Miroslav Pecarski za MONDO:NBA neostvaren san

Nekadašnji centar Partizana Miroslav Pecarski za MONDO priča o vremenu provedenom u Partizanu, šta je sve Duško Vujošević tražio od igrača i kako je Boža Maljković terao njega i ostale igrače Panatinaikosa da peške dolaze u hotel na pripremama u Španiji.

0
A- A A+
Bivši centar Partizana Miroslav "Mič" Pecarski posle završene karijere nije kao većina bivših košarkaša uskočio u direktorske fotelje nekog kluba niti je postao dežurni kritičar stanja u srpskoj košarci. Po okončanju karijere odlučio je otvori košarkaški kamp na Zlatiboru.

U intervjuu MONDU, Pecarski je govorio o radu kampa, danima provedenim na američkom koledžu, o tome šta mu je neostvareni san, igračkim danima u Partizanu, zakucavanjima, srpskoj košarci...

“Kad sam završio karijeru tražio sam način da ostanem u ovom sportu. Pružila mi se jedna sjajna mogućnost kada sam postao vlasnik hotela na Zlatiboru sa komplekosm od pet terena te sve moguće prateće kapacitete i tamo organizujemo kamp. Apsolutno uživam u radu sa mladima. Kada sam završio karijeru shvatio sam da ne želim da budem trener jer nemam afiniteta. Takodje nisam želeo da budem u upravama jer me to nije privlačilo. Jednostavno mislim da sam izabrao pravi put i da uživam u ovome što radim. Talenata ima zaista svuda, dosta ih dolazi u kamp. Ceo život se bavim košarkom, Igrao sam od američke do najboljih evropskih liga, 15 godina profeisonlano, mogu klincima da dosta toga pokažem i da ih usmerim".

Vi ste jedan od retkih košarkaša sa našeg prostora, koji je posle amerčkog koledža napravio uspešnu karijeru u tadašnjoj Jugoslaviji. Bili ste na Marist koledžu. U čemu se razlikuje rad na koledžu i u srpskoj košarci?

“Pre odlaska u SAD igrao sam za kadetsku i juniorsku reprezentaciju Jugoslavije koja je bila
evropski i svetski šampion. Moja želja je bila da završim univerzitet. Studirao sam iako sam znao da se verovatno nikad neću baviti tim poslom ali sam želeo da imam nešto i kad završim karijeru. Koledž je specifična sredina. Za razliku od nas, u Americi se veliki akcenat baca na studiranje , tako da igraè mora da podjednaku pažnju posvećuje svemu, bilo je naporno kasnije kada sam to uspeo imao sam dovoljno satisfakciju".


Na Maristu ste centarski tandem činili sa Holandjaninom Rikom Smitsom. Bili ste dobri prijatelji, da li ste u kontaktu?

“Da, na koledžu sam igrao sa Rikom Smitsom, koji je moj veliki prijatelj, bili smo cimeri tih godina i ostalo je vredno druženje. Čujemo se redovno, on je napravio veliku NBA karijeru".

Marist Koledž pohadjala su velika imena NBA košarke. Najbolji strelac je Stiv Smit, koji je u NBA igrao za Atlantu, Portland i San Antonio, iza njega je Rik Smits, legenda Indijane. Pecarski je sa 1.196 poena na 11 mestu. Posle uspešne koledž karijere logično je bilo da se okušate u NBA, a to se nije desilo.

“Koledž je zaista imao sjajne uslove. IBM ga je sponzorisao jer je koledž kompjuterskih nauka. Imao je dobar sportski program u kojem je sve bilo sjajno. Igrao sam letnu ligu za Indijana Pejserse, bio pred potpisom ugovora ali nisam imao dovoljno strpljenja da sačekam nego sam se vratio u Evropu. Tad sam potpisao ugovor a oni su me opet zvali. To mi je možda ostala neostvarena želja”.

"Najlepše je bilo u Partizanu, Dule nas je izveo na pravi put"

Posle Amerike, potpisali ste ugovor sa Partizanom. Bila je to sjajna generacija Partizana, koja je 1988. godine u Ganu bila prvi favorit na finalnom turniru Kupa šampiona.

“Slika te generacije se nalazi na počasnom mestu u Partizanu, ali nismo ostvarili ono što smo želeli. To je bila generacija sa izvanrednim pojedincima poput Divca, Djordjevića, Grbovića, Obradovića, Nakića, moje malenkosti. Bili smo, čini mi se i previše mladi za neke vrhunske rezultate na primer da budemo prvaci Evrope. Dule Vujošević je tada kao trener imao 28 godina. Iskustvo nam je puno nedostajalo pa smo lagano izgubili polufinale Kupa evropskih šampiona od Makabija iako smo ih do tada redovno dobijali".

I Jugoplastika je tada imala mladu ekipu, sa možda slabijim pojedincima, ali su osvojili tri uzastopne titule prvaka Evrope. Nedavno je Božidar Maljković izjavio da su oni bili u dvorani i trenirali dok se u Beogradu spavalo.

