minuta. Da, znam da sam time sebe oštetio za iskustvo petočasovnog čekićanja pod julskim suncem kome ni klima u kolima ne može ništa, ali ja sam, znate me već, čovek namćor i naopak i zbog tih osobina propuštam još i puno drugih životnih radosti.

Vozim bez pauze do Grdeličke klisure koja me, koliko god je puta video, ponovo udari u zenice svojom lepotom. I u prolećnom zelenilu i u zimskoj belini i na leto kada je trava drugde spržena a ovde zelena, Grdelička klisura je prosto čarobna. Stanem kod motela “Džep” i popijem kafu. Nekada je to bila odlična kafana, imali su i sjajan roštilj a i “tavče na gravče”. Sada je sve nekako osrednje pa čak i loše, ali kafa se da popiti. Tu su i dva momka da operu šoferšajbnu (vetrobran) ili čitav auto ako zatreba.

Ovog leta im je gazda zabranio da koriste šlauf pa se snalaze kofama, no kola peru podjednako dobro.

Prošlog sam se leta baš obradovao kada sam ispod Vranja video nešto radova pored puta. Mogu vas obavestiti da tih 20 santimetara odlično napreduju, prerasli su u 40, vidi se da će pre kraja ove decenije porasti na cak jedan metar! Prošlog sam leta zamolio ministra Mrkonjića da onih 20 kilometara koje je svečano otvorio pre tri godine kod Bujanovca, ZAISTA pretvori u autoput time što će osposobiti oba, a ne samo jedan smer. Jasno mi je da je čovek bio zauzet, valjalo je spremati izbore, pa odbaciti bivšeg i naći novog koalicionog partnera, pa nije stigao. Ali, molim ga, pošto će o(p)stati kao resorni ministar, da pošalje makar 2 čoveka sa krampovima, jer tužno izgleda ta deonica bez žive duše i ikakve mehanizacije. E da, i neka mu je prosto to što nije dao ostavku krajem 2011. kao što je obećao za slučaj da Koridor X ne bude gotov. Biće prilika za ostavke ima još dosta rokova koji neće biti poštovani.

Ne daj bože da vam zatreba, od Beograda pa do Tabanovaca nema niti jedne policijske patrole, nijednog radara, ništa. Vozite pažljivo, vrućina je a ima i onih koji su preksinoć krenuli iz Hamburga pa se ne valja pouzdati u to da su budni. Braća Makedonci su svog Mrkog poterali da ispuni obećanje pa su priveli kraju radove na parčetu autoputa od Kumanova do granice. Usput su, čisto da malo nerviraju Grke, postavili na desetine ogromnih tabli na kojima piše: "Autoput Aleksandra Makedonskog". A dobićete i SMS od lokalnog operatera koji vam želi dobrodošlicu u "Republiku Makedoniju, kolevku civilizacije."

Poštujte ograničenja brzine iz nekoliko razloga: Pametno je; kvalitet autoputa je često loš pa pri većoj brzini nećete stabilno imati sva četiri točka na asfaltu; takođe, makedonska policija ne prašta a radara ima na više mesta. Posebno se čuvajte tu odmah posle granice, zatim pred kraj autoputa gde je ograničenje 80, tu posebno vole da postave zasedu. Imate onda tridesetak kilometara običnog puta. Negde na samom početku, dočekuju vas dva tunela jedan za drugim, zastanite na malom delu između njih, i pogledajte u nebo, vredi!

