Ovo je MONDO "Top lista" najboljih tandema napadača na prvenstvima sveta. Prisetite se nekih partnerstava i recite nam - da li se slažete s nama?
Kada se rodila ideja da, čekajući da počne brazilska fudbalska ekstravaganca narednog juna, posvetimo jednu "Top listu" najboljim napadačkim tandemima na Mundijalima, pred nama se pojavilo nekoliko problema:
a) previše je dobrih tandema u istoriji fudbala da bismo izabrali samo deset;
b) ni mi zaposleni u MONDU, ni većina vas koji činite našu publiku, nismo bili u situaciji da gledamo uživo tandeme poput Pelea i Vave, Rosija i Altobelija, Maradone i Valdana (njih se još i sećamo koliko-toliko), pa bi bilo glupo da o njima pišemo;
c) na Mundijalima je bilo mnogo autentičnih tandema u kojima jedan igrač nije bio klasičan napadač, ali se savršeno dopunjavao sa kolegom ispred sebe;
Stoga, odlučili smo da "pooštrimo" kriterijume i ograničimo vremensko razdoblje na dve decenije, odnosno 20 godina. Ove nedelje, dakle, donosimo vam "Top listu" najboljih tandema NAPADAČA, na MUNDIJALIMA, od 1994. do danas. Evropskim prvenstvima i ostalim manje važnim planetarnim takmičenjima u poređenju sa Svetskim prvenstvom - nismo se bavili.
Hteli smo da se setimo onih koji su se sjajno kapirali, dopunjavali, koji su imali odnos za primer na terenu, bez sujete i podrške sa zadržkom, koje su navijači voleli da gledaju, bez obaveze da su njihove reprezentacije na kraju osvajale titule.
Krenimo redom.
10. pozicija: Kristijan Vijeri/Roberto Bađo, Italija, SP 1998. u Francuskoj.
Sa Italijanima smo imali najviše problema da izaberemo jedan autentičan tandem, iz prostog razloga što takav zapravo nije ni postojao u prethodnih 20 godina. Bar nije postojao dugo. "Azuri" su imali toliko kvalitetnih napadača u periodu između 1994. i 2008. da jednostavno nijedan selektor nije mogao da se odluči koja dvojica su bolja od ostalih.
Roberto Bađo, Đuzepe Sinjori, Pjerluiđi Kaziragi, Danijele Masaro, Đanluka Vijali, Frančesko Toti, Alesandro Del Pjero, Filipo Inzagi, Kristijan Vijeri, itd. Svi oni morali su da imaju svoje minute na terenu. U SAD 1994. neizostavan i sjajan bio je Bađo, ali je čas igrao sa Sinjorijem, čas sa Kaziragijem, Masarom... U Japanu i Južnoj Koreji 2002. standardni su bili Vijeri i Toti, ali to nije funkcionisalo sjajno i Italijani su ispali u osmini finala. U Nemačkoj 2006, paradoksalno, "azuri" su do titule prvaka sveta stigli bez ubitačnog tandema napadača, smenjivali su se Luka Toni, Inzagi, Alberto Đilardino i Vićenco Jakinta...
Ipak, te 1998. godine u Francuskoj, Ćezare Maldini spojio je mladog i snažnog Vijerija i starog i veštog Bađa, uprkos jakoj konkurenciji, i napravio jedan od najboljih tandema na turniru. Kada je odlučio da ga "razbije" - ispao je! Italijani su prošli grupu pobedama nad Kamerunom (3:0) i Austrijom (2:1), iako su počeli sa 2:2 protiv Čilea. Čileancima su golove dali - Vijeri i Bađo, Kameruncima Vijeri (dva), na asistenciju Bađa, a onda je Maldini u poslednjoj utakmici u grupi odlučio da Bađa ostavi na klupi i da počne sa Del Pjerom.
Bilo je 1:0 golom Vijerija, a onda je ušao Bađo i dokusurio Austrijance u finišu, koji su kasnije smanjili sa penala u 90. minutu.
