Pre godinu i po dana Nikola je završio master u oblasti telekomunikacija i od tada traži posao. Poslao je više od 350 prijava, što za radna mesta  koja odgovaraju njegovom nivou obrazovanja, što za poslove za koje je prekvalifikovan.

Samo pet kompanija ga je pozvalo na razgovor za posao, ali uprkos tome što je na konkursima dolazio do poslednjeg kruga, u radni odnos je priman uvek neko drugi. Šta su mu navodili kao razloge, pogledajte u našem prilogu.

U međuvremenu je prihvatao "usputne" poslove koje su mu nudile komšije, lokalne firme (živi u Rumi) i javljao se na oglase koje je nalazio na pijaci.

Tako je jedno vreme nosio džakove u mlinu, lepio deklaracije na Luci Beograd, radio selidbe, molerisao, a kada je počela sezona poljoprivrednih radova, vadio je bostan, brao višnje, sekao šećernu repu...

"Na lubenicama, recimo, može baš lepo da se zaradi, 2.000 dinara je dnevnica, radi se svaki dan dok je sezona, ali ljudi neće da rade. Kad sam se javio na oglas koji sam našao na pijaci, gazda me je pitao da li znam još nekog ko bi to radio, ali ne vredi, niko neće", objašnjava nam Nikola.

Ovaj mladi stručnjak prihvatio je i mnogo manje plaćen posao, kada mu se komšija požalio da treba da očisti obore svinjama, ali da mu se to baš i ne radi.

Pretpostavljate zašto.

"Ja sam mu rekao da ću ja da mu očistim i zaradio sam 500 dinara za taj dan. Bilo je baš dosta posla jer imaju oko 200 svinja, ali sam izdržao, mada posle tog mirisa nisam mogao danima da se otarasim".

Veći problem od svinja, Nikola je imao u Luci Beograd, gde je otišao da radi jer su mu jedino to ponudili u omladinskoj zadruzi.

U luci su ga poslali da prenosi stare palete pune zarđalih eksera bez rukavica i odgovarajuće zaštitne obuće. Nagazio je na ekser i povredio se, a poslali su ga kući bez ikakve naknade, iako je bila u pitanju povreda na radu. Kada se nakon nekoliko dana oporavljanja javio da bi ponovo došao, rekli su mu da nema potrebe.

"Tamo ukoliko neko izostane dan ili dva opravdano, kažu mu da se više ne pojavljuje. Jednoj devojci je pozlilo u toku posla, rekao sam joj da ide da se umije jer je bilo baš sparno, letnja vrućina, a ona mi je odgovorila da ne sme jer je već dva puta bila do kupatila i da su je već opomenuli da ne može tako često da ide", objašnjava Nikola.

O svim ovim njegovim avanturama koje su se dešavale u potrazi za pravim poslom šaljivo piše na svom blogu jer mu je, kako kaže, tako lakše.

Trenutno radi u mlinu na popisu robe i i dalje misli da je bolje da radi bilo šta nego da sedi kući skrštenih ruku i da traži džeparac od roditelja.

O eventualnom odlasku u inostranstvo za sada ne razmišlja, jer se još nada da će u svojoj zemlji uspeti da nađe posao, međutim priznaje da kad bi mu neko ponudio da u Nemačkoj za pristojnu platu radi na farmi, zaboravio bi i na diplomu i na sve godine školovanja.

"Mi smo sistem sa gubicima, ne postoji način da se nađe redudansa u istom.

Proizvodnja koliko god bila povećana toliko će biti i više državnih činovnika. Ja ih zovem penzioneri. Isti taj sistem gura nesposobne i dodaje virtuelne poslove koje neko debelo plati. Iskreno, nikada ne bih bio deo tog sistema, radije ću njivu obrađivati i čistiti svinjac. Nekima se ne sviđa moja izjava, ali odmah ih pitam da li bi to radili u Nemačkoj, u nekom selu za 3.000 evra. Muk. Naravno da bi. Ja bih u tom slučaju zaboravio da sam ikada studirao. To je bolja opcija nego da platim nekom posao, budem u kancelariji gde ništa neću raditi, a gde ću svako jutro jesti masan burek i jogurt. Ljudi niti žele, niti vole da rade. Ja nisam jedan od tih, znači tom sistemu ne pripadam."