MONDO: Mucanje nije nerešiv problem

"Upornost je najbitnija u lečenju mucanja", poručuje Miloš Erić, koji je počeo da muca kada je imao devet godina. Na Okruglom stolu posvećenom mucanju, zajedno sa stručnjacima, govorio je o tome zašto se mucanje javlja i kako se leči.

16
A- A A+

U Srbiji ne postoje precizni epidemiološki podaci, ali se procenjuje da oko 20 do 30 odsto populacije dečjeg uzrasta ima neki oblik psihofiziološkog i govornog poremećaja. Svega 30 od skoro 200 osnovnih škola u Beogradu ima logopeda, rečeno je na Okruglom stolu "Mucanje kod dece i odraslih - problem koji se uspešno prevazilazi", koji je u Beogradu organizovao Centar za tranziciju i ljudska prava "Spektar", povodom Međunarodnog dana pažnje posvećene mucanju, 22. oktobra.

"Ministarstvo zdravlja je prepoznalo problem mucanja zbog čega je 2009. godine ustanovljen Nacionalni program koji je predvideo osnivanje Centra za prevenciju ovog problema, kao i skrining program koji ćemo postepeno uvesti, a koji će podrazumevati da sva deca moraju da idu kod logopeda. Za sada se prate, na svakih šest meseci, samo deca pod rizikom, i to do njihove treće godine",  rekla je na Okruglom stolu u Pres centru Udruženja novinara Srbije, dr Dubravka Šaranović Racić, pomoćnik ministra zdravlja - Sektor za javno zdravlje i programsku zdravstvenu zaštitu.

Fale nam logopedi

"Sa decom koja mucaju ili imaju druge probleme sa govorom, u Srbiji radi 422 logopeda, što nije dovoljno. U nekim selima logopedi uoopšte ne postoje. Rešenje bi mogle da budu mobilne ekipe specijalista koje bi obiliazile udaljena domaćinstva i radile sa decom koja mucaju", kaže dr Dubravka Šaranović Racić.

"Srbija se po broju osoba koje mucaju ili imaju neki drugi poremećaj u govoru, ne izdvaja od ostalih zemalja u svetu. Tako da ne možemo govoriti o nekoj epidemiji, a i uspešnost eliminacije je, takođe, na nivou svetskog", rekla je prof. dr Nada Dobrota Davidović, profesor na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu, zamenik predsednika Republičke stručne komisije za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju.

Ona je rekla da mucanje ne može da se izleči, ali može da se drži pod kontrolom, a da uspešnost zavisi od niza faktora. "Najbitnije je da se sa lečenjem krene na vreme, kao i da postoji saradnja roditelja. Postoji mnogo metoda i tehnika, ali je najbolja metoda profesora Cvetka Brajovića koja kombinuje nekoliko različitih metoda, a prilagođava se svakom pacijentu sa kojima se radi pri Zavodu za psihofiziološke poremećaje i patologiju govora 'Prof. dr Cvetko Brajović'. Tu postoji i stacionar sa 30 kreveta."

Jedan od pacijenata Zavoda bio je Miloš Erić koji je počeo da muca kada je imao devet godina. "Ne znam zašto sam počeo da mucam, to ne znaju ni moji roditelji, ali je anksioznost svakako jedan od uzroka. Tokom lečenja probao sam nekoliko metoda i prolazio kroz različlite faze, ali se trud na kraju isplatio", ispričao nam je, tečno i bez zamuckivanja Miloš Erić koji je, kako kaže, zbog svog problema više puta osećao pasivnu stigmatizaciju.

I tata je tako...

"Podatak do kojeg smo došli nakog sedmogodišnjeg istraživanja je pokazao da svako treće dete u Srbiji kreće u školu sa nekim problemom u vezi sa pažnjom, koncentracijom, govorom. Zato je prevencija ono na čemu se radi u celom svetu. Dete treba pratiti od rođenja, a ne tek kada kreće u školu, kada imamo najezdu dece koja mucaju. 'Ništa ti ne fali, i tata ti je progovorio tek sa tri godine', često se može čuti u našem narodu kao izgovor za decu koja imaju poremećaj u govoru", kaže prof. dr Nada Dobrota Davidović.

"Zadirkivala su me deca u školi, imao sam problema na fakultetu, čak i sa profesorima, nekoliko puta sam bio odbijan za posao. Međutim, sada radim za jednog austrijskog proizvođača hrane, posao sa klijentima koji podrazumeva svakodnevnu komunikaciju."