Ipak, bio je to poslednji blesak ovog tandema, jer je Maldini ostao pri odluci da u nokaut fazi počinju Vijeri i Del Pjero. U osmini finala, Vijeri je Norvežanima dao gol u 18. minutu, a Bađo dobio šansu tek u finišu meča, baš kao i u četvrtfinalu, kada je bilo 0:0 u meču sa Francuzima i kada je Italija dobar deo utakmice provela u podređenom položaju.
Ušavši s klupe, Bađo nije uspeo mnogo toga da promeni, doduše jeste postigao gol na otvaranju penal serije (bilo je 0:0 posle 120 minuta), ali je otišao u istoriju kada je Luiđi Di Bjađo u petoj seriji pogodio prečku. Šteta.
Nikako ne želimo da kažemo da Vijeri i Del Pjero nisu bili dobar tandem, štaviše! Ali, nepisano fudbalsko pravilo glasi: ne menjaj tim koji pobeđuje. Maldini je to uradio i svi smo ostali uskraćeni za saznanje dokle bi Italija stigla da je ostala verna sebi.
9. pozicija: Tomas Brolin/Martin Dalin, Švedska, SP 1994. u SAD.
Ovo je bio jedan od najzanimljivijih, najegzotičnijih tandema u poslednjih 20 godina, koji je od hladne Švedske napravio "vreo" tim. Rezultat? Treće mesto na Mundijalu u Americi!
Šveđane su u napadu, povremeno uz asistenciju "treće" strane i džokera, visokog Keneta Andersona, predvodili pre svih dribler, mozak operacije i debeljuca Tomas Brolin, odnosno tamnoputi Šveđanin Martin Dalin, koji je ovom tandemu dao poseban šmek. Dalinov otac je Venecuelanac afro korena, a majka "čista" Šveđanka.
Prva utakmica: Kamerun 2:2, Dalin postiže gol za izjednačenje u 75. minutu posle divne akcije s Brolinom. Druga utakmica, Rusija 3:1, Brolin poravnava sa penala u 37. minutu, a onda Ruse u nastavku ruši Dalin sa dva gola. Treća utakmica: Brazil 1:1, selektor Tomi Svenson ne može da računa na Dalina zbog dva žuta kartona, Anderson postiže gol za 1:0, Romario poravnava i oba tima idu dalje.
U osmini finala, naravno, Dalin se vraća u startnih 11 i "otvara" nejaku Saudijsku Arabiju u 6. minutu, posle čega Anderson dovrđava posao za 3:1, a onda u četvrtfinalu "klasik" - 2:2 sa Rumunima i pobeda na penale, u utakmici u kojoj je Brolin dao gol iz one nikad viđene akcije posle slobodnjaka, a Dalin bio potpuno bez sreće: stativa pri 0:0 i fantastična odbrana Peree u produžetku na njegov volej, posle pasa Brolina.
Šou je ukrao Anderson, koji je glavom postigao gol za 2:2, nakon što je Florijan Radučoju dva puta savladao Tomasa Ravelija.
Put je Šveđane ponovo naveo na Brazil, koji je uspeo da pobedi u polufinalu golom omalenog Romarija, glavom, za 1:0, ali to nije bio kraj - Šveđani su u meču za treće mesto deklasirali Bugarsku rezultatom 4:0 i stigli do drugog najvećeg uspeha u svojoj istoriji, posle finala SP 1958. godine, koji su sami organizovali i koji im je ukrao Pele.
Brolin je Mundijal završio kao drugi asistent (4), a Dalin donekle platio cenu za dobijena tri žuta kartona. Ipak, bilo je zadovoljstvo gledati ih - plavušan i melez na putu ka pobedničkom postolju.
8. pozicija: Dijego Armando Maradona/Gabrijel Batistuta, Argentina, SP 1994. u SAD.
Oko ovog tandema će ispasti najveća "frka" u komentarima iz prostog razloga što je trajao samo 90 minuta.
Ali vredelo je!
Sa statusom svetskog prvaka iz 1986. i finaliste iz 1990. godine, Argentina je u SAD došla sa strašnim sastavom, koji je predvodio u tom trenutku veteran, ali prema mnogim mišljenjima najbolji fudbaler sveta Dijego Armando Maradona. Pored sebe imao je Gabrijela Batistutu, a na krilima Klaudija Kaniđu i Abela Balba.
