Za uspeh predstave o Tesli već znaju strana, ali i domaća javnost. "Tesla" Sanje Beštić oduševio je njujoršku pozorišnu scenu, pobrao odlične kritike, a život će nastaviti u Londonu, gde će biti osam nedelja na Vest endu. Sanja je prvenstveno završila pozorišnu, a zatim filmsku režiju, pa je nakon velikog uspeha "Tesle" na of-Brodveju logičan sled događaja bio da odluči da snimi film.

"U godini Tesle, želela sam da napravim projekat koji će približiti tog naučnika ne samo Amerikancima, već i ljudima u dijaspori, pa u krajnjoj liniji, i Beogradu. On je jedan od retkih ljudi koji su obeležili našu zemlju na pravi način, a trudila sam se da ogdovorim na mnoga pitanja vezana za njegov život i karijeru. Videćemo zašto neki od vizionara njegovog doba nisu mogli da sagledaju stvari iz njegove perspektive, videćemo šta je sve smislio za života, a hvala Bogu, dugo je živeo... Otkrićemo i zašto mi kaskamo najmanje 70 godina za svetom, ali i zašto tek danas imamo Wi Fi, Skype, iPhone, sve te stvari koje je on zamislio još pre više decenija".

"Cilj mi je da prikažem dokumentarno mnoge detalje iz njegovog života, ali i događaje nakon smrti. Gde su njegovi planovi, da li je tačno da ih drži FBI? Gde je njegovo telo zapravo, da li je zaista njegov pepeo u muzeju? Postoje brojne teorije zavere, koje bi trebalo istražiti i prikazati. Zato će pripreme trajati dugo, jer kada se obrađuje ovakva tema, mora da se zna apsolutno sve. Treba intervjuisati gomilu ljudi, ali i nabaviti sve potrebne dozvole za snimanje u Americi. Na moju sreću, imam divan tim spreman na moje 'gerilske' akcije".

Sledeći Sanjin projekat je "Gospođa ministarka", što joj neće biti prvi put da u "velikoj jabuci" postavlja delo Branislava Nušića na engleskom jeziku. Datum premijere zavisi od obaveza oko Tesle.

"Amerikanci kapiraju taj humor, mada se Nušić predaje na njihovim fakultetima, što mnogi ne znaju. Sa 'Ožalošćenom porodicom' primetila sam da postoje neke crte u ljudima koje su univerzalne, kao što su, nažalost, gramzivost, grabljenje... Zajedničke su svim narodima".

Ko više gleda naše drame u Njujorku, domaći ili stranci?

"Sa 'Ožalošćenom porodicom' imali smo 70 odsto američke publike, što je bilo neverovatno iskustvo. Smatram da srpski, i balkanski pisci imaju mnogo toga da ponude savremenoj drami, i nastaviću da postavljam njihova dela i dajem im šansu da se za njih čuje u svetu".

Da li ćeš režirati nešto u Srbiji?

"Trenutno sam u pregovorima, naravno da bih volela".

A da li ćemo moći da vidimo predstavu "Tesla" kod nas?

"Veoma to želim, ali cela produkcija je užasno skupa. U državi su mnogi prioriteti veći od toga da se vidi jedna predstava, i jednostavno je jasno da ne može toliki budžet da se izdvoji da bi iz Njujorka stigli veliki ansambl, ozbiljna tehnika i scenografija... Realna sam, ako za to nema novca, nema. Ipak, ne odustajem od nade u neku renesansu koja će omogućiti i da mi dođemo, i da se nama dolazi".

Pored pripreme nove predstave i obaveza oko Tesle, Sanja planira i knjigu "sa još dva velika pisca", ali će o tome više reći tek nakon Nove godine.

U filmu o Tesli biće i igranih elemenata, jer Sanja, "kao umetnik i žena", želi da se pozabavi i emocijama, mnogim ženama u njegovom životu, odlasku iz ekstrema u ekstrem ("od kocke do celibata"), ali i psihološkim sklopom genija - kako on razmišlja, oseća i voli.

Kasting za film je "delimično odrađen", i obuhvata proverenu ekipu sa kojom Beštićeva dugo sarađuje.