U detinjstvu je mucao i gost iz Rusije,  dr Vasilij Vorobjev, specijalista za poremećaje govora Specijalne ruske bolnice za lečenje bolesti zavisnosti "Dr Vorobjev". On kaže da je u osnovi lečenja ovog poremećaja - upornost.

"Vreme, volja i motivacija su tri ključna faktora za lečenje mucanja. Potrebno je, takođe, isprobati nekoliko tehnika dok ne pronađete onu koja će vama najviše odgovarati. Nije bitno da li ćete govoriti tiho, glasno, brzo ili polako, na slogove, bitno je da je vama tako najlakše. Ja sam, na primer, krenuo u susret svom strahu da pričam sa ljudima koje ne poznajem. Zaustavljao sam neznance na ulici i pitao ih koliko je sati, izlazio sa devojkama koje su mi se dopadale, u društvu sa drugarima sam pričao umesto da ćutim i povlačim se u sebe", kaže dr Vasilij Vorobjev, koji sada priča tako da nikada ne biste pomislili da je ikada imao poremećaj u govoru.

Međutim, nisu svi uspeli da reše poremećaje u govoru. P. S. ima 36 godina i dalje muca kada je, kako kaže, nervozan ili ima tremu.

"Počeo da sam da mucam sa deset godina. Roditelji su me vodili kod logopeda, psihologa, čak i kod nekog takozvanog 'maga' u Rijeku, ali mi ništa nije pomoglo. Pre nekoliko godina sam odlazio i na akupunkturu koja mi je pomogla da se smirim, snizim krvni pritisak koji mi je inače visok, ali ne i da potpuno prestanem da mucam. Kako sam stariji, lakše se nosim sa ovim problemom i uspevam da govorim tečno ako kontrolišem disanje i koristim određene poštapalice. Niko nije ustanovio zašto ja mucam, ali pretpostavljam da je razlog moj otac koji je bio veoma strog prema meni kada sam bio dete. Mene ništa nije uplašilo kada sam bio mali, ništa strašno mi se nije desilo. Jedino što znam to je da sam se plašio oca i nisam znao kako da se nosim sa njegovim kritikama", priča P. S.

Kad dete ima mnogo toga da kaže

"Kada je moj sin sa tri godine počeo da muca odvela sam ga u Dom zdravlja gde su mu zakazali rad sa logopedom jednom mesečno. Ali, on je govorio sve teže, počeo je da pravi grimase. Zbog toga je imao problema u vrtiću, povlačio se u sebe. Odvela sam ga u Zavod kod doktorke Davidović i sada sam presrećna - moj sin priča tečno, provereno nema nikakvih mentalnih problema, a mucao je zato što je, kako su mi objasnili u Zavodu, imao mnogo toga da kaže i želeo je to brzo da mi saopšti", ispričala je majka Dragana Cvijović.

Okidači za pojavu mucanja kod dece, ali i odraslih ljudi, su genetika, određena socijalna situacija i neki kritični trenutak kada se mucanje javlja. "Genetska predispozicija je od velikog značaja, ali i životna situacija koja može prouzrokovati mucanje - rođenje mlađeg deteta u porodici, smrt kućnog ljubimca, neki strah... Često su ti okidači banalni i ne biste nikada poverovali da mogu da dovedu do poremećaja u govoru", kaže dr Nada Davidović.

Sa njom se slaže i dr Vasilij Vorbojev, koji kaže da je u Rusiji procenat onih koji mucaju viši u sredinama koje su bile zahvaćene nekim prirodnim katastrofama, poplavama, požarima, ali i ratom. "U Čečeniji, na primer, ima dosta dece koja mucaju", kaže Vrbojev.

"Što se Srbije tiče, probleme u govoru češće imaju deca u gradovima nego u selima", rekla je dr Davidović i ponovila da jer prevencija najbitnija, kao i timski rad na lečenju osoba koje mucaju.

"To je problem koji zahteva intervenciju više različitih stručnjaka: logopeda, neurologa, psihijatra, psihologa, pedagoga, defektologa, ali pre svih - roditelja Podrška porodice i rad majke i oca sa detetom kod kuće, od presudnog je značaja za rešavanje problema mucanja."

Povezano

Sve vesti