Novi "X Men"

"X-MEN – DANI BUDUĆE PROŠLOSTI"

Uloge: Patrik Stjuart, Majkl Fasbender, Hju Džekmen

Distributer: MCF

Nedavno sam pročitao jednu sjajnu knjigu na čijim koricama su bile izdvojene reči Stivena Kinga o tom romanu: ''Kad počnete da čitate ovu knjigu, svet oko vas će prestati da postoji''. Baš tako se i ja osećam svaki put kada se pojavi novi nastavak Marvelove priče iz sveta u kojem vladaju X-Men junaci. Gašenjem svetla u sali, još od onog prvog Singerovog remek-dela, za mene počinje nova, potpuno stvarna i opšte prisutna realnost u kojoj je sve moguće. Dakle, što se mene tiče, sve je jasno. Mutanti. Samo mutanti.

Ko bi rekao da je prošlo čak 14 godina od prvog filma u kojem smo upoznali družinu mutanata poznatiju pod imenom X-Men. Singer je režirao i prvi nastavak ''X2'' 2003. godine, a zatim napustio projekat, samo da bi mu se posle toliko godina i vratio. U njegovom odsustvu, Bret Ratner nam je isporučio ''The Last Stand'' 2006, a potom je sledio možda i najslabiji trenutak serije sa ''X-Men Origins: Wolverine'' iz 2009. Dve godine kasnije stigao je skoro pa perfektni  ''First Class'', zatim prošle godine odličan Mangoldov ''Wolverine'' u Japanu, a onda je Singer odlučio da ponovo okupi originalnu glumačku postavu i postavi novi standard za filmove o mutantima. Ali pre nego što nastavim priču o ''Danima buduće prošlosti'', sledi jedan mali flešbek iz života.

Prvi lepi dani u februaru – i ja sam na ulici, sve sa M. i L. u kolicima. U Knez Mihajlovoj, tamo ispred Servantesa, gde klinci obično prodaju razne besmislice (igračke iz Kinder jaja i sl.), dva momka takođe nude svoje sitnice. Među njima, na moje iznenađenje, 'action figure', i to original Marvelov, Profesora Ksavijera iz X-Men-a, sve u kolicima i sa kacigom u krilu. Naravno, momentalno ga poželim i oprezno se obratim momcima: ''Pošto vam je profesor X?'', na šta se oni samo pogledaju i skoro u glas rekoše ''Ništa, besplatan je''. ''Kako besplatan'', pitam ja, ''Jel to neki projekat?'', pita M. ''Ne'', kaže jedan od njih, ''nego se selimo, pa želimo da razdelimo neke stvari, a bitno nam je da znate čija je ovo figura''. Fantastično, stvarno. Dirljivo. I tako sam postao novi vlasnik Profesora X, eno ga tamo pred Kesidija, Iron Man-a i sličnih junaka. ''Obećavam, čuvaću ga i voleti'', poručio sam im u odlasku. Ali pohlepa je pohlepa, pa nisam mogao da