Svi su bili uzbuđeni da vide kako će to izgledati na terenu, a izgledalo je "jezivo" - Grčka je pregažena rezultatom 4:0, Batistuta je postigao tri, a Maradona jedan gol i mnogi su već počeli da kliču o "gaučosima" kao budućim šampionima sveta.
Ali, jedna rutinska doping kontrola koju je sprovela FIFA, znajući za Maradoninu i Kaniđinu sklonost prema kokainu, sve je promenila. Šokantna vest stigla je iz SAD - Maradona je poslat kući jer je uživao kokain, a reprezentacija Argentine raspala se po šavovima...
Bila je to poslednja utakmica Maradone na Mundijalima, a Batistuta bez njega nikada nije uspeo da uradi nešto vredno pamćenja.
7. pozicija: Jirgen Klinsman/Rudi Feler, Nemačka, SP 1994. u SAD.
Nemačka je na Mundijalu u SAD doživela, za zvaničnog šampiona sveta iz Italije, rezultatski debakl, zahvaljujući Bugarima, sjajnim Hristu Stoičkovu i Jordanu Lečkovu. Eliminacija u četvrtfinalu "od nekih tamo Bugara" bila je šok za sve Nemce.
Uistinu, pozicija broj 7 bila je projektovana za bugarski tandem Stoičkov/Emil Kostadinov, ali je u poslednji čas došlo do "rokade" iz prostog razloga što je Kostadinov potpuno podbacio u Americi nakon što je u poslednjoj sekundi kvalifikacija, na "Parku prinčeva", pogodio mrežu Francuske i zavio tu zemlju u crno. Jednostavno, od tandama Stoičkov/Kostadinov na Mundijalu je ostalo samo jedno ime - Stoičkov.
A, Nemci su napadački tandem u striktnoj formaciji 4-4-2 ostavili nepromenjen u odnosu na Mundijal u Italiji, kada su Jirgen Klinsman i Rudi Feler poveli "pancere" do treće titule prvaka sveta. Sve do utakmice sa Bugarima i vođstva od 1:0 funkcionisalo je fantastično za tim Bertija Fogsta.
U grupi, Nemci su rutinski odradili posao: Bolivija 1:0 (Klinsman), Španija 1:1 (Klinsman), Južna Koreja 3:2 (Klinsman 2, Ridle). Veteranu Feleru, na njegovom poslednjem šampionatu, bilo je potrebno vreme da uđe u ritam, a onda je zablistao u dramatičnoj pobedi Nemačke u osmini finala, nad Belgijom (3:2).
Feler je postigao dva gola, za 1:0 i 3:1 u 40. minutu, posle čega su Belgijanci uspeli samo da ublaže poraz u nadoknadi vremena. Fogst je ovaj tandem suprotstavio i Bugarima, sve je išlo u željenom pravcu za Nemce jer je Lotar Mateus sa bele tačke bio precizan posle faula Lečkova nad Klinsmanom, ali onda - Stoičkov iz slobodnjaka u 75. i Lečkov glavom u 78. za neočekivanu eliminaciju Nemaca i raspad ovog odličnog tandema.
Klinsman i Feler, kao šampioni sveta koji nisu uspeli u drugom zajedničnom pokušaju, specifični su po tome što su ličili i po građi i po kretanju i po prijemu lopte i po radovanju i po boji kose. Često vam je bio potreban usporeni snimak da budete sigurni da li je gol postigao kovrdžavi Feler ili talasasti Klinsman.
Bili su toliko dobri da Fogst nije ni pokušavao da u špicu upari dvojicu različitih igrača, što su selektori pre i posle njega često radili.
6. pozicija: Ronaldo/Rivaldo, Brazil, SP 2002. u Japanu i Južnoj Koreji.
Kada govorimo o pohodu Brazila na petu titulu prvaka sveta, prva asocijacija nam je trio: Ronaldo/Rivaldo/Ronaldinjo i gotovo je nemoguće nekoga izdvojiti iz ove priče. Ali, ako bismo posmatrali formaciju ekipe Luisa Felipea Skolarija, jasno bismo videli da su ispred Ronaldinja, kao napadači, bili postavljeni stariji i iskusniji Ronaldo i Rivaldo.
