MONDO s beskućnicima: Bez doma, roda i poroda

Prihvatilište u Kumodraškoj im je jedino utočište. Ratovi na prostorima bivše države, beda, porodična nebriga najbližih, dali su im zajedničko ime - beskućnici. MONDO ih je posetio.

10
A- A A+

MONDO s beskućnicima: Bez doma, roda i poroda Foto: MONDO, Goran Sivački

U 900 metara kvadratnih u Kumodraškoj smeštena je kuhinja, spavaonice, kupatila, ambulanta, kancelarije za zaposlene. Centralno mesto je trpezarija, koja je ujedno i dnevni boravak, pa tu i započinjemo naš obilazak.

Na prvi pogled nas je zavarao enterijer, nalik nekoj od klasičnih srpskih kafana.

Dugačka prostorija, stolovi poređani u dva reda gotovo celom dužinom, a na njima karirani crveno –beli stolnjaci. Samo, nigde one kafanske atmosfere, čaša na stolu. Nema muzike, samo se menjaju slike na starom TV-u na zidu.  U stvari, prilično je mučno kada kročite nogom u prostoriju u kojoj caruje tišina, izbezumljeni pogledi, ravnodušna lica.

Sve što čujemo je zvuk povlačenja plastične mašine za pravljenje cigareta. Sredovečni čovek za stolom u ćošku, odmah pored ulaznih vrata,potpuno se posvetio seckanju duvana i punjenju te spravice. Izgleda pristojno i nikada ne biste pomislili da je beskućnik. Iako smo ga ljubazno zamolili da porazgovaramo, on odbija. Pomislih, izgleda da je on jedan od onih za koje direktor prihvatilišta kaže da ih je sramota što su tu, jer ovde nisu veru u život našli samo ljudi sa margina, već i oni koji su bili ugledni, obrazovani, živeli u izobilju, ali ih je samoća naterala da zakucaju na vrata Kumodraške 226.

Za susednim stolom dvojica igraju karte. Nismo želeli da ih prekidamo. Neki i dremaju za stolom, pa smo zamolili našeg vodiča da nas usmeri na nekoga ko je voljan da razgovara.

Na sred sobe stoji mladić, sa kačketom na glavi, naobrijan, odsutnog pogleda. Zove se Marko, ima 36 godina i u prihvatilištu je već dve i po godine. Posle kraćeg nećkanja pristaje da razgovara.

Kaže da nema nikoga, roditelji su mu pokojni, prijatelji ga zaboravili, a na ulici je živeo čak osam godina.

"Ušao sam u dvorište svoje nekadašnje škole na Banovom brdu. Uzeo deci loptu i počeo da je šutiram, pa je neko verovatno pozvao policiju. U nekom trenutku pojavila su se i kola Hitne pomoći i čuo sam kako lekari govore policajcima da sam za njih. Odveli su me u "Lazu Lazarević" gde sam bio šest meseci, a onda su me doveli ovde", počeo je malo konfuzno priču ovaj mladić koji je jedan od mnogih ovde koji nemaju ličnu kartu.

"Zato i jesam ovde dve i po godine. Nemam ličnu kartu, a ni adresu, jer sam pre 10 godina izgubio stan. Prodao sam svoju tadašnju "gajbu", hteo da kupim novu, ali me je pokrao prijatelj i tako sam završio na ulici", kaže Marko jednoličnim tonom i priznaje da je imao i problema sa zakonom:

"Bio sam u zatvoru nekoliko puta, najviše zbog toga što nisam imao ličnu kartu. A i koristio sam opijate, znaš..."

MONDO s beskućnicima: Bez doma, roda i poroda Foto: MONDO, Goran Sivački

On kaže da mu je ovde dobro, da uopšte nije tako strašno kao što ljudi misle jer tu je "živeo" i jedan doktor nauka. Ne voli društvene igre kojima ovde većina prekraćuje veme, ali redovno pomaže stanarima i odlazi u prodavnicu.

"Ja sam momak za kupovinu. Sve što treba da se kupi tu sam. Tako mi prolazi vreme", osmehuje se Marko.

Sličnu sudbinu ima i "stanar" samo godinu stariji od Marka koji je u ustanovu došao 2011. godine.

"Majka i otac su izvršili samoubistvo 2005. godine, sestra me je izbacila iz stana jer sam se drogirao, a sa svim takozvanim prijateljima sam raskrstio", priča jedva razgovetno ovaj mladić pokušavajući da obuzda ruke koje se tresu.

Uskoro novi i bolji prostor

Sredinom 2014. godine, posle više od 20 godina, ova zgrada u Kumodraškoj ulici trebalo bi da bude mnogo uređenija, a što je najvažnije da bude više mesta za krevete, jer to i jeste naš najveći problem", kaže za MONDO direktor te ustanove Prvosalav Nikolić i dodao da se na rekonstrukciju ustanove čeka od 2004. godine.