"U planu je da uključimo i neke ljude sa ovog tla u ceo proces, kako bi popularizovali celu stvar i kod nas".

Da li bi volela da vidiš neko veliko holivudsko ime u filmu?

"Da, ali su me naučili da je bolje velikim imenima davati sporedne uloge, a mladim i neafirmisanim glumcima prve role, i držim se toga. Od holivudskih faca, cenim glumce koji nisu tipski lepotani, već iznenađuju potpuno različitim ulogama. To su Džoni Dep, Bred Pit, Džordž Kluni, ali i Rajan Gosling koji je napravio pravi bum u poslednjih nekoliko godina".

U gradu koji ima, kako Sanja kaže, 300 manjih a ukupno 3.000 pozorišta, "Tesla" je napravio zapažen uspeh. Priseća se emotivnog trenutka na premijeri.

"Sakrila sam se iza scene, ali me je glavni glumac našao i izveo. Kada sam ugledala gomilu koja stoji i tapše, shvatila sam da sam se za to rodila, da sam ubola i temu i realizaciju, zahvaljujući odličnom timu", kaže rediteljka koja će se u narednom periodu posvetiti realizaciji filma.

"Projekat filma je najmanje petogodišnji. Mnoštvo stvari zavisi od budžeta. Producenti filma biće Britanci. Sa radošću gledam na ostale kolege koje se bave istom temom, bili oni Amerikanci, Englezi ili ljudi iz nekih drugih država. Divno je što se u celom svetu prepoznaje koliko nas je ovaj čovek zadužio ".

Da li si pokušala da dobiješ novac i odavde?

"Da, u Ministarstvu za dijasporu, jer mi je to bilo zdravorazumski. Ja sam srpski emigrant u Njujorku, i bavim se poslom koji promoviše Srbiju. Ne mislim pritom samo na Teslu, već i na ranije projekte koji su na američkim pozornicama približavali strancima naše pisce".

Da li je teško što nema podrške za umetnike?

"Naša zemlja generalno podržava ljude samo kada postignu neki ogroman uspeh, ili zarad neke svoje reklame ili interesa. Ako se ne primećuje šta ja radim za svoju zemlju, iz ljubavi i patriotskih razloga, zbog sebe, a od tuđeg novca, onda je to njima na čast. Ne zameram nikome, samo sam ponekad tužna jer je u poslednjih ne deset, već 20 godina gomila umetnika napustila Srbiju, negde živi i stvara, a za njih se ovde ne zna. Ako će se za mene čuti tek kada budem dobila Oskara, tada mi tapšanje po ramenu neće biti potrebno".

Rediteljka smatra da je ogromna konkurencija u "velikoj jabuci" podstrek i izazov.

"Njujork je grad u koji se dolazi sa misijom. Ako želite kućicu u cveću i zlatnog retrivera, idete negde drugde. Ovde dođe pet miliona ljudi kao što sam ja, koji su završili odlične škole, i jedni drugima dajemo vetar u leđa da budemo što bolji. Život u Njujorku je brz, ali i organizovan i isplaniran unapred".

Otišla je 2004, i kaže da je kuća "sada ipak više tamo, nego ovde". Emigrantske doživljaje smatra neprocenjivim iskustvom, koje ju je obogatilo na svaki mogući način.

Šta ne bi smeo da propusti neko ko dođe u Njujork?

"Trebalo bi da vidi nezaboravnu panoramu, sa bilo koje strane. Da se popne na Empajer stejd bilding i pogleda Njujork na dlanu. Trebalo bi da prošeta ulicama, svakim krajem, sa istoka na zapad. Grad je građen geometrijski, nema šanse da se izgubite, a delovi podsećaju na Evropu, ali i Japan, kao i neke potpuno nadrealne svetove. Naravno, što se kulture tiče, nezaobilazni su muzeji MoMA, Gugenhajm i Metropoliten. I svako ko to sebi može da priušti, trebalo bi da pogleda neki mjuzikl. To je pozorišni spektakl na kakav naši ljudi nisu navikli, a koji jednako oduševljava i velike i male".