Zbog stroge politike turizma i pristrasnih medija, teško je znati šta se dešava unutar granica te zatvorene države. Zahvaljujući izveštajima onih koji su brutalnost osetili na svojoj koži stvara se nova slika o Severnoj Koreji.
10. Radni logori
9. Tri generacije kažnjavanja
Severnokorejski zakon sprovodi politiku "tri generacije kažnajvanja": Ako počiniš zločin, tvoja deca i unuci će nositi mrlje tog greha zbog čega će i oni biti kažnjeni. To znači da ako je vaš deda počinio zločin, vi ćete morati da snosite pun teret njegove kazne. Kao što je pomenuto, to obično znači ceo život proveden u logorima. Jedan od najgorih prekršaja koji neko iz Severne Koreje može da uradi je da pokuša da napusti zemlju. Za to delo biće ubijen ili će dobiti produženu kaznu u nekom od radnih logora.
Izdajničkim delom smatra se i minimalna kritika upućena na račun Vlade Severne Koreje, a učenje o drugim kulturama zahteva smrtnu kaznu.
Nedavni šverc na granici Severne Koreje i Kine omogućio je da neki ljudi dođu do diskova sa zapadnjačkim filmovima koji su nelegalni, odosno zabranjeni. Severnokorejska nacionalna agencija za bezbednost je zbog toga počela da upada u sela na severu i da gasi svima struju, nakon čega ulaze u kuće i proveravaju koji diskovi su im ostali zaglavljeni u DVD plejerima.
8. Prevara sa osiguranjem
Severnokorejska ekonomija, po svim standardima, je neuspešna, a izvoz praktično nemaju, jer ne žele da komuniciraju sa stranim tržištima. U Severnoj Koreji sada živi oko 25 miliona ljudi, a prosečan BDP po glavi stanovnika je oko 500 dolara (poređenja radi, u SAD je 50.000 dolara). Kako bi obogatila svoju bolesnu ekonomiju Severna Koreja se okrenula međunarodnom kriminalu, a jedan od tih zločina je globalna prevara sa osiguranjem: Zapadna osiguravajuća društva prevarili su za više stotina miliona dolara. Rasvetljavanjem te prevare 2009. godine došlo je do toga da je Vlada Severne Koreje osiguravala imanja i opremu na visoke sume, za koju su kasnije tvrdili da je uništena.Tokom 2005. godine, nekoliko najvećih svetskih osiguravajućih kompanija, uključujući i londosnki Lojd, su izvele Severnu Koreju pred sud zbog navodnog pada helikoptera osiguranog na 58 miliona dolara.
Kada su državni sudovi Severne Koreje pregledali taj predmet, oni su objavili da su tvrdnje njihove države legitimne. Osiguravajuća društva su se primirila, jer je ugovor sklopljen po severnokorejskim zakonima, gde presude skoro uvek odlaze u korist države.
7. Trgovina oružjem
Osim prevare sa osiguranjima, Ujedinjene nacije su takođe optužile Severnu Koreju za prodaju ilegalnog oružja i nuklearne tehnologije onom ko ponudi najviše, a to su uglavnom bile afričke zemlje i Bliski Istok.
Ujedinjene nacije su u 2012. godini zaplenile pošiljku Severne Koreje namenjenu Siriji u kojoj je bilo oko 450 grafitnih cilindara za balističke rakete. Pošiljke za Iran i Kongo presretnute su 2009. godine – jedna sa 35 tona delova za rekete, a druga sa Sovjet-era tenkovima.
UN su u Severnoj Koreji zabranile promet, odnosno prodaju raketne tehnologije, ali im je odmah uzvraćeno. Severna Koreja je sankcije UN proglasila nelegalnim.
Nije iznenađujuće što se severnokorejska trgovina oružjem uopšte ne usporava. Kao i prevara sa osigranjima, isto je neophodan prihod za tamošnju vladu, iako prema pisanju Blejn Harden za Vašington post, većina tog novca odlazi Kim Džong Unu, a ne za hranu naroda Severne Koreje.
