Režija: Baz Lurman
Uloge: Leonardo Di Kaprio, Tobi Megvajer, Keri Maligan
Distributer: Tak
Znam, obećao sam prošli put neke umetničke filmove sa Festivala mediteranskog filma i neka totalno avangardna filmska dešavanja, ali ništa od toga, ili skoro ništa. Nekako nisam mogao sebe da nateram na već pomenute manifestacije, a i malo mi je falio onaj pravi Holivud. Tako da, čim sam na glavnom korčulanskom trgu video plakat za Velikog Getsbija, odlučio sam da preskočim umetnost i da se prepustim komercijali, i to onoj najbešnjoj.
Zaista, nisam mogao da odolim – najmanje tri žene sam video kako se slikaju pored plakata sa Leonardom Di Kapriom (dve su sigurno bile Čehinje), a i L, moja najbolja korčulanska prijateljica, obećala je da će mi praviti društvo. Ona je, istina, uredno pogledala sve ponuđeno na Festivalu, ali i nju je svrbeo Getsbi. Ili možda Leonardo.
I to nije sve što se tiče dotičnog; kada sam krenuo na projekciju, dve ozbiljne gospođe, S. i S, upitale su me kuda sam se to uputio, a kada sam im rekao da žurim na projekciju Getsbija, obe su odreagovale ne na film, niti na Ficdžeraldovo delo, ne čak ni na njihovom dobu bliskog Redforda iz verzije koju sigurno dobro pamte – već ponovo na Leonarda.
Prva se odmah odredila da ga, kao, baš i ne voli mnogo, dok se druga zagonetno smeškala. A svež mi je bio i utisak koji mi je J. (14 godina) prenela još sa beogradske projekcije – na moje pitanje kakav je bio film, odgovorila je kratko i jasno: ''Fantastičan. Leonardo je genijalan!'' Na kraju, nije mi baš bilo najjasnije kuda sam se ja to zaista zaputio, ne Velikog Getsbija ili na Velikog Leonarda.
L. je, kao prava dama, kasnila par minuta, ali i stigla taman na vreme da utrčimo u impresivno popunjenu zimsku salu u bukvalno poslednjem trenutku. (Priznajem, bio sam malo nadrndan što projekcija nije bila priređena u letnjoj bašti, ali čini se da je tehnika tamo i definitivno otišla dođavola). Istina, već je bio mrak te nisam mogao da skeniram publiku, ali jasno je bilo da su cure svih doba bile u ogromnoj većini. Sledećih dva i nešto sata L. i ja nismo bukvalno ni reč progovorili, ali neka niko ni ne pomisli da je to zbog toga što je Lurman konačno napravio dobar i konzistentan film. L. je, jednostavno, takva – kad se nešto gleda, onda se gleda i priči nema mesta. Kažem vam ja, još mi nismo zreli za EU.
Vrlo je verovatno da ste film već odgledali, ili vam je u sećanju makar precenjena Klejtonova verzija iz 1974. sa Redfordom i Mijom Farou, ili ste u nekom ludilu možda čak i pročitali ovaj klasik Scota Ficdžeralda iz 1925. godine, roman koji se već decenijama smatra jednim od najvećih u istoriji američke literature. Ništa od toga?
Onda preskočite sledeći pasus, jer ne mogu da makar delimično ne prepričam ovu spektakularnu priču o Američkom snu, ali i dekadenciji, idealizmu i, naravno, fatalnoj ljubavi.
Nik (Megvajer), u sanatorijumu u kojem se leči od alkoholizma, priča priču o Džeju Getsbiju. Jedno leto, početkom 20-ih, dobija posao na Vol Stritu i igrom slučaja postaje komšija misterioznom magnatu koji kao da ima nekoliko biografija. Nik ima i rođaku, Dejzi Bukenen (Maligan), pa preko nje, njenog muža Toma i raznih živopisnih prijatelja polako ulazi u visoko njujorško društvo. Jednom prilikom upoznaje i prvog suseda Getsbija koji neumorno priređuje spektakularne zabave za visoko društvo na koje svi dolaze sami, osim Nika koji dobija pozivnicu. To, naravno, nije slučajno, jer Getsbi očajnički želi da se sretne sa Dejzi i obnovi poznanstvo staro nekoliko godina. I to je otprilike društvo u kojem se krije tragična priča sa koje se skida sloj po sloj, veo po veo, sve dok ne ostane gola i fatalna istina koju Nik, pod imenom ''Veliki Getsbi'', izgubljen u vremenu i prostoru, piše svom doktoru u nekom zabitom njujorškom sanatorijumu.
Verujte, nisam ni delić ove kolosalne priče otkrio. Ali to je otprilike i sve što nam Lurman nudi u ovoj šarenoj laži od filma. Fascinantnu Ficdžeraldovu priču i ništa drugo. Istina, sve šljašti sa platna, prizori su kičerajski spektakularni, ali jedino su direktni citati iz romana ovde u stanju da nas podsete šta zaista gledamo, to jest čemu smo se ovde potajno nadali. Što se mene tiče, sve je moglo da se završi na trejleru.
Priznajem, nakon ''Australije'' verovatno jednog od najdosadnijih filmova u istoriji civilizacije, obećao sam sebi da se barem nekoliko sledećih godina neću baviti ovim tipom. Tih nekoliko godina kasnije - Getsbijev slučaj je nešto drugačiji – 'dosadu' bi trebalo zameniti sa 'prazninom'. U stvari, Lurmanov Getsbi vam je kao loš kaver dobre pesme. Neke pesme su toliko velike da ih ni loša obrada ne može uništiti; čak i kada Boney M obrade ''Heart of Gold'', a Madona ''American Pie'', nekako je teško ne zapevati naglas kada čujete te nakazne verzije na radiju. Tako je i sa Getsbijem – bez obzira na gađenje koje je Lurman u stanju da proizvede svojim rešenjima, na kraju u vama ipak ostaje Ficdžeraldova tragična priča kao najsnažniji utisak.
A Leonardo je, u pravu je J, sjajan, genijalan čak. Ali džaba nam njegova emocija i Megvajerova originalna naracija, ako niko drugi ne funkcioniše. Naročito Dejzi Bukenen oko koje se polomiše svi muškarci u ovom filmu. L. je idealno nagradila – ''nula bodova za glavnu žensku''.
Konačno, par reči i o saundtreku koji je loše zvučao i pre gledanja filma, a tokom filma naročito. I onih par valjanih trenutaka – pre svega Lana del Rej i kaver Džeka Vajta – uz Lurmanov ''vatromet'' gube svaki smisao. Hip-hop saundtrek na Getsbi epohu – nula bodova i za Džej Zija.
Eto, tako je to meni izgledalo. Jadno. Jadan i taj Ef Skot Ficdžerald. I za života mu niko nije odao priznanje za Getsbija, a sad se, maltene 100 godina kasnije, ponovo štreca, dva metra pod zemljom. Pouka je jasna – knjigu u šake!
Ja: **
L: **1/2
