Emocija je u mom poslu loš začin. Hoće da iskrivi sliku i pomeri je iz racionalnog težišta. Ponekad se teško izboriti za ravnotežu razuma.Prošao sam to već mnogo puta. Pa i onog petka, 16.11.tekuće godine, kada je predsednik Žalbenog veća haškog Tribunala, Teodor Meron, čitao obrazloženje oslobadajuće presude hrvatskkim generalima Iz rečenice u rečenicu stvarao se osećaj mučnine...
...Sličan onom kada sam avusta ’95 sreo jednu od prvih izbegličkih kolona iz Krajine. Sličan onom kada mi je Srdjan pričao o stotnama godina trajanja porodičnih grobova Radulovića u Kninu a Rada ga držala za ruku kao malo dete. Sličan onom kada me je pozvala prijateljica iz Zagreba i objašnjavala da su „balvan revolucionari“ razvalili njenu pradedovsku kuću u Vrlici i „očistili“ od Hrvata krajiška sela i gradove. Sličan onom kada sam sinovima tinejdžerima, pošto su videli u tv Dnevniku otvaranje neke sekundarne grobnice u okolini Srebrenice i poluraspadnute leševe vezane žicom, odgovarao na pitanje ko su ti ljudi koji su mogli da ih pobiju a svi da se stidimo. Ovaj put nisam sa njima delio osećaj mučnine. Zreli su i znaće sami da procene šta se dogodilo. No, meni se nekako tada ušvrstilo osećanje da je od fizičke smrti možda gore čupanje iz korena.
Valjda kao nekakvo crkavanje na rate.
U pravu je „pravilo“ da se sudske presude ne komentarišu. Mogu to da prihvatim samo kada je reč o pravnoj, stručnoj vrednosti. To ne treba da rade laici već eksperti. Mi laici ipak imamo pravo da analiziramo i procenjujemo socijalne i političke posledice. Nedodirljivost nije ekskluzivno pravo suda niti privilegija. Posebno što, u ovom slučaju presuda haškog Tribunala, proizvodi ne samo direktne posledice na odnose u regionu Zapadnog Balkana već jeste izvor i prava i istorije.
No, ne mogu da odolim da ne potkačim malo i pravnu stranu priče pozivajući se baš na sudije i hašku praksu. Da eto ukrstim reakcije samih aktera. Sudija, članova Žalbenog veća.
Ozbiljan signal je bila sama slika u sudnici.
Fizička razdvojenost, prazna stolica izmedju trojice sudija koje su presudile i dvojice izdvojenog mišljenja, naznačila je više nego neslaganje. I ranije su u haškom Tribunalu obarane prvostepene presude i smanjivane kazne. Ne pamtim ipak da je na ovako grub način neka poništena. Uz, prema mom sudu, prilično uvredljivu izreku predsednika Veća Teodora Merona, citiram: „nijedno razumno Raspravno veće nije moglo zaključiti izvan razumne sumnje”. Ako sam razumeo dobro, Meron je prvostepeno veće nazvao nerazumnim!?
Nije ostao dužan sudija Fausto Pokar koji je uz kolegu Carmela Agiusa izdvojio mišljenje.On je presudu Merona, Patrika Robinsona, i Mehmeta Güneya nazvao grotesknom. Primetiću da je prvostepeno veće u kojem je sedelo 5 sudija jednoglasno osudilo Gotovinu i Markača. Mogao bih sada da uradim dublju kvalitativnu procenu vrednosti presude i razlika i vrednovanju dela i dokaza ali bih time uradio ono što laici ne treba da rade.
U paketu, presuda Gotovini i Markaču i ovakav sukob sudija haškog Tribunala više nego narušava ugled ove, bar je trebalo tako da bude kuće medjunarodne pravde za vinovnike zločina u ratu na ex Yu prostoru....
Inače, sama presuda i nije bila baš neočekivana. Mesecima su stizali signali da bi se moglo ovo dogoditi. I da zbog oročenog trajanja Tribunala neće biti vraćanja na ponovno sudjenje. Više od ovoga bilo bi ulaženje u pravnu stranu presude što baš i ne želim. Mene više zanimaju posledice.