6. Struja
Glavni grad Severne Koreje, Pjongjang, je nešto kao samoproglašena utopija rezervisana za elitno stanovništvo. Naoružani čuvari patroliraju granicama kako bi sprečili siromašne, odnosno nižu klasu, da tu dođu. Najviše stanovnika Pjongjanga živi luksuzno u odnosu na one u drugim delovima Severne Koreje (možda ne dobijaju dovoljno hrane, ali u najmanju ruku više nego bilo ko drugi u zemlji), dok čak tri miliona građana više klase, ima struju samo dva do tri sata dnevno.
Ponekad, posebno u zimskom periodu, struja potpuno nestane, dok milioni ljudi pokušavaju da se bore sa niskim temperaturama koje nekad mogu biti i niže od 17,8 stepeni Celzijusa. Na satelitskim snimcima mogu se videti Kina i Južna Koreja između kojih se nalazi mračan prostor – Severna Koreja.
5. Sistem tri kaste
Kim Il Sung se 1957. godine borio da zadrži kontrolu nad Severnom Korejom, pa je pokrenuo masivnu istragu nad stanovništvom u zemlji. Istraga je rezultirala potpunom promenom društvenog sistema koji je razdvojio sve u tri klase - "neprijatelji", "kolebljivi" (neodlučni) i "odani". Oznake se ne odnose na osobu, već na porodičnu istoriju. U "odanoj" klasi su oni u čijoj je istoriji lojalnost vladi i njima se pružaju najbolje mogućnosti. Oni su sada političari ili ljudi "tesno" povezani sa Vladom Severne Koreje. Ljudi u sredini su neodlučni, odnosno u neutralnoj klasi. Ništa ne ide za ili protiv njih, ali je moguće, mada malo verovatno, da pređu u "odane". Uglavnom, ljudi češće idu kroz sistem ka dole, nego ka gore. "Neprijatelji" su oni sa porodičnom istorijom zločina nad državom, kao što su hrišćanstvo i vlasništvo nad zemljištem.
Oni su subverzivni, a po rečima Kim Il Sunga, predstavljaju najveću pretnju vladi. Uskraćeno im je obrazovanje i zato im nije dozvoljeno da žive u ili blizu Pjongjanga, pa su primorani na apsolutno siromaštvo.
4. Đubrivo od ljudskog izmeta
Severna Koreja je planinska regija sa malo vode, ledenim zimama, i kratkim monsunskim letima. Zbog takvog terena Severna Koreja je užasna za poljoprivredu. Istorijski gledano, ta zemlja se uvek oslanjala na stranu pomoć kada je reč o đubrivu. Đubrivo im je ranije davao Sovjetski savez, dok je postojao, a do skoro, i Južna Koreja koja im je svake godine slala 500.000 tona đubriva da bi pomogli povećanje proizvodnje hrane.
Južna Koreja je prestala da im šalje đubrivo 2008. godine, pa su farmeri morali se okrenu novom izvoru – ljudskom izmetu. To je otišlo toliko daleko da je postalo vladin program. Fabrike su morale da predaju izmet i ispune kvotu od dve tone. Nedavno, ilegalne prodavnice su iskoristile potražnju za ljudskim otpadom, koji se sada smatra robom.
3. Južnokorejsko državljanstvo
Jednostavno rečeno, postoji mnogo ljudi koji beže iz Severne Koreje, a nemaju gde da pobegnu. Kineska zvanična politika je da ih pošalje nazad preko granice. Oni su onda ili ubijeni ili osuđeni na decenije brutalnog rada u logorima za koje se ispostavilo da su jedanki, kao i smrtna kazna.
