Srpska pravoslavna crkva je danas na istoj poziciji kao celokupno srpsko društvo, u traganju, pa je i njoj potrebno svojevrsno preosmišljavanje, pre svega u društvenom delovanju, kaže sveštenik Vukašin Milićević.
"To polje obrazovanja je mesto gde SPC treba da bude angažovana, zajedno sa svim društvenim činiocima, drugim verskim zajednicama, civilnim sektorom. Stanje u obrazovanju je generator problema i tu svi treba da sarađuju", kaže on.
Na pitanje zašto crkva i pravoslavlje mnogima služe kao izgovor i štit za napade na druge i drugačije, Milićević smatra da je to upravo zbog toga što neke stvari nisu jasno razdvojene i navodi da povezanost crkve sa identitetom kulturnim i nacionalnim nije nužno loše, to postoji svugde u Evropi, ali je pitanje kako se to tumači.
"Danas nije jasno šta znači biti pravoslavni hrišćanin. Da li je obavezno da svaki pravoslavni hrišćanin bude Srbin ili da svaki Srbin bude pravoslavni hrišćanin? Naravno da nije, to je besmisleno", rekao je Milićević.
Pitanje je da li je uopšte moguće? Nije, kao što nije bilo moguće da svaki Jevrejin prepozna Hrista kao svog mesiju. Prepoznala ga je samo manjina, isto koliko bi Srba danas prepoznalo Hrista kada bi ponovo došao među njih, kaže Milićević.
On dodaje da je siguran da bi među Srbima bilo čak i manje onih koji ne bi bili pod krstom i vikali "raspni ga, raspni".
"Upravo su to ti koji najviše viču i govore drugima kako da se ponašaju. To se vidi u Jevanđeljima, jasno se vidi jasna psihološka struktura ličnosti onih koje sada vidimo da idu po ulicama i tuku one koji im se ne sviđaju, i onih koji su tukli i pljuvali Hrista i govorili mu da je lažni mesija. Hrista nisu raspeli ateisti, već prvosveštenici, prvoznanci, ljudi učeni u veri", podsetio je Milićević.
Nije poenta, istakao je, da svi veruju, već kako verujemo.
Govoreći o poziciji našeg društva i Srpske pravoslavne crkve, on kaže da je u Srbiji konsenzus oko toga zašto društvo uopšte postoji postavljan na potpuno različitim nivoima pre 100 godina, pre 50 godina i danas i da zbog toga danas praktično "ne znamo čemu nešto što se zove Srbija".
"Crkvu od društva ipak odvaja postojanje nekog kontinuiteta delovanja, ali ono oko čega je napravljena svojevrsna kohezija prosto ne može da izdrži pritisak i izazove savremenog sveta i savremenog društva. Tu govorim o nivou društvenog delovanja crkve i tu je nedvosmisleno jasno da je potrebno preosmišljavanje", istakao je Milićević.
Prema Njegovim rečima stvari moraju da se menjaju na parohijskom nivou, kao jedinom jedinom nivou.
Suštinski je da se na ovom nivou osmišljava jedan pristup koji će podrazumevati jasno određenje ko smo mi pripadnici crkve i ko su oni kojima se obraćamo. Mi i tu imamo problem, navodi on.
"Nije poenta da svi veruju, već da oni koji veruju, veruju toliko ozbiljno da njihov život svetli drugima i bude sud njihovim životima. Ne sud nekog izobličenja, osude, već da im bude neki putokaz", kaže Milićević i napominje da je poenta kako verujemo, a ne koliko nas je.
Za Milićevića je veliko pitanje i kakva je modernizacija crkvi potrebna i navodi da najveća iskušenja moći i vlasti nisu zaobišla ni crkvu i da je mnogo toga bilo u neskladu sa onim što govori Jevanđelje.
Milićević navodi da je suština crkve jasna i da se ona sadrži u spasenju sveta, služenju svetu, "bio on praistorijski ili postmoderni".
Hrišćani nemaju, odnosno ne bi trebalo da imaju, luksuz da izmišljaju paralelni svet, što često činimo, i da u njemu žive tako srećni i divni. Trebalo bi da se suočimo svetom takvim kakav je, smatra on.
"Kao Gospod koji se na Veliki petak suočio sa najgorim od tog sveta, sa najgorim u čoveku, sa mržnjom, licemerjem, neverjem, lažnom verom, odvratnim malim ljudskim strahom. Ipak, on je znao da čovek ne samo da nije samo to, već je nešto potpuno drugo", rekao je Milićević.