Istovremeno, pod haški pravni tepih je gurnut američki doprinos Oluji. Ako je verovati Jutarnjem u Oluju je do guše bila umešana Klinotnova administracija a izvodjač radova bila je “snajka” CIA. Sasvim razumem egzaltaciju državnog vrha i javnosti u Hrvatskoj. Ipak, na mene kao i neke zapadnoevropske novine vrlo neprijatan utisak je ostavilo histerično slavlje i erupcija nacionalizma. Sumnjam da će u Hrvatskoj ikada biti pokrenut ikakakv proces za zločine nad krajiškim Srbima počinjenim u Oluji. Izjave šefa države, premijera i predsednika parlamenta čitam više kao obavezne retoričke likove u datoj prilici.
U Srbiji uz rezignaciju prognanih i porodica žrtava, takodje erupcija ali, rekao bih, inferiornog besa. Nisam siguran da je mudra poruka vlade o skidanju svih tačaka dnevnog reda sa sednice koje se tiču saradnje sa Tribunalom i svodjenje iste na tehnički nivo. Pitam se kako se inače zove slanje dokumenata koje traži Hag i oslobadjanje od obaveze čuvanja državne tajne ponekog svedoka. Ono što je bilo od suštinskog značaja je već uradjeno. Isporučeni su svi optuženici koji su potraživani od Beograda. Uz to, u Tribunalu teku procesi protiv nekolikih državljana Srbije i trebalo bi da država o tome void računa.
Nešto više razuma je bilo u najavi da na konferensiji o nasledju haškog Tribinala koja je trebalo da se održi u Beogradu 22. novembra neće biti predstavnika vlade. Za tom izjavom usledilo je promptno otkazivanje iz Haga. Daleko bilo da nije otkazana, mislim da bi u ovoj pregrejanoj atmosferi narečenu konferenciju verovatno moralo da obezbedjuje više policije nego gej paradu.
I bivši šef diplomatije Jeremić se “istakao” tvitujući pretnje. Mislim da uloga predsednika Generalne skupštine UN nije baš zgodna za tu vrstu iskazivanja patriotizma. S druge strane sasvim očekivano je bilo da evroskeptici poput Koštuničinog DSS ili Dveri osudjujući oslobadjanje Gotovine i Markača zatraže da se Evropi kaže zbogom. Dobili priliku pa je iskoristili kao i sada vanparlamentarni Radikali koji su uz zahtev da država poveća brigu o haškim optuženicima, čitaj Šešelju, pod prozorom kancelarije šefa države spalili hrvatsku zastavu što mi se čini zaumnim marketingom. Uostalom, kako je u Hagu krenulo, što reče jedan moj prijatelj, mogu Šešelja uskoro i da vrate kući. Da još malo “ojačaju” prilično na desno naherenu srpsku politiku.
Ukupna percepcija je bitno drugačija. Da nije ili ne u poželjnoj meri, ostvaren ni jedan od početnih ciljeva. Doduše, kada je reč o pomirenju, i povodom poslednje presude bilo je vidno da postoje oni koji se nikada neće pomiriti. U Hrvatskoj su “domoljubi” opet pretili četnicima da će ih stići njihova ruka. U Srbiji “partiote” spališe hrvatsku zastavu. Istovremeno se i u tako pregrejanoj atmosferi videlo da ima onih koji se razumeju i razgovarju. I tako će valjda da ostane. Političari će se kao i do sada baviti politikom, sobom i daj bože državnim interesom.
Uz često kontroverzne presude koje su donele drastično različite osude za slične zločine ili neshvatljiva oslobadjanja krivice sve ozbiljnije su reputaciju suda urušavali njegovi “službenici”, sudije ili tužioci. Sudije u sve češćim sporovima poput poslednjeg povodom presuda i izdvajanja mišljenja. Prema proceni jednog uglednog beogradskog advokata to je sve čvršće ukazivalo na nepostojanje ujednačene pravne prakse.Takodje, posebno nisu na korist suda išle tvrdnje onih koji su napustili tribunal. Poput recimo karle Del Ponte ili bivšeg tužioca Najsa da su trpeli velike političke pritiske. Sve zajedno nekako se nameću dileme da li je haško pravo postalo sebi svrha i da li je sposobno da “proizvede” pravdu. Meni se nekako čini da u Hagu pravo i pravda nedopustivo često ne idu zajedno.
P.S.