“Jugoplastika je takodje imala mladu ekipu predvodjenu Radjom i Kukočem. Oni su bili jači kao kolektiv. Mi smo imali vrhunske individualce, ali su oni delovali više kao tim. Oni su uspeli da uklope igrače u jednu celinu. Smatram da je Partizan te godine osvojio titulu da bi mi godinama vladali Evropom, jer bi ekipa ostala na okupu".

Kada se spomene Miroslav Pecarski prva asocijacija su neverovatna zakucavanja. Za ona vaša verujem da je bilo potrebno puno treninga.

“Moraju da predstoje predispozicije za zakucavanja - gipskost, brzina i sve to. Takodje mora puno da se radi. Ja sam u Americi video ta zakucavanja, vežbao ih i kada sam došao ovde koristio. Protiv italijanskog Trejsera Sale Djordjevića je presekao napad, dodao loptu a ja zakucao iza ledja. To je bilo na sportskom pregledu godinama".

U Americi ste imali sreću da je na Maristu radio pokojni Bogdan Jovičić.

“Bogdan, na žalost, više nije živ, ali me je on u Americi odlično primio i puno mi je pomogao da se na pravi način adaptiram na koledž i život u Americi bili smo veliki prijatelji".

Vaša generacija je medju prvima još u mladjim selekcijama pobedjivala američke selekcije. Na SP u Bormiju 1987. dva puta ste pobedili njihovu selekciju. U grupi i finalu. U toj generaciji igrali su Smit, Ogmon, Pejton.

“Dva puta smo ih dobili u Bormiju. Imali smo izvanrednu ekipu. Takodje tu su bili Kukoč, Radja, Divac, Djiordjević. Ta ekipa ne bi imala premca dugi niz godina. Mi smo bili nadmoćni protiv svih rivala, ne samo Amerikanaca".

Dok ste igrali u Partizanu, osim košarke, morali ste da imate i druge aktivnosti.

“Mi smo tada imali potparola za kulturu - bio je to Bogdan Diklić i redovno smo išli u pozorište. Dule Vujošević je to tražio kao i da čitamo knjige i iz te generacije su svi postali pravi ljudi".

Početkom devedesetih bili ste medju prvim igračima, koji je uzeo grčko državljanstvo posle prelaska u Aris.

“Ja sam bio medju prvim igračima koji je otišao u Grčku. Imao sam tu sreću da uvek igram sa vrhunskim igračima Tako sam u Arisu igrao sa Galisom i Janakisom. Posle tri godine počela je da pada košarka u Solunu pa smo prešli u Panatinaikos. Tada su u tom timu bili Janakis Galis, Stojko Vranković, došao je Paspalj i pod vodjstvom Bože Maljkovića došli smo do titule šampiona Evrope, 1996. godine".

Osim Panatinaikosa i Arisa u Grčkoj ste nastupali još za Panionios. Igrali ste još u Italiji u Kantuu u Franskoj (Šole) i u Španiji u timu Hihona. Uvek ste bili član najbolje petorke.

“Igrao sam sa puno dobrih igrača: Beri, Galis Janakis, Vilkins. Aris je bio mnogo jak tim, ali najlepše je bilo u Partizanu jer smo svi bili mladi i igrali smo sa poletom. Kasnije je to već bio posao”.

Partizan je posle dugo vremena ušao medju 16 najboljih ekipa u Evropi. Da li je to po vama uspeh?

“Jeste uspeh, ali generalno, ekipe u Srbiji ostaju bez mladih igrača. Evo Partizan je prošao u drugi krug, ali dogodine ko zna ko će od ovih igrača ostati. Da bi se ostvarili vrhunski rezultati mora se imati kontinuitet i nadogradnja ekipe što naše ekipe nemaju. Naravno tu je u pitanju i nedostatak novca. U Srbiji nema zakona o sportu i onda klubovi moraju da čekaju sponzore i ako ih ne pronadju onda prodaju igrače da bi preživeli”.

Reprezentativna košarka je u velikoj krizi. Više se igrači ne odazivaju u reprezentaciju sa žarom kako je to nekad bilo.

“To je veliki problem naše košarke. Kad sam igrao u Partizanu sećam se da sam čekao Drugi dnevnik na TV - da vidim spisak. Već oko šest sati sednem pred TV i čekam. I kada vidiš da nisi na spisku to je neverovatan osećaj. Sad je suprotno. Shvatam da greše mada ih ponekad i razumem u njihovoj želji. Tada je bio drugi sistem, rada. Savez je tada imao praksu da okuplja reprezentativce tokom godine. Sad ta praksa na postoji. Savez retko kontaktira sa igračima i to stvara probleme u komunikaciji”.

Za kraj da mi kažete kako je bilo u Španiji kada ste bili na pripremama sa Panatinaikosom i ispričate epizodu sa Božom Maljkovićem i autobusom.

“ To je baš bilo naporno. Nismo znali kuda idemo. Kad je autobus stao izašli smo, a on je ušao u bus i rekao vozaču da krene, a nama da se vidimo u hotelu. Ostavio je sa nama kondicionog trenera koji je počeo da trči ka hotelu. Naši bekovi su mogli da ga prate, dok smo Paspalj, Vranković i ja malo kasnili. Znam samo da smo oko četiri popodne došli u hotel”.

(Nemanja Babić, MONDO)

Povezano

Sve vesti