Dvadesetak godina posle rata, u Bosni i Hercegovini su pusta sela, spaljena i napuštena ognjišta i dalje realnost.
U manje gradove i zabačena sela vratio se, kažu, samo onaj ko je morao i ko nije imao gde. Ipak, ima i onih koji se vraćaju, jer ih vuče nostalgija, jer je dom samo jedno mesto na svetu, pa makar bilo i pusto.
U Prkose, malo selo kod Bosanskog Petrovca, u severozapadnoj Bosni, vratilo se svega petnaestak ljudi, koji čine sedam domaćinstava, uglavnom staračkih. Živi se teško, a zimi još teže, kažu.
Ipak, dodaju da je bolje da se teško živi u svojoj, nego u tuđoj kući. Do sada je veoma mali broj kuća obnovljen, selo je još bez struje i telefona, bez puteva i asfalta.
Malo im je lakše, jer ima i onih koji se vraćaju na kratko, ali često. Vođeni željom da ožive zavičaj, udruženi potrebom da ponovo podignu davno spaljena ognjišta, nekolicina Prkoščana je pre nekoliko godina u potpunosti obnovila seosku crkvu.
Od tada, svakog leta Crkva Uspenja Presvete Bogorodice je mesto gde se okupe ljudi iz ovog kraja, rasuti po celom svetu, njihove porodice, ali i komšije iz susednih sela. Ovaj narodni zbor, koji se održava krajem jula, divna je prilika da se davno izgubljene komšije i prijatelji iz detinjstva sretnu, pomole, popričaju, provesele, podele trpezu, ali i odmere snage u nekom od tradicionalnih sportova.
Veoma su ponosni na „Prkoške vitezove", neobičan sportski tim sastavljen od članova iz različitih krajeva Srpske, koji se bore (i pobeđuju!) na olimpijadama tradicionalnih sportova pod plavom zastavom Prkosa. Prvaci su u navlačenju konopca, a legenda kaže da ovih desetak ljudina za doručak pojedu desetak kila roštilja, a za ručak čak dva pečena jagnjeta ili praseta!
Krajem aprila, u Prkosima je osnovana Zemljoradnička zadruga „Prkosi – Rajinovci", koja je udružila dva susedna sela u želji da se napravi novi korak napred. Na osnivačkoj skupštini za predsednika je izabran Mile Matijević, za koga u šali kažu da je najbolji kandidat, jer mu je majka iz Prkosa, a otac iz susednih Rajinovaca.
„Danas smo ovde napravili novi korak napred u ostvarenju želje da vratimo život u ove naše krajeve. Tu smo da odamo zahvalnost svojoj zemlji i precima koji su nam je ostavili, kao i da se obavežemo da ćemo u budućnosti ovde raditi, sijati, kopati i ubirati plodove svog rada i zemlje. Želimo da pokažemo da ovaj kraj nije zaboravljen, da postoji perspektiva. Osnovali smo zadrugu u koju se već uključilo na desetine porodica sa stotinama dunuma veoma kvalitetne zemlje, koju ćemo obrađivati", kaže Matijević.
Simbolično, uzorana je prva brazda, i to baš kao nekad – konjem i plugom.
„Ove godine sejaćemo heljdu, poljoprivrednu kulturu koja ovde možda nema dugu tradiciju, ali odlično uspeva u ovim krajevima, krompir, koji je nekad bio nadaleko poznat, kukuruz, koji najbolje uspeva uz Unu, kao i sve ono što je traženo na tržištu. Na taj način svi članovi zadruge će da dobiju priliku da bolje žive od svog rada", ističe Mile Matijević.
Podrška im je, kaže, obećana i iz opštine Bosanski Petrovac, kao i od vlasti Unsko – Sanskog kantona. Posebno su ponosni na podršku ljudi koji su poreklom iz ovih krajeva, a žive u različitim delovima bivše Jugoslavije. Nadaju se i podsticajima od države.
„Ne možemo da ponudimo proizvodnju kompjutera i automobila, ali možemo da ponudimo prirodnu i zdravu hranu. Sve ono što ovde uspeva je vrhunskog kvaliteta, a planiramo plasman ovih proizvoda ne samo na domaće, nego i na inostrana tržišta", zaključio je Matijević.
Rajinovci danas imaju samo jednog stanovnika. Nadaju se da će se napretkom rada zadruge, ali i obnovom kuća još neko vratiti. Života možda još nema, ali tu je Una, jedna od najlepših reka u regionu, uz koju je, tvrde, najbolja obradiva zemlja.
Na proslavu osnivanja ove zadruge došli su članovi krajiške grupe „Runolist", jer bez pesme ne valja da se nešto počinje, ali i komšije iz susednog sela Orašca, u kome žive uglavnom muslimani.
I oni, kaže Ramo Jukić, muče iste muke, sirotinjske, staračke. Slažu se da je suživot moguć i potreban, jer je dobar komšija vredniji od svega.
Okupljanja na Prkosima uvek su vesela i živa, ali na kraju dana, kad se svi raziđu, tamo ostane samo nova, ali usamljena crkva sa nekoliko starih, ali i svežih grobova, i retki stanovnici, čija je najveća želja da im rodni kraj ponovo oživi.