Kaže ovde je našao spas, "strejt" je i oseća se mnogo bolje. Sada čeka da ga smeste u neki dom gde će moći da boravi jer ovde je , kao i većina, privremeno.

Ipak, to privremeno, kako su nam rekli i stanari i nadležni traje nekada i po 10 godina. "Čuo sam da je jedna žena bila ovde devet godina, a ima i dalje onih koji ovde žive po četiri, pet godina", dovikuje Marko glasno.

Naš razgovor prekida sedokosa žena koja insistira da joj dam svoj broj telefona, ali pošto ne uspevam da započnem konverzaciju sa njom, odlazim za susedni sto. Sedam pored žene koja sedi nepomično, zuri u zid. Deluje kao da je pod sedativima.

Ima 39 godina, ali izgleda bar deset starije. U prihvatilište je došla pre oko dva meseca, a prethodno je bila u Padinskoj Skeli gde se lečila. Iz Bosne je, ali je 90-ih došla sa vanbračnim mužem u Starčevo, ali "nije dugo ostala sa njim jer je maltretirao". Kaže, ima decu ali ih ne viđa.

"Ćerku su mi oduzeli. Ona je odrasla u Zvečanskoj i sada ima 15 godina. Ne posećuje me. Ne znam, možda je upisala neki fakultet, a sin mi ponekad dođe", kaže kratko ova žena koja kao i ostali čeka da bude smeštena u neki gerentološki centar ili sličnu ustanovu.

MONDO s beskućnicima: Bez doma, roda i poroda Foto: MONDO, Goran Sivački

Socijalna radnica nas prekida kako bi nas provela kroz sobe na spratu.

Penjemo se stepenicama, dolazimo do rešetkastih vrata. Malo se teže otvaraju jer udaraju u dušek na podu. Socijalna radnica kaže su morali dušeke da stave i po hodnicima jer mesta nema dovoljno.

"Evo danas nam stižu još tri korisnika. Sreća pa dvoje odlazi", kaže ona.

Na spratu potpuno druga dimenzija, kao u bolnici. Zeleni zidovi, hodnik prepun kreveta, čuje se samo isprekidano krčanje tranzistora koji sluša jedan od "stanara" i povremeno kašljanje iz prve sobe.

Sobe, prave bolesničke. Većina leži nepomično, gotovo da i ne primećuju posetioce. Ima i povređenih, uvijenih u zavoje.

Jedino stariji čikica Dragiša, nedavno pristigli "stanar", maše ispred nas svojim štapom i unosi nam se u lice. Priča malo nepovezano, pokazuje nam bolesnu nogu koji je operisao.

Gordana nam kaže da su ga žena i ćerka isterale iz kuće i da je, sudeći po njegovoj, priči žena alkoholičarka, a ćerka problematična. "Iako Dragiša ima penziju ipak to nije dovoljno za život, ne može sam ni da se stara o sebi", kaže naša domaćica.

Iz godine u godinu sve više beskućnika

Broj beskućnika u Srbiji iz godine u godinu sve je veći, a bez doma ostaju ne samo oni koje je ekonomska kriza dovela ispod ruba egzistencije, već i stari koji nemaju novca za dom, a o njima nema ko ili neće niko da brine. Kako su za MONDO rekli u Republičkom centru za socijalnu zaštitu (RZSZ) prošle godine je registrovano 44,3 odsto beskućnika više nego godinu pre toga - njih 290, od toga je oko 60 odsto njih smešteno u prihvatilišta, u srodničke porodice ili druge ustanove socijalne zaštite.

U istoj situaciji je i bivši taksista koji kaže da je srećan što je ovde jer su ga najbliži ostavili.

"Žena me je otpisala, a sin je verovatno opet počeo da se drogira", jada se ovaj čovek skrivajući šakama suze.

Pored prozora je markantni gospodin. Češlja brkove i gleda nas krajičkom oka. Ispred sebe prostro crteže, slike...Pokretom ruke doziva nas da priđemo, a u tom trenutku Gordana mi došapne da je željan medijske pažnje.

Pokazuje nam crteže na kojima su Draža Mihajlović, Jovanka Broz. Priča o bratu "komunjari" i prevarantu, o pohlepnoj snaji zbog koje je i ostao bez penzije, a koja je i njihovu majku oterala u grob, o Slobi Miloševiću i školici slikanja. Nije lako pratiti ga jer priča "s zbrda s dola", ali je jasno da je obrazovan i elokventan.

Toliko različitih i teških sudbina...

Svi oni čekaju neko novo sutra. Biće premešteni u domove, u gerontološke centre i slične socijalne ustanove – neki za mesec, neki za godinu, a pojedini će otići odavde tek za 10 godina.  Njihov krevet, stolicu u trpezariji, metar kvadratni u hodniku, zauzeće neko drugi, i tako ukrug. Kraja nema.

Pogledajte fotogaleriju iz prihvatilišta.

Sve vesti