Baš se pitam kako će da prodju još neki procesi pred Tribunalom u Hagu koji se zasnivaju na komandoj odgovornosti i zločinačkom udruženom poduhvatu. Da li bi i u tim slučajevima moglo da se na osnovu prakse ustanovljene presudom Gotovini i Markaču da optuženi budu oslobodjeni?
Mmmm, sumnjam!
Valjda kao nekakvo crkavanje na rate.
U pravu je „pravilo“ da se sudske presude ne komentarišu. Mogu to da prihvatim samo kada je reč o pravnoj, stručnoj vrednosti. To ne treba da rade laici već eksperti. Mi laici ipak imamo pravo da analiziramo i procenjujemo socijalne i političke posledice. Nedodirljivost nije ekskluzivno pravo suda niti privilegija. Posebno što, u ovom slučaju presuda haškog Tribunala, proizvodi ne samo direktne posledice na odnose u regionu Zapadnog Balkana već jeste izvor i prava i istorije.
No, ne mogu da odolim da ne potkačim malo i pravnu stranu priče pozivajući se baš na sudije i hašku praksu. Da eto ukrstim reakcije samih aktera. Sudija, članova Žalbenog veća.
Ozbiljan signal je bila sama slika u sudnici.
Fizička razdvojenost, prazna stolica izmedju trojice sudija koje su presudile i dvojice izdvojenog mišljenja, naznačila je više nego neslaganje. I ranije su u haškom Tribunalu obarane prvostepene presude i smanjivane kazne. Ne pamtim ipak da je na ovako grub način neka poništena. Uz, prema mom sudu, prilično uvredljivu izreku predsednika Veća Teodora Merona, citiram: „nijedno razumno Raspravno veće nije moglo zaključiti izvan razumne sumnje”. Ako sam razumeo dobro, Meron je prvostepeno veće nazvao nerazumnim!?
Nije ostao dužan sudija Fausto Pokar koji je uz kolegu Carmela Agiusa izdvojio mišljenje.On je presudu Merona, Patrika Robinsona, i Mehmeta Güneya nazvao grotesknom. Primetiću da je prvostepeno veće u kojem je sedelo 5 sudija jednoglasno osudilo Gotovinu i Markača. Mogao bih sada da uradim dublju kvalitativnu procenu vrednosti presude i razlika i vrednovanju dela i dokaza ali bih time uradio ono što laici ne treba da rade.
U paketu, presuda Gotovini i Markaču i ovakav sukob sudija haškog Tribunala više nego narušava ugled ove, bar je trebalo tako da bude kuće medjunarodne pravde za vinovnike zločina u ratu na ex Yu prostoru....
Inače, sama presuda i nije bila baš neočekivana. Mesecima su stizali signali da bi se moglo ovo dogoditi. I da zbog oročenog trajanja Tribunala neće biti vraćanja na ponovno sudjenje. Više od ovoga bilo bi ulaženje u pravnu stranu presude što baš i ne želim. Mene više zanimaju posledice.
ŠIRA SLIKA
Jedna od direktnih posledica oslobadjajuće presude Gotovini i Markaču jeste da bez kazne ostaje proterivanje preko 220 hiljada Srba iz Hrvatske i ubistvo više od 2000 onih koji su ostali, uništavanje i pljačka njihove imovine. Poništavanjem prvostepene presude da su Gotovina i Markač deo udruženog zločinačkog poduhvata Hrvatska je praktično oprana od jednog od najtežih zločina u ratu na ex Yu prostoru i nečega što je na samoj granici genocida. Da takoreći nevina udje u EU. Ispade kao Zagreb nekakav balkanski James Bond.Istovremeno, pod haški pravni tepih je gurnut američki doprinos Oluji. Ako je verovati Jutarnjem u Oluju je do guše bila umešana Klinotnova administracija a izvodjač radova bila je “snajka” CIA. Sasvim razumem egzaltaciju državnog vrha i javnosti u Hrvatskoj. Ipak, na mene kao i neke zapadnoevropske novine vrlo neprijatan utisak je ostavilo histerično slavlje i erupcija nacionalizma. Sumnjam da će u Hrvatskoj ikada biti pokrenut ikakakv proces za zločine nad krajiškim Srbima počinjenim u Oluji. Izjave šefa države, premijera i predsednika parlamenta čitam više kao obavezne retoričke likove u datoj prilici.