Ja obično zastanem i malo ranije. Kada se prođe skopski aerodrom, pa kada se smerovi autoputa razdvoje, južni krak prati dolinu Vardara. Jeste autoput ali pazite na brzinu, krivine umeju da budu i žestoke. Tu na jednom mestu, odakle se vidi stara železnička stanica, volim da zastanem i da joj se divim. Pogledajte i sami vredi li:

I... eto nas u bratskoj Grčkoj gde se čuvajte leve (brze) trake. Baš kao i u Makedoniji, ni ovde nisu bili ažurni sa kosilicama te ima dosta žbunja koje zalazi u tu traku pa se lak na vašem automobilu neće obradovati ako ogrebete koji žbun. Zapravo, žbunja ima na obe strane, baš se pazite. Radari u Grčkoj postoje u teoriji, ali ja za 5 godina života i desetak godina putovanja po Grčkoj nikada nisam nigde video niti jedan. Sve jedno preporučujem poštovanje ograničenja brzine i pažljivu vožnju. Za razliku od naše katoličke braće Italijana, koji voze ludo a dobro, naša pravoslavna braća u Grčkoj voze ludo a loše. Posebno vole da se u levoj traci prilepe za vaš gepek ukoliko ne vozite onoliko brzo koliko oni misle da treba da vozite. Ako ubrzate i na 300 na sat, ni to nekima neće biti dovoljno. Toplo preporučujem da se sklonite u desnu traku i propustite budalu. NIKAKO ne bacajte pikavce kroz prozor. Em nije lepo, em od toga leti zna da bukne požar.

Čuvajte se i njihovih “poluautoputeva” kao i “autoputa” ka Halkidikiju koji nema zaustavnu traku! Kada od granice krenete ka Solunu, nemojte nikako skrenuti kod prvog znaka na kojem piše THESSALONIKI, produžite pravo. To skretanje vas zavlači u predgrađa i milion semafora. Produžite pravo i uživajte u jedinstvenom ugođaju. Tamo gde se put pripaja autoputu Atina-Solun, priključujete se, ne sa desne strane kao što je logično, već sa leve, tik uz najbržu traku. Neko od izvođača radova je valjda gradio vikendicu pa mu usfalilo malo materijala te je “pojeo” tih stotinak metara autoputa. Elem, odatle vam je najbrže i do centra Soluna, a i do kružnog puta oko grada, pratite samo znakove na kojima piše CHALKIDIKI.

Halkidiki je poluostrvo koje se račva na tri prsta. Poslednji je Atos, Sveta gora, dostupan svima samo na samom početku oko Uranopolisa. Tamo je i Hilandar. Ako ste muškarac i ako pribavite par dozvola, možete i tamo. Peške ili brodom. Prvi prst je Kasandra, najnapučeniji deo Halkidikija i pravi cilj za mlade jer je prepun kafića, barova, klubova, gužve i gungule. Tu je i sjajan letnji festival sa po tri dana džeza, etno i klasične muzike – Sani Festival. Ove godine slavi 20. godišnjicu postojanja ali, uprkos jubleju, program im je istanjen krizom. Brojni Solunjani na Kasandri imaju vikendice, te je time gužva još veća, posebno vikendom. I većina naših turističkih agencija vodi goste baš na Kasandru. Takva mesta, Hanioti, Pefkohori, Polihrono, ja, pošto sam naopak čovek i namćor, zaobilazim u širokom luku. Atos mi je, pak, kao ateisti, isuviše (p)osvećen, bio jednom, hvala dosta. Ergo, moj je izbor, srednji prst poznat kao Sitonija.

Daklem, krenite odmah iza Nea Moudania, desno, pa desno, pa ka Sitoniji. Neka vas ne čudi što ima toliko naselja sa prefiksom “Nea”, ovde su svojevremeno naseljeni Grci iz Male Azije nakon “humanog preseljenja” i raskusuravanja Grčke i Turske 1923. godine. Pa su novim naseljima, uz prefiks “Nea” što znači novi, davali imena gradova i sela iz kojih su poticali. Kada prođete raskrsnicu za “Ormyly”, sa desne strane ćete videti pet uličnih piljarnica sa predivnim voćem i povrćem. Ja već godinama kupujem ovde:

Ove su godine smokve malo slabije ali je bostan rodio i sladak jeeeee. Preporučujem i lokalne krupne zelene masline koje su obrađene tako da su (mljac!) zadržale jednu notu gorčine. Deset kilometara dalje je gradić Nikiti, ali o njemu već u drugom nastavku. Moram na plažu sada!