Bio je to ubitačan tandem koji je superiorno osvojio titulu prvaka sveta, Ronaldo je postigao osam, a Rivaldo pet golova, što ih je učinilo prvim i drugim strelcem turnira (Miroslav Klose takođe je imao pet pogodaka). Ronaldo je uputio 21 udarac ka golu, Rivaldo 12, pa su i u toj kategoriji bili najbolji.
Ronaldo i Rivaldo postigli su 13 od 18 golova celog tima...
Skratili smo priču maksimalno u ovom slučaju, neka golovi govore.
5. pozicija: Ivan Zamorano/Marselo Salas, Čile, SP 1998. u Francuskoj.
Da se razumemo, Čile ništa epohalno nije postigao u Francuskoj, ali je imao jedan od najboljih i najupečatljivijih tandema u poslednjih 20 godina - dva klasična centarfora, jedan stariji, drugi mlađi, obojica ubitačna.
Priča o tandemu Zamorano/Salas počinje mnogo pre Mundijala, tačnije u kvalifikacijama. Ako Italijani nisu znali koga da stave u napad, ako su Holanđani menjali formacije i rotirali asove, ako su se Brazilci prepirali da li Romario treba da igra i u Francuskoj, Čileanci nisu imali ni toliko izbora, samim tim ni toliko dilema: Zamorano i Salas postigli su svako po 11 golova u kvalifikacijama za SP!
Devetka i desetka počeli su protiv Italijana, a Salas je postigao oba gola u remiju 2:2. Salas je dao gol i u remiju sa Austrijom od 1:1, a onda se Čile prilično provukao i novim remijem sa Kamerunom uspeo da prođe dalje sa svega tri osvojena boda (Austrija i Kamerun imali su po dva).
U osmini finala, Čileanci su imali tu nesreću da nalete na Brazil, kasnijeg finalistu. Salas je opet pogodio mrežu, ali su Brazilci bili prejaki - 4:1.
Bila je to poslednja utakmica čuvenog Ivana Zamorana na Mundijalima, bivšeg asa Reala i Intera. Bez njega, Salas nije mogao da odvede Čile na naredno SP 2002. u Japanu i Južnoj Koreji.
4. Danijel Amokači/Rašidi Jekini, Nigerija, SP 1994. u SAD.
Dok čovečanstvo i dalje čeka da se neki afrički tim plasira bar u polufinale Mundijala, pasionirani ljubitelji fudbala često se uz pivo prisećaju nekih kultnih timova sa Crnog kontinenta.
Jedan od njih svakako je tim Nigerije sa Mundijala 1994. godine, nalik onoj fantastičnoj ekipi Kameruna sa Mundijala u Italiji 1990. godine. S obzirom na to da Kamerunci Rože Mila i Fransoa Omam-Bjuik "izlaze" iz vremenskih okvira koji smo postavili na početku, Danijel Amokači i Rašidi Jekini "pokupili su kajmak".
I to s punim pravom!
"Super orlovi" igrali su super u SAD, deklasirali Bugarsku na startu šampionata rezultatom 3:0 (Jekini, Amokači, Amunike) posle čega je svet pričao o nekim tamo neverovatno brzim i motivisanim Nigerijcima. Ovaj tim pobrao je simpatije posle poraza od Argentine (1:2, Kaniđa 21, 28 - Sijasija 8), jer su svi konstatovali da su "orlovi" bili daleko, daleko bolji tim, sa mnogo više prilika za gol.
Ova dva nastupa nisu se završila eliminacijom zahvaljujući Amokačiju i Finidi Džordžu koji su pogađali u pobedi nad Grčkom, pa su ovi egzotični momci u nesvakidašnjim dresovima izašli na veliku scenu, protiv velikog rivala.
Nigerija je hrabrom, na trenutke naivnom igrom, ali sa mnogo emocija i energije, odvela Italiju u produžetak i stradala sa penala - presudio je Roberto Bađo u 102. minutu. Možda, možda bi ovaj rezultat bio drugačiji, kao i istorija fudbala, da se Danijel Amokači nije povredio već u 35. minutu, zbog čega je neplanirano na teren morao Mutiju Adepoju.