U Srbiji uz rezignaciju prognanih i porodica žrtava, takodje erupcija ali, rekao bih, inferiornog besa. Nisam siguran da je mudra poruka vlade o skidanju svih tačaka dnevnog reda sa sednice koje se tiču saradnje sa Tribunalom i svodjenje iste na tehnički nivo. Pitam se kako se inače zove slanje dokumenata koje traži Hag i oslobadjanje od obaveze čuvanja državne tajne ponekog svedoka. Ono što je bilo od suštinskog značaja je već uradjeno. Isporučeni su svi optuženici koji su potraživani od Beograda. Uz to, u Tribunalu teku procesi protiv nekolikih državljana Srbije i trebalo bi da država o tome void računa.
Nešto više razuma je bilo u najavi da na konferensiji o nasledju haškog Tribinala koja je trebalo da se održi u Beogradu 22. novembra neće biti predstavnika vlade. Za tom izjavom usledilo je promptno otkazivanje iz Haga. Daleko bilo da nije otkazana, mislim da bi u ovoj pregrejanoj atmosferi narečenu konferenciju verovatno moralo da obezbedjuje više policije nego gej paradu.
I bivši šef diplomatije Jeremić se “istakao” tvitujući pretnje. Mislim da uloga predsednika Generalne skupštine UN nije baš zgodna za tu vrstu iskazivanja patriotizma. S druge strane sasvim očekivano je bilo da evroskeptici poput Koštuničinog DSS ili Dveri osudjujući oslobadjanje Gotovine i Markača zatraže da se Evropi kaže zbogom. Dobili priliku pa je iskoristili kao i sada vanparlamentarni Radikali koji su uz zahtev da država poveća brigu o haškim optuženicima, čitaj Šešelju, pod prozorom kancelarije šefa države spalili hrvatsku zastavu što mi se čini zaumnim marketingom. Uostalom, kako je u Hagu krenulo, što reče jedan moj prijatelj, mogu Šešelja uskoro i da vrate kući. Da još malo “ojačaju” prilično na desno naherenu srpsku politiku.
Minuli rad haške pravde
Haški Tribunal je osnovan sa ciljem da se kazne počinioci zločina počinjenih u ratu na ex Yu prostoru, da se ostvari Pravda za žrtve i da presude doprinesu pomirenju i poverenju. Mislim da bi bilo teško naći takav presek razumevanja i prihvatanja minulog rada tribunala u Hagu na ex Yu prostoru.Ukupna percepcija je bitno drugačija. Da nije ili ne u poželjnoj meri, ostvaren ni jedan od početnih ciljeva. Doduše, kada je reč o pomirenju, i povodom poslednje presude bilo je vidno da postoje oni koji se nikada neće pomiriti. U Hrvatskoj su “domoljubi” opet pretili četnicima da će ih stići njihova ruka. U Srbiji “partiote” spališe hrvatsku zastavu. Istovremeno se i u tako pregrejanoj atmosferi videlo da ima onih koji se razumeju i razgovarju. I tako će valjda da ostane. Političari će se kao i do sada baviti politikom, sobom i daj bože državnim interesom.
Uz često kontroverzne presude koje su donele drastično različite osude za slične zločine ili neshvatljiva oslobadjanja krivice sve ozbiljnije su reputaciju suda urušavali njegovi “službenici”, sudije ili tužioci. Sudije u sve češćim sporovima poput poslednjeg povodom presuda i izdvajanja mišljenja. Prema proceni jednog uglednog beogradskog advokata to je sve čvršće ukazivalo na nepostojanje ujednačene pravne prakse.Takodje, posebno nisu na korist suda išle tvrdnje onih koji su napustili tribunal. Poput recimo karle Del Ponte ili bivšeg tužioca Najsa da su trpeli velike političke pritiske. Sve zajedno nekako se nameću dileme da li je haško pravo postalo sebi svrha i da li je sposobno da “proizvede” pravdu. Meni se nekako čini da u Hagu pravo i pravda nedopustivo često ne idu zajedno.
P.S.
Baš se pitam kako će da prodju još neki procesi pred Tribunalom u Hagu koji se zasnivaju na komandoj odgovornosti i zločinačkom udruženom poduhvatu. Da li bi i u tim slučajevima moglo da se na osnovu prakse ustanovljene presudom Gotovini i Markaču da optuženi budu oslobodjeni?
Mmmm, sumnjam!