Srbija se sada suočava, mislim, sa posledicama ne baš najbolje izabranog razvojnog modela na početku tranzicije. Kao da nije baš najumesnija bila ideja da se ovde pravi postindustrijsko društvo čiji razvoj je pretežno zasnovan na uslugama.

Često se ovih dana prisetim one antologijske izreke pripisane Baji Pašiću: Spasa nam nema - propasti nećemo! (Postoji škola mišljenja da je dosetka Ruvarčeva a da je Pašić samo citirao).

Kako bilo, Nikola Pašić izrekao je ovu rečenicu pre skoro sto godina, u Nišu. Kao premijer zemlje bez mnogo izgleda u ratu sa Austrougarskom i Nemačkom. Poslednjih godina ovu misao navodeći je kao Pašićevu koristili su često domaći političari. Želeći valjda da poruče - ma koliko bio težak problem, oni će smisliti rešenje. Mogao bih nabrojati mnoga važna imena ali, pravo da kažem, prištedeo bih prostor. I zbog toga što mi se čini da su mnogi citirali ne znajući u kojoj prilici i kakvom kontekstu je Pašić izgovorio antologijsku dosetku. Dilemu ko je pravi autor i da ne pominjem. Elem, Srbija je tada bila u prilično bezizglednoj vojnoj situaciji bez očekivane pomoći saveznika. Eto, koliko da se zna kada i yašto je Pašić baš tako opisao situaciju u kojoj je bila Srbija.

E sad, zašto se ovih dana bavim antologijom i analogijom. Ono prvo valjda se nametnulo duhovitošću, jezgrovitošću i naravno aktuelnošću narečene dosetke. Drugo, analogija, povezana je sa tekoćama u kojima je Srbija. Ponajviše ekonomskim i kako ispada, svakodnevno stižu novi dokazi da su problem veći nego se činilo. Sve češće se pominje državni bankrot.

Dakle, očigledna nesposobnost države da plaća dugove. Statistika kaže da je javni dug Srbije krajem jula domašio 15,5 milijardi evra. Na stranu što je to za skoro milijardu evra više nego krajem prošle godine već je i za preko od 10 odsto (ovo je vrlo benevolentna procena) premašio zakonom dozvoljenu granicu od 45 bruto domaćeg proizvoda. Srbija je zakucala na vrata kluba prezaduženih zemalja. Drugim rečima, odavno gori crvena lampica. Već godinama, ma i deceniju celu, ekonomisti tvrde da je srpska država veoma skupa. Pošto je ova godina bila izborna a i ona prethodna zbog kampanje, drešila je bivša vlada kesu preko mere. To nije bilo neočekivano.

Upozoravalo se da će to sve koštati i da nije dobro. No, bi izgleda džabe. Mogu da razumem (ne opravdavam) bivše što su u žaru borbe za vlast i pozicije od ćara napravili zijan. To, u politički nezrelim društvima bez kontrole poštovanja zakona i kritičke javnosti, valjda svi rade pre izbora pa kada se dohvate vlasti ponešto i poprave. Uznemirava me to što sadašnja vlada, bar važni-najvažniji ministri, ne pokazuju želju da se ozbiljnije dohvate sređivanja troškovne strane u državnoj kasi. Koliko sam razumeo, umirili su čak državne činovnike kojih ima da bog sačuva, najavom ne samo da ih neće otpuštati već i da će plate ostati iste.

Onima najranjivijima, penzionerima, obecano je da penzije baš neće pratiti inflaciju, životne troškove i
plate u državnoj upravi ali će na kraju biti veće za dva posto. Uz to valjda ide i 13. penzijica, u ratama, četvrtinama, kako god.

A šta bi sa crvenim lampicama, moglo bi se reći reflektorima, preteranom potrošnjom, velikim dugom i da čorba bude gušća, procenom da će Srbija umesto slabašnog rasta na kraju 2012. imati minus BDP. Procena je da će cene porasti na kraju godine i do 10 odsto. Dakle dvocifrena inflacija. Uzgred ta inflacija će ”pojesti” deo zarada u javnom sektoru i rast penzija. Bolje bi bilo da nema nominalnog povećanja a da inflacija ne raste ili da je bar mala. No, tako to ide.

U ekonomskom računu mnoge stavke su u relativnoj vezi. Na primer, rast BDP smanjiće udeo javne potrošnje ako ostane približna sadašnjoj. Elem, potreban je rast. Drugim rečima investicije. No, tu baš ne ide na ruku smanjivanje kreditnog rejtinga. Fitch i Standard and Poors čitajući ovdašnje ekonomske prilike i namere nove vlade oborili su kreditni rejtig Srbije. Doduše, ja nekako više verujem da investitori čiaju i uvažavaju ove ekspertize ali da na odluke o ulaganju utiču i neki drugi faktori i aranžmani sa vladom. Primer FIAT jed vrlo ilustrativan. Sve u svemu, ako bi moglo neko značajnije i brojnije ulaganje u proizvodnju. Ne pretežno u šoping molove.

Srbija se sada suočava, mislim, sa posledicama ne baš najbolje izabranog razvojnog modela na početku tranzicije. Kao da nije baš najumesnija bila ideja da se ovde pravi postindustrijsko društvo čiji razvoj je pretežno zasnovan na uslugama. Mislim da ekonomisti to zovu neproizvodni deo realnog sektora, banke, trgovina konsalting i sl. Valjda se nekom pričinilo da je srpski Tačer-ka i da može napraviti nešto poput balkanske Engleske. Uz razvoj monopola i endemizaciju korupcije povezane sa političkom moći, ne biva.

Sada su, čini mi se, najpreče dve stvari. Zaustaviti ekonomski sunovrat. Dubioze i gubici se tek prebrojavaju. Značajno bi bilo sačiniti što približniji račun i poslati poruku da neće biti mnogo komrpomisa, ni malo. Terapija nije nepoznata. MMF je svakako dorodošao kao partner.

Razlozi su višestruki, ali najvažnije je što može da finasijski pomogne te da bude kontrolor i korektiv ovdašnjoj vladi. Prva mera jeste odricanje. To je ono kada država poput većine svojih gradjana ne troši više od minimuma. Dok se na savlada kriza. Drugo je da se što pre odredi realan model razvoja koji će se osloniti na reindustrijalizaciju sektora gde Srbija ima neke potencijale. Koliko da se pokrene značajniji rast. Teško će ovde proći priča da se privreda ubrza domaćom potrošnjom. Kupovna moć pada a unekoliko ojačali srednji sloj ponovo se iscrpljuje i pauperizuje. Ogroman je broj onih koji ne rade ili nemaju stabilan i dovoljan prihod.

Jačanje domaće potrošnje kao metod savladavanja krize i održavanja rasta, ponajbolje se pokazalo u Kini. Ono što nije moglo da se izveze u vreme najžešćeih udara SEKE kinezi su gurnuli na svoje, ogromno i nezasičeno tržište. Cena je bila rast manji od plana, ali, ipak, solidan rast. Ovde to, čini mi se, ne bi išlo. Otuda su potrebne investicije.

Elem da se vratim na početak i citat Ruvarčeve dosetke (Nikola Pašić je samo citirao) - Spasa nam nema propasti nećemo. Dakle, dolazi veoma teško vreme.