Jedino politika Južne Koreje je širokogruda: Svi severnokrejski prebezi, koji nisu kriminalci, odmah dobijaju državljanstvo, obuku za posao, a oni kojima je to potrebno, psihološko savetovanje. Takođe, daju im mesto gde će da žive i 800 dolara mesečno. Kao podsticaj, Vlada Južne Koreje daje i bonus od 1.800 dolara za onoga ko zaposli izbeglicu.
Iako tehnički Severnokorejci treba da obezbede papire da bi dokazali svoje državljanstvo, nije neuobičajeno da se od tog zahteva odstupi, kao što je slučaj sa izbeglicama iz radnih logora koje jednostavno nemaju papire. To se odnosi i na sve koji su rođeni u tim logorima. Od 1953. godine više od 24.500 je prebeglo u Južnu Koreju. Počevši od 2002. godine Južna Koreja uzima više od 1.000 ljudi godišnje koji su uspeli do nje da dođu. Kineska vlada procenjuje da ima i do 200.000 Severnokorejaca koji se ilegalno kriju u brdima i ruralnim provincijama te zemlje. Mnogi koji iz Severne Koreje beže preko Kine često umru tokom svog dugog putovanja.
2. Kanibalizam
Pogubna nestašica hrane pogodila je Severnu Koreju između 1994. i 1998. godine. Poplave širom Severne Koreje nanele su veliku štetu poljoprivrednom zemljištu koje je gotovo bilo neupotrebljivo. Takvi problemi su u kombinaciji sa sve većim dugovima Sovjetskom savezu sprečili uvoz hrane, a čitavi gradovi su odvučeni u smrt. Procenjuje se da je oko 3,5 milona ljudi u tom periodu umrlo od gladi, što je više od 10 odsto populacije.
Severnokorejci su ubrzo počeli da jedu svoje kućne ljubimce, cvrčke, koru drveta i na kraju decu. Zato je nastala izreka: "Nemoj da kupuješ meso, ako ne znaš odakle dolazi". Prema rečima disidenata iz tog perioda, ljudi su često tražili decu siročiće koja su prosila na atobuskim i železničkim stanicama da bi ih izdrogirali, a onda odvodili kući, a možemo samo da pretpostavimo šta se sa njima desilo.
1. Kampovi smrti
Do danas je vrlo malo ljudi uspelo da pobegne iz logora Severne Koreje i ispriča priču o njima. Poznat je slučaj osobe koja je pobegla i to iz radnog logora pod rednim brojem 14, za koji se veruje da je najbrutalniji radnički kamp u zemlji, rezervisan isključivo za najteže političke prestupnike. To je Šin Dong Hjuk, čija je priča opisana u neverovatnoj knjizi "Bekstvo iz logora 14". Šin je rođen u logoru, jer je njegov ujak dezertirao iz vojske i pobegao u Južnu Koreju. Kada je imao 14 godina, njegova majka i brat su pokušali da pobegnu, a kada su uhvaćeni Šin je odveden u podzemno mučilište – "zatvor u zatvoru". Prema njegovoj priči, bio je obešen za plafon naglavačke, zakačen metalnim okovima koji su mu bili oko članaka, dok su ga stražari ispitivali o pukušaju bekstva njegove majke. Kada to nije uspelo, on je visio tako da je njegovo telo bilo u obliku slova "U", i lagano su ga spuštali preko metalne posude pune užarenog uglja. Kuka mu je bila zabijena kroz stomak da bi ga sprečila da se pomera, dok mu koža na leđima gori.
Između saslušanja, bacali su ga u malu betonsku ćeliju u kojoj je svetlo gorelo 24 sata dnevno, dok je na leđima imao teške infekcije. Dok je bio u ćeliji, Šin je mogao da čuje konstantne krike drugih zatvorenika koje su mučili, a on navodi da su stotine ljudi tamo prošle kroz to. U tom zatvoru je proveo sedam meseci i on je jedina osoba koja je bila u stanju da govori šta je sve preživeo u logoru. Šin je pušten tačno na vreme da prisustvuje smrtnoj kazni majke i brata.