Rok entuzijasta i esejista Žikica Simić za MONDO priča o opasnostima i blagodetima slušanja rokenrol muzike
Banjalučka promocija knjige "Električna zastava" održana je u četvrtak u Staklencu, a to je bio dobar povod za razgovor sa autorom, koji u Ex-Yu muzičkim krugovima već ima neku vrstu kultnog statusa.
Na početku, pitali smo ga kako on sebe doživljava - kao rok esejistu, rok kritičara ili nešto treće.
"Najviše volim da kažem da sam 'rok entuzijasta'- volim tu muziku i volim da je širim dalje i upoznajem ljude sa njom. Nemam neke pretenzije da donosim konačne sudove i nešto proglašavam za dobro ili loše, ali sticajem okolnosti bavim se i time - pravim godišnje liste. Ali one su pre rezultat moje ljubavi nego nekih objektivnih kriterijuma."
Po profesiji zatvorski psiholog, Žikica Simić ceo radni vek proveo je u Centralnom zatvoru u Beogradu, a takvo okruženje moralo je da utiče i na muziku koju sluša.
"Radio sam 30 godina kao psiholog u zatvorskoj bolnici sa narkomanima, alkoholičarima i ubicama, upoznao sam taj svet, taj sirovi materijal iz kojeg talentovani rokeri uspevaju da sublimiraju priču i pretvore ove sudbine u pesme. Međutim, koliko su one lepe u okviru tih rok pesama i zavodljive kad se o njima peva i kad se snimaju filmovi o takvim likovima, toliko su to u stvarnom životu jako teške i neprijatne osobe, koje ipak treba izbegavati. Najbolje je sa njima dolaziti u kontakt kroz pesme ili kroz film."
Da li je slušanje muzike, u osami sobe ili na ulici sa slušalicama na ušima na neki način beg od stvarnosti, neka vrsta zavisnosti, koja nekad može biti opasna poput alkoholne ili narkomanske zavisnosti?
"Ja sam svojevremeno, razmišljajući o tome i posmatrajući ljude oko sebe koji su na taj način snažno vezani za muziku, zaključio da je to zaista opasna stvar. Video sam da takvi ljudi nemaju 'normalne' živote, da su njihovi životi puni turbulencija koje nisu karakteristične za prosečnog čoveka. Sve te osobe povezivala je neverovatna ljubav prema muzici. Ali, za razliku od drugih zavisnosti - alkoholne ili narkomanske - ona nije toliko štetna u smislu narušavanja zdravlja, gubljenja socijalne kompetencije koja je karakteristična za alkoholičare i narkomane, ili marginalizacije. Ali može da utiče na čoveka da postavi neka pitanja sam sebi i potraži neke odgovore na neka važna životna pitanja u nekom drugom pravcu koji nije uobičajen. U svakom slučaju - slušanje muzike je opasno, mada, možda je više lepo nego opasno."
Tolstoj u noveli "Krojcerova sonata" kaže da je "muzika nešto strašno", jer slušaoca dovodi u nekakav tuđi položaj, duhovno raspoloženje kompozitora, ne uzdiže dušu već je - razdražuje. Kako na vas deluje muzika?
"Meni je muzika uvek omogućavala da se odlepim od stvarnosti i uđem u neki svoj svet koji mi je bio jako lep i prijatan. Na primer, dođem sa posla kući umoran i iscrpljen, pa sebi pustim neku kantri ploču. Nekad se desi se da mi to toliko prija, toliko me odvoji od stvarnosti, umora i svakodnevnih briga, da me ubaci u neki potpuno drugi film i totalno me 'izleči'. To je velika moć muzike. Slušam muziku na klasičan način - preko gramofona i CD plejera. Dosta slušam i sa kompjutera, ali ne preko YouTuba. Znači, ušima je slušam, a ne gledam je očima. Najviše volim da pustim neku ploču ili CD, uzmem omot sa tekstovima, zavalim se u fotelju i slušam muziku, čitam tekstove. Tako se potpuno odlepim od stvarnosti i počnem na jedan pravi način da doživljavam to što treba da se doživljava."
Vaši tekstovi su uglavnom o stranim, odnosno britanskim i američkim izvođačima, retko pišete o domaćim grupama. Koji je razlog?
"Sa jedne strane - uvek sam verovao da je rok muzika nešto što dolazi sa strane, za mene je muzika uvek bila most ka nekim drugim svetovima. Rok muziku oduvek sam povezivao sa određenom mitologijom vezanom za neke druge predele. Danas sam baš pročitao jednu rečenicu poznatog pisca Zorana Živkovića, koji kaže: 'Leteći tanjir nikada neće da sleti u Lajkovac'. Znači, leteći tanjir uvek sleti negde tamo, na neko drugo mesto. Tako je i sa rok muzikom. Ona ne može da dođe iz Lajkovca, već mora iz Memfisa. Takav je poredak stvari. Ja ne želim ni u jednom trenutku da dezavuišem naše lokalne bendove i njihove sjajne pesme i sjajne trenutke koji su oni imali. Postoji ona priča, kako je sredinom 80-ih jugoslovenska rok scena bila treća u svetu, posle američke i engleske. Možda je to stvarno bila istina, ali ja nisam ulazio u to. Znači, ostajem pri tome da leteći tanjir ne može da sleti u Lajkovac."
Na kraju razgovora za MONDO zamolili smo Žikicu Simića da našim čitaocima preporuči nekog dobrog izvođača ili novi album vredan slušanja.
"Preporučio bih dva albuma, koji pripadaju žanru garažnog roka. Jedan je od grupe iz Memfisa - Oblivians, album se zove 'Desperation'. Ovaj bend se posle mnogo godina vratio na scenu i snimio fantastičan album sa pesmama koje traju minut-dva, ali koje su potpuno neverovatne i koje imaju taj garažni energetski protok. Drugi je od detroitskog muzičara Barensa Vitfilda - sjajan album 'Dig Thy Savage Soul'".
Žikica Simić je u svojoj knjizi objavio zbirku tekstova koji su u proteklih 20-ak godina izlazili u listovima "Ritam", "Danas" i "Politika", a koji se uglavnom bave američkim i britanskim r'n'r, kantri i garaž rok izvođačima i bendovima.
Banjalučku promociju "Električne zastave" organizovao još jedan veliki "rok entuzijasta" - Nebojša Ristić, koji je zajedno sa autorom proveo brojne goste kroz mitske predele rokenrol muzike. Za muzičke poslastice uživo, tipa Bob Dilan, Velvet Underground, Nil Jang, Džoni Keš i Violent Femmes bio je zadužen r'n'r dvojac Stana&Jova.
(Siniša Stanić)
