Una Senić u epizodi "Seljak nije ratar, ni Beograd nije atar".
Vlada je moj novi zet. Srednje visine, prijatnog glasa, simpatičan i tih kao da sve vreme smišlja šta bi mogao sledeće da preduzme. Što bi rekle tetke, ujne, strine i babe: "Vlada ima zlatne ruke". Znate ono kada je dete fino vaspitano, tata ga je naučio da bude domaćin čovek, da poštuje starije i što je najbitnije "da zna sam da popravi sve po kući"?
Sredio nam je dve lampe od kojih sam se odavno oprostila, okačio slike koje su mesecima blejale naslonjene na zvučnike, zamenio stare prekidače, štekere i krenuo da premerava i bira idealno mesto za nove police. Zafalilo nam je nekoliko tiplova, pa ga nije mrzelo da sednemo u kola i odemo u nabavku. Vlada je poreklom iz Leskovca, mada već godinama, baš kao i njegov stariji brat, živi i radi u Beogradu. Tu je upoznao moju sestru od stica i nedavno ju je oženio. Međutim, iz meni nepoznatih razloga, Vlada vozi "ladu" na ZR table.
Sednemo u kola, obavimo kupovinu i vidim ga kako već trlja ruke, jedva čeka da stignemo nazad u stan, da popravi još to malo što nam je od sitnih kvatrova preostalo. Prosto, čovek voli da majstoriše, da popravlja i nije miran dok sve ne dovede u red i dok sve ne završi.
U povratku nas je uhvatila ogromna gužva u gradu. Zvezda upekla, kolona automobila se vuče, ZR "lada" mili, a u njoj se nas dvoje znojimo. Otvorili smo sva četiri prozora, pijemo vodu, ufćemo. Ufff…
Kada smo konačno stigli veoma blizu odredišta, zaustavilo nas je i poslednje crveno svetlo, odmah na ćošku preko puta Tehnološkog fakulteta, tu gde se hrane studenti iz provincije, ispred fast fooda "Leskovački šampioni".
Čekam zeleno, Vlada jedva čeka zeleno, a crveno se zainatilo i nikako da se ugasi, da ode. Naslonim glavu na ruku, lakat mi viri kroz prozor, gledam kroz ljude sve dok… Zumiram, što bi rekao brat Pantela "kadar nevera", tu ispred roštilja, naslonjen na semafor, stoji lik u beloj šuškavoj trenerci, tačnije sećam se samo donjeg dela trenerke. Duboko, duboko u šuškavac, uvukao je ruku do lakta, skoro pa je prstima stigao do kraja kičme, do onog zakržljalog ljudskog repa, a onda lagano povukao ruku nazad, nazad ka pupku obilazeci noktima svaki deo tog dugog puta na čijoj je polovini zastao. Uhvatio svoj "paketić" tako sočno, kao da ga od svih muškaraca na svetu samo on poseduje, u isto vreme ponosno i tako nonšalantno, kao da mu tu na licu mesta, svojim činom konačno daje značaj i povećava proporcije.
Češe ga, trlja, trese, opipava kao da ni kolona i u njoj ja ne stojimo tu na semaforu, kao da klinka koja kupuje jagode ne zna šta je to u njegovoj trenerci spakovano u gaćama, kao da studenti iz unutrašnjosti ne guraju priloge u punjenu pljeskavicu, kao da se u tom trenutku ne lupa paraf, kao da je sam na svetu!
Gurnem Vladu drugim laktom, ovim što mi je ostao u kolima, ali on već gleda i skromno odmahne glavom. Malo coknemo "c,c,c", pa se malo nasmejemo. Nije da nisam viđala i ranije te "grebatore", sa nekim "jajarama" se čak i družim, ali ovo je stvarno bilo spektakularno. Prevazišlo je granice mošnica, otišlo od nih malo dalje, moglo bi se reći i da je ovo drapanje prešlo u potpuno novu disciplinu češanja, šašoljenja koje traje, samozadovoljavanja koje su naši pogledi prekinuli.
Onda se moj rakurs menja, Šuškavac provali nas dvoje u "ladi", ja konačno primetim i njegovu facu, brze naočari za sunce i Češu kako nam se približava i podrugljivo, šmekerski upita: "Kako je u Zrenjaninu?"
Dok se palilo žuto pripremam se da odgovorim da nismo iz Zrenjanina. Da li da mu kažem da smo iz Leskovca, da smo iz Pirota, Beograda, da li mu je to zaista bitno? I kada je konačno zasvetlelo zeleno, viknem iz kola: "Do jaja, brate! Do JAJA!"
Odemo smejući se, ali u suštini je tužno ko sve danas sebe može da smatra ponosnim Beograđaninom. Ko sebi daje za pravo da se smatra superiornijim, kulturnijim, manje seljakom, emancipovanijim, prefinjenijim samo zato što je rođen u ovom gradu, a bez obzira na to što češe muda, čačka nos ili trese pikslu iz svog novog džipa na semaforu.
Da bi bio Beograđanin, prvo moraš da naučiš da budeš građanin, da opereš ruke posle svakog pišanja, da se redovno tuširaš, da se ne smeješ ljudima sa naglaskom, jer će ti sutra sigurno jedan takav biti direktor. Nije bitno odakle dolaziš, nego da li bacaš đubre kroz prozor zgrade u zajedničko dvorište.
Seljak nije ratar, ni Beograd nije atar!