Selektor, Holanđanin Klemens Vesterhof imao je sjajnih 11 startera, ali i "tanku" klupu što se u tom trenutku osetilo. Jekini bez Amokačija nije bio "onaj" Jekini, iako je iza sebe imao Džej Džej Okoču, Amunikea i Finidija Džordža - Bađo je bio bolji.
Do danas, uprkos sporadičnim uspesima afričkih reprezentacija, "crni" fudbal nije video tako ubitačan tandem napadača kao što su bili Amokači i Jekini.
3. Dijego Forlan/Luis Suarez, Urugvaj, SP 2010. u Južnoj Africi.
Prava su retkost autentični tandemi sa Mundijala u Južnoj Africi, a sva je prilika da će tako biti i narednog leta u Brazilu.
Fudbal se promenio, a reprezentacije koje su beležile najveće uspehe 2010. i 2006. nisu igrale u formaciji 4-4-2. Primeri su Španija, Holandija, Nemačka, Francuska... Možda ste na putu ka 3. poziciji uveliko primetili da u našem izboru ima više tandema iz 90-ih godina.
Istina je i da je selektor Oskar Tabarez često ovom tandemu pridruživao trećeg, najmlađeg, Edinsona Kavanija, koji je u Africi imao ulogu "trekvatriste", odnosno ofanzivnog veziste, ali su najveći deo tereta na putu ka polufinalu izneli Suarez i Forlan.
Kavanijevo vreme došlo je posle toga i velika je verovatnoća da ćemo u junu konstatovati da su Kavani i Suarez najbolji tandem na svetu, trenutno.
Urugvaj je grupu prošao kao prvoplasirani tim zahvaljujući Forlanovim golovima (dva) u pobedi nad Južnom Afrikom (3:0) i Suarezovom golu u pobedi nad Meksikom (1:0), posle čega su došle na red eliminacije i duel sa Južnom Korejom. Bilo je 1:1 u 80. minutu kada je Suarez postigao svoj drugi gol na meču - pravac četvrtfinale!
A, tamo Gana. Luda utakmica okončana je pobedom Urugvaja "na penale", ali tek nakon što je Forlan postigao gol u "regularnih" 90 za 1:1, a Suarez sprečio direktnu eliminaciju svog tima tako što je u 121. minutu produžetka loptu koja je išla u okvir gola zaustavio rukom!
Žrtvovao je isključenje zarad sigurne eliminacije svog tima sa turnira i dao šansu Fernandu Musleri da pokuša nešto...
Ispostavilo se da je to bio potez vredan polufinala, jer je Asamoa Đan pogodio prečku! Momentalno se prešlo na izvođenje penala i Gana je, logično, ispala.
Suarez nije mogao da igra u polufinalu u kojem je Holandija na neverovatan način izbacila Urugvaj rezultatom 3:2, kada nije izostao Forlanov gol. Suarez se vratio u startnih 11 za meč za bronzu, protiv Nemačke, ali je rival ponovo bio bolji rezultatom 3:2, uz još jedan Forlanov gol.
Bio je to veličanstven oproštaj veličanstvenog Forlana, koji je za sobom ostavio, kao što rekosmo, potencijalno najbolji tandem na svetu. Forlan je Mundijal završio kao najbolji strelac (5) i najbolji igrač turnira.
2. pozicija: Miroslav Klose/Lukas Podolski, Nemačka, SP 2006. u Nemačkoj i 2010. u Južnoj Africi.
Miroslav Klose/Lukas Podolski je tandem koji privlači pažnju i poštovanje iz dva jaka razloga!
Prvi, ovo je jedini tandem na našoj "Top listi" koji je bio nezamenljiv na dva različita SP, koja su završena pojavljivanjem Nemačke na pobedničkom podijumu, a drugi, često se događalo da Klose i Podolski budu rešenje nacionalnog selektora u trenucima kada nisu bili standardni u svojim klubovima!
Da, baš tako, ova dvojica Nemaca poljskog porekla pronosila su slavu reprezentacije dolazivši na pripreme van forme, kondicije, samopouzdanja. Utoliko je njihov uspeh veći, a pozicija na listi bolja, možda obrnuto srazmerna njihovim individualnim kvalitetima u poređenju sa ostalim igračima o kojima smo pisali.
