96 sati: Istanbul

Miško Bilbija je bio potpuno sam u bioskopu sa albanskim teroristima, Radetom Šerbedžijom i Lijamom Nisanom!

1
A- A A+

Taken 2 (2012)
Režija: Olivije Megaton
Uloge: Lijam Nison, Femke Jensen, Rade Šerbedžija
Distributer: Milenijum film

Kada sam pre par dana na repertoaru beogradskih bioskopa primetio film gore navedenog naziva, prvo mi je trebalo izvesno vreme da shvatim o čemu se ovde zapravo radi. Štaviše, pre tri godine sam na ovom istom mestu čak i pisao o prvom delu ovog filma i već mi je tada prevod originalnog naslova ’’Taken’’ sa ’’96 sati’’ zvučao totalno besmisleno, ali dobro, ništa strašno, prevod naziva filma je još i najmanji problem.

Ali sve to me je u stvari podsetilo da je dotični film bio moj prvi bioskopski izlazak sa M, što je stvar koja se nikako ne može zanemariti ili zaboraviti. Igrom srećnog slučaja ovog puta sam bio sam u dvorani (i bukvalno), ali sam joj nekoliko minuta pre početka filma poslao sms sa porukom da sam, eto, u bioskopu i da će upravo da počne nastavak filma koji smo tad i tad zajedno gledali i – M. nije zaboravila o čemu se ovde radi: ’’Ha ha, onaj akcioni sa Lijamom Nisanom i gomilom albanskih terorista koji mu otmu ćerku, ha ha, šta li su sad smislili, koga će sad da otmu i koga će on sad da vija po belom svetu?’’

Baš tako, i ja sam se pitao šta tu ima da se nastavlja, kada je naš Lijam već pobio gomilu Albanaca uključujući i vođu Marka (?), najkrvoločnijeg od svih tako što ga je spržio na improvizovanoj električnoj stolici. Ali naivni smo mi, i M. i ja, jer ovog puta tu je osveta, taj slatki i neprevaziđeni motiv koji nikada neće biti potrošen.

Osvetnik se zove Murat Krasnići, ali nama je poznatiji kao Rade Šerbedžija i iako se i ovog puta Albanci zovu Mirko ili nekako slično, a ponekad prozbore i koju reč na albanskom, sve ostalo je isto, samo što je seting malo drugačiji. Ovog puta Lijam sa ćerkom koju je već spasao u prvom filmu, ali i sa bivšom ženom (Femke), putuje u Istanbul, samo da bi tamo naleteo na opakog Krasnićiija koji sa svojim banditima sada otima ne samo ćerku već i Nisanovu ženu, pa tako – sad već i sami možete da pretpostavite – kreće potera po jednom od najspektakularnijih gradova na svetu, Istanbulu.

Nekoliko desetina mrtvih i osakaćenih Albanaca kasnije, Femke je ponovo u Lijamovom naručju, nesrećna ćerka takođe i sad samo možemo da čekamo još tri godine da vidimo ko je sledeći Albanac koji će se drznuti da dirne u Lijamovu porodicu i u kom gradu će se to odigrati. Možda baš u Tirani, Prištini ili, daj bože, ovde kod nas, u Beogradu.

Podsećam, potpuno sam sam u najvećoj sali u Delta Sitiju i mom uživanju nema kraja, bez obzira što je film poprilično glup i skoro pa nenapisan. Ali ja ipak uživam u ponekad spektakularnim akcionim scenama koje uključuju i takve budalaštine kao što je bacanje kašikara po krovovima najlepših istanbulskih džamija, trku automobilima po uzanim i kaldrmisanim uličicama, poteru kroz prepun Bazar i slične atrakcije.

U međuvremenu, Lijam tamani Albance kao da je odavde i moram da priznam da ne razumem zašto distributer nije malo agresivnije promovisao ’’96 sati: Istanbul’’, nekim finim sloganom tipa ’’Lijam Nisan u obračunu sa šiptarskim kohortama zla’’ ili slično, siguran sam da bi dvorana bila krcata i da bi sve odzvanjalo od navijanja i skandiranja Lijamovog imena. Ništa od toga, međutim, ali glupo je da se žalim jer, da ponovim, ništa lepše nego imati privatnu projekciju na ovako gigantskom platnu.

Ali da ne gnjavim mnogo, ovaj krš od filma i nije tako loš. Naravno ako možete da svarite ovaj besonovski pristup akciji. Reditelj nestvarnog imena (Megaton?) se ne obazire mnogo na detalje i na scenario uopšte, ali kada jednom krene akcija, onda stajanja uglavnom nema i poštenom i znatiželjnom gledaocu ne preostaje ništa drugo nego da se lepo zavali u udobnu fotelju i uživa u šibanju, pucanju, trčanju, udaranju, ludačkoj vožnji i svim sličnim pokretima.

Iako Lijam Nisan, onako visok i nezgrapan kakav je već, možda i ne izgleda kao idealni akcioni heroj, barem zna da glumi, pa tako ova priča koja je kao stvorena za, recimo, Džejsona Stetama ili nekog sličnog, ovde dobija i malo drugačiju dimenziju. A tu je i već pomenuti Šerbedžija kojem za ovakvu ulogu i nije potrebno glumačko nadahnuće koje je inače odavno izgubio, već je i njegova rutina dovoljna da začini besmislenu, ali solidno ispričanu priču.

Toliko o ’’96 sati’’, uz napomenu da ovaj film zaslužuje mnogo više od jednog gledaoca po projekciji. Ako ništa drugo, mogao bi da bude idealno zagrevanje za novog Bonda, recimo, čiji trejler izgleda dosta dobro, ali ne i najbolje. Jedan drugi Olivije, prezimena Maršal, ima novi film koji je upravo počeo da se prikazuje u bioskopima širom zemlje (čitaj: tri,četiri grada) – ’’Gangsterska priča’’.

I trejlerom, ali i reputacijom ovog fantastičnog reditelja/bivšeg policajca, sve obećava da je pred nama možda i jedan od najboljih filmova godine. Jedva čekam da mi se otvori još neki prozorčić od 2 do 3 sata vremena pa da opet dotrčim u bioskop, ovog puta na nešto što obećava zaista gromovit kinematografski doživljaj.


Ja: **1/2
Tagovi:

Povezano

Sve vesti