Dogovarajući se pre nešto više od tri godine o kolumni u Mondu, sa zadovoljstvom sam prihvatio mišljenje urednika da bi (za tu priliku ) bilo dobro da pišem o nečem drugom, a ne o politici. Saglasili smo se da bi sport, pre svega fudbal, mogao biti dovoljno široka tema za analize, sinteze i svakojaka druga razglabanja - slično kao kod politike. Ako ne i šira.

Naravno da sam imao na umu opštepoznatu činjenicu da se ovde svi veoma dobro razumeju bar u dve stvari - u fudbal i politiku. I da bi se svako kolektivno ili lično negiranje toga moglo razumeti kao ozbiljna uvreda. Jer, ko ovde nema jasno zauzet stav o političkim strankama, vladi, Zvezdi ili Partizanu, i ko taj stav ne brani i nogama i rukama, taj sigurno nije od naše fele, a ako kojim slučajem i jeste, siromah, verovatno nije normalan!

I što sam se više u Mondu bavio domaćim fudbalom sve sam više zapažao njegove gotovo frapantne sličnosti sa ovdašnjom politikom. Isto tako i sličnosti između navijača i glasača. Valjda zato što nisam posebno obraćao pažnju na to bio sam gotovo zatečem ovim saznanjima. Odgovore na pitanja zašto je to baš tako imam, ali neću da ih iznosim jer nisam siguran da bi to baš sve čitaoce moglo da učini zadovoljnim. Jednostavnije rečeno poneću se onako kako su to nekad činili ovdašnji radio, a i neki tv-reporteri - neću da otkrivam za koga navijam.

Godinama sam kao klinac sa ocem i celim komšilukom slušao čuvenog Radivoja Markovića kako prenosi večiti derbi, i nikada niko od nas nije mogao da odgonetne za koga je taj reporter navijao. Slučaj je hteo da sam i ja jednoga dana ušao u Radio Beograd, upoznao čika Raću i još pune dve godine sa njim sedeo u istoj sobi. Priznajem da ga nikad nisam pitao baš to pitanje jer me je jednostavno bilo sramota. Jer, ako za sate, dane i mesece razgovora o svemu pa i o fudbalu, Zvezdi i Partizanu on nije našao za shodno da kaže na kojoj je zapravo strani, i ako je već u sledeću nedelju derbi opet prenosio maestralno, onda nemate kud već da poštujete njegovu javnu neopredeljenost po tom pitanju. A bio je, kao i svi veliki novinari koje sam poznavao (a i ljudi drugih struka), sjajan čovek. Ja sam bio početnik, a Radivoje Marković se spremao za penziju. Govorio je ponekad kako je dokon, da mu žena priprema ručak tek za tri poslepodne, pa ako imamo neka pitanja u vezi novinarstva, i ako on tu može da nam pomogne, da ga slobodno pitamo. Pitali smo ga i evo i danas mogu da potvrdim da nisam u karijeri sreo starijeg kolegu koji je toliko pomagao mladima. Pokazivao nam je zanatske "cake" u izveštavanju, komentarisanju... Preneo nam je nešto što se ne uči na fakultetu, a od tadašnjih urednika se baš niko nije setio da nam nešto pokaže ili pomogne na neki drugi način. Sećam se da je čika Raća govorio kako nije sramota pitati, već grešiti u neznanju.

Kao sportski reporter Radivoja Markovića je nasledio Marko Marković. Za mladje čitaoce - nisu bili u srodstvu. Marko je bio, rekao bih, baš škola čika Raće u pravom smislu te reči. Pa i po tome da ga ni do nedavno, do njegovog fizičkog kraja, mi koji smo ga dobro poznavali, nismo mogli svrstati ni među crveno, ni crno-bele. Znao je da kaže da iz poštovanja prema publici i kući u kojoj radi nikada nije navijao, već voleo fudbal i nastojao da to prenese onima koji ga slušaju.

Televizija je zatim počela da prenosi derbije, a slika je daleko, daleko jača od reči. Kao klinac osetio sam tu razliku između zamišljene i stvarne slike stadiona, terena , igrača... Jeste sve bilo crno belo, ali daleko i mnogo jasnije.To nam nije više dozvoljavalo da izmišljamo, ulepšavamo, preuveličavamo... I čim smo od kuće sami smeli na stadion, više nas niko nije mogao odvratiti.

U Radio Beogradu sam postao novinar, ali nisam otišao u sportsku redakciju. Da li sam ponekad zažalio? Jesam ponekad. Naročito kad pomislim koliko puta sam kao sportski reporter mogao da obiđem zemljinu kuglu! Ali zato, bez obzira što nisam bio član sportske redakcije, kad god sam mogao, a mogao sam, bio sam ne na tribinama u publici već pored samog terena. U onoj reporterskoj kućici, tik uz liniju,kod centra. Ili, ponekad, iza ili pored jednog ili drugog gola.

Dakle, fudbal sam gledao sa metar-dva ! Izbliza slušao čarke i psovke. Udarac punom, suvi-list, volej - sve sam to razaznavao i zatvorenih očiju. Sve velike fudbalere sam lično poznavao. Eto kakvu sam ja privilegiju imao! Pa i danas bih mogao pored terena ili iza gola naravno, ali mi se ne ide jer tamo više nema šta da se vidi. Ni sa terena, ni sa tribina. Samo neki blago rečeno osrednji momci u fudbalskoj opremi, i u publici, posebno na severu i jugu, rulja koja fudbal i ne poznaje naročito.

U ložama "menadžeri", "biznismeni" i "ljudi iz našeg fudbala". Što bi današnji klinci rekli - bljak!

Ni na početku taj fudbal ovde nije bio baš toliko romantičarski obojen kao što je u "Montevideu".... ali jeste bio donekle sličan onom što je pokazano u filmu i seriji. A najsličniji je po publici i veri da je tu igru
izmislio sam Bog i dao je ljudima da bi bili srećniji!

Ostaje nada da će se nešto dobro jednog dana ipak dogoditi našem fudbalu. Jer prosto ne želim da verujem da je definitivno umro.