Ali, nismo pisali o individualcima, već o tandemima - a ovaj je klasičan primer da dvojica mogu više nego jedan.
Nemačka je 2006. u svojoj zemlji, sa standardnim Kloseom i Podolskim u startnih 11, stigla do treće pozicije pobedom nad Portugalijom, a sve posle šokantnog poraza u polufinalu od - kasnije prvaka sveta - Italijana.
Četiri godine kasnije, Južna Afrika 2010. godine, Klose i Podolski ponovo standardni, ponovo u polufinalu i ponovo poraženi od - kasnije prvaka sveta - Španije. Ipak, oporavili su se osvajanjem trećeg mesta pobedom nad Urugvajom.
Klose je posle legendarnog Ronalda Nazarija Da Lime drugi najbolji strelac u istoriji Mundijala! Većinu golova postigao je u društvu Podolskog.
1. pozicija: Romario/Bebeto, Brazil, SP 1994. u SAD.
Zašto njih dvojica?
Zato što je svako od zaposlenih u sportskoj redakciji MONDA, kada se rodila ideja o ovoj "Top listi", prvo rekla - Romario i Bebeto.
Jasno kao dan, ovaj tandem brazilske reprezentacije sa Mundijala u Americi, svima nam je u sećanju iako je prošlo skoro 20 godina od tada. Ova dva liliputanca po građi, a diva po fudbalskom znanju, sjajno su se dopunjavali na terenu, a koliko su bili raznovrsni govori i podatak da su golove postizali posle kontri, posle akcija na malom prostoru, posle duplih pasova, ali i posle centaršuteva i udaraca - glavom!
Gol za pobedu u polufinalu Mundijala, u meču sa Švedskom, Romario je postigao glavom iako je rastom bio ubedljivo najniži na terenu, a švedski tim najviši na šampionatu.
Romario i dve godine stariji Bebeto bili su rivali tokom 80-godina u brazilskom šampionatu, pre nego što su se preselili u Evropu, pa rivalstvo obnovili u Primeri, kao igrači Barselone i Valensije, odnosno Deportiva. Ali kada su igrali zajedno bili su nezaustavljivi.
Selektor Brazila Karlos Alberto Pareira smatrao je 1992. godine da je Romario rezerva u timu, što je igrača razbesnelo pa je poručio selektoru da ga ne tera da putuje iz Holandije (igrao je u PSV Ajndhovenu) kako bi u svojoj zemlji bio rezerva. U prvih sedam utakmica kvalifikacija za Mundijal 1994. Brazil je bez Romarija bio ispod crte, a doživeo je prvi poraz od Bolivije u istoriji.
Pritisak je bio ogroman i Pareira je popustio: pozvao je Romarija za utakmicu "biti ili ne biti" protiv Urugvaja, Romario se odazvao i postigao oba gola u pobedi od 2:0, što je značilo da Brazil neće prvi put u istoriji propustiti SP.
Tada je oformljen tandem koji je Brazilu doneo četvrtu titulu prvaka sveta, prvu posle 24 godine.
Romario je na Mundijalu postigao pet, Bebeto tri gola, a iako u finalu nisu uspeli da savladaju Đanluku Paljuku u 120 minuta (0:0), radovali su se: Romario je pogodio sa bele tačke u drugoj seriji, Bebeto nije dočekao da šutira u petoj, jer je Roberto Bađo prebacio prečku gola na kojem je stajao Tafarel.
Nije nemoguće da nam je ovaj tandem ostao u jakom sećanju i zbog Bebetove proslave gola u pobedi nad Holandijom u četvrtfinalu (3:2), kada je levonogi dribler improvizovao ljuljanje bebe i tako pogodak posvetio tek rođenom sinu Mateusu. Romario mu se munjevito priključio u proslavi rođenja momka, koji danas igra za Flamengo.
Vezano za ovaj tandem i jedan kuriozitet, 2010. godine, kao tehnički direktor nižerazredne Amerike, Romario je postavio i smenio Bebeta sa mesta trenera u roku od osam utakmica.
Bebeto, danas političar, nije mu to zamerio.