Obično ljudi kažu da „odlaze najbolji“. Nije to baš sasvim tačno. Svi odlaze, kad-tad, kako najbolji, tako i najgori. Ono što nam smeta i protiv čega se naše biće nemoćno buni je taj neshvatljivi i nepravedni red vožnje.
Branko Črnac Tusta je bio od onog retkog soja ponosnih i slobodnih ljudi kojima nije potrebna nikakva institucija ili nad-kategorija, poput crkve, države ili nacije da im pridrži „lopovske merdevine“ za sopstvenu afirmaciju. Bio mu je dovoljan samo pank da bi bio, ne iznad drugih, već zajedno sa svojim ljudima.
Kada su, u drugoj polovini osamdesetih, kročili na jugoslovensku rok scenu, KUD Idijoti su bili jedan od glavnih sastojaka u loncu u kome se kuvalo poslednje i možda najvažnije kulturno raslojavanje tadašnjih SFRJ tinejdžera. Neke su izabrali starke i martinke, a neki air-max i opanke.
U narednim godinama se pokazalo kojih je bilo više.
Za klince rođene posle 1970. godine, koje su zakasnili na prvu pank pobunu u Jugoslaviji, a nisu ni mogli znati da je ova njihova zapravo poslednja, Idijoti su bili fokusna tačka. Kako reče jedna mudra osoba, “prvi Fight the Power bend” tih generacija.
Ulične priče, svakodnevne radosti i nevolje “malog čoveka”, srednji prst za lažne autoritete, refreni nalik brigadirskim koračnicama i nadasve energija, energija, energija, bili su i do kraja ostali zaštitni znak “Starih pizdi”.
U ono najgore vreme, kada je bilo najlakše, prikloniti se opšem trendu naci-promoterstva i etno-profiterstva, čemu nisu odoleli mnogi koji i dan-danas pune hale i trgove na svim stranama bivših linija fronta, Tusta i Idijoti su neumorno sejali seme nepristajanja.
Na primitivizam, na rat, na mržnju, a ponajviše na glupost i bilo kakav kompromis sa njom, jer, kako sami rekoše na svoj alanfordovski način – pametnima ne treba ništa objašnjavati, glupani ionako neće ništa shvatiti.
Dobri čovek Tusta više nije sa nama. To nas čini tužnim, ali nemamo drugog izbora osim da budemo srećni što je postojao. Dok god srce radi bim-a-bam.
Kada su, u drugoj polovini osamdesetih, kročili na jugoslovensku rok scenu, KUD Idijoti su bili jedan od glavnih sastojaka u loncu u kome se kuvalo poslednje i možda najvažnije kulturno raslojavanje tadašnjih SFRJ tinejdžera. Neke su izabrali starke i martinke, a neki air-max i opanke.
U narednim godinama se pokazalo kojih je bilo više.
Za klince rođene posle 1970. godine, koje su zakasnili na prvu pank pobunu u Jugoslaviji, a nisu ni mogli znati da je ova njihova zapravo poslednja, Idijoti su bili fokusna tačka. Kako reče jedna mudra osoba, “prvi Fight the Power bend” tih generacija.
Ulične priče, svakodnevne radosti i nevolje “malog čoveka”, srednji prst za lažne autoritete, refreni nalik brigadirskim koračnicama i nadasve energija, energija, energija, bili su i do kraja ostali zaštitni znak “Starih pizdi”.
U ono najgore vreme, kada je bilo najlakše, prikloniti se opšem trendu naci-promoterstva i etno-profiterstva, čemu nisu odoleli mnogi koji i dan-danas pune hale i trgove na svim stranama bivših linija fronta, Tusta i Idijoti su neumorno sejali seme nepristajanja.
Na primitivizam, na rat, na mržnju, a ponajviše na glupost i bilo kakav kompromis sa njom, jer, kako sami rekoše na svoj alanfordovski način – pametnima ne treba ništa objašnjavati, glupani ionako neće ništa shvatiti.
Dobri čovek Tusta više nije sa nama. To nas čini tužnim, ali nemamo drugog izbora osim da budemo srećni što je postojao. Dok god srce radi bim-a-bam.