One koji se loše ponašaju po pravilu nikad nije sramota, sramota je sve oko njih. Treba obrnuto.
Verovatno je mnogima promakla ta informacija, jer sam naslov ne može da se sroči da bude dovoljno dramatičan, ne može da se meri sa pokvarenim stomakom neke starlete i slicno.
Ko će to da čita... Pčelama preti nestanak, a za to vreme žive i množe se ose, komarci, muve, bubašvabe - razne vrste kojima ne vidim svrhu - niko ih ne jede i samo prave štetu. Dobro, žabe jedu komarce, ali mogu da jedu i nešto drugo ako ih nema.
Na sreću, u svemu može da se nadje i nešto dobro. Množe se i bubamare, toliko da su sa prvim lepim danima već napale sa svih strana. Činjenica je da su precenjene-obična bubica, ali bar je lepa. Crvene, doduše, više skoro da i ne vidjamo, uglavnom ove "kineske", žute, a pre neki dan moje malo dete u kući je našlo – crnu.
Crna sa žutim tufnama. "Obrnuta bubamara", rekla je. Obrnuta. Pa jeste. Čak te i tako nešto podseti kako je u nasim životima sve postalo obrnuto. Ne samo u Srbiji,čini se da je svuda slično. Samo što se negde drugo loše stvari ipak sankcionisu,a mi ih negujemo. Da ne ponavljam zašto.
Pre neki dan je jedan moj drug,u želji da pohvali nekog izgovorio:
"Super je, dala bi i ruku i nogu za prijatelje, samo ako ima vremena"...da je hteo da se našali bilo bi manje smešno. Ali nije, bio je ozbiljan i nije hteo da kaže nista loše.
"Dobar" čovek je po novim kriterijumima i neko ko – hoće kao da pomogne, ali samo ako ima vremena. Jasno, menjaju nam se kriterijumi pod pritiskom života. Menjaju se ljudi. Uglavnom na gore. Retko kad na bolje i to mi je večita misterija.
Oni koji paze da ne postanu baš negativci pobrinuće se za svoj imidž lepim rečima i lažnom zainteresovanošću, na primer. Da budu makar korektni. Ionako niko neće ozbiljno da rasmišlja o tome.
Ako svako od nas pogleda malo oko sebe uvideće da je forma postala važnija od sadržaja, novac od osećanja, kvantitet od kvaliteta. Lopovluk je pobedio poštenje, bezobrazluk - pristojnost, glupost -razmišljanje. Reč je postala važnija od dela. A sve bi trebalo da je obrnuto.
One koji se loše ponašaju po pravilu nikad nije sramota, sramota je sve oko njih. Treba obrnuto.
Ovi sto završe "fakultete" za par meseci zapošljavaju se brzo, ovi što po pet godina gule klupu - ne. Obrnuto.
Vredan si ako pravis buku i dižeš prašinu. Lenj si ako ćutis i radiš bez drame. Obrnuto.
Mnogi koji preptpe kritiku neće sesti i razmisliti, već će odmah reći da je kritičar "ljubomoran, zloban ili nesrećan".
Kad imaju neku falinku (npr.-loša narav, nevaspitanje, nesaradljivost) - to vremenom postane njihov imidž,umesto da bude kažnjeno. I što to ne iskoristiti? Neko će uvek da nadrlja zbog njih, trpeće ili će raditi njihov posao, jer će uvek neko da ih štiti. Većina vlada i drži leđa "svojima".
Najslikovitije mi je kad se setim da su "zaj...n", "namazan" i "bezobrazan" postali komplimenti....a? Mnogi se tako međusobno pohvaljuju. Usvojili smo terminologiju ulice i kriminalaca. Vrh! Mnogo toga što je ranije bilo sramota sada je poželjno.
A sad samokritika (ono sto ovi o kojima pišem nikad ne rade):
Umesto da smo sve bolji ( valjda je čovekov cilj da se unapredjuje,ne?) mi smo sve gori. A i bezvoljni smo, baš. Koliko drame na Tviteru i Fejsbuku oko svega. Koliko kolumni.
A realizacija u borbi za bolji svet- nula bodova. Valjda smo svi mi koji se osećamo ugroženo, jer nas stalno gaze lošiji od nas, toliko puta natrčali na zid da postajemo salonski revolucionari, a upravo toga se grozimo ceo zivot. Da, samo pametujemo. Ali bar se praznimo, šta bi bilo da još i to ne možemo, da nas bar malo opravdam...
Ne znam čija je to odgovornost. Kako je većina postala OVAKVA većina? Mogla je većina da bude i drugačija. Da bude stimulativna, da imaju deca na koga da se ugledaju,da imponuje, da budemo ponosni... Nemoguće je da su samo mediji krivi.
Zašto je toliko lakše srozati se nego oplemeniti se?
A ko zna, mozda nam je i negde u kodu to zapisano.
Je l' su lepo nase bake uvek govorile "popravio si se" kad se ugojiš i "propao si" kad oslabiš.
I kad ih nešto loše iznenadi viknule bi "Ju, naopako!"
Ma da, tako je. Bake su krive...
Hajde da ne izumremo ni mi ni pčele. Da manje pričamo i pišemo a više radimo na tome. Nije dovoljno da radimo to svako za sebe, tako smo nemoćni. Treba da napravimo košnicu i plan prvo za opstanak, pa onda za civilizacijski napredak.
Primamo i bubamare svih boja. Da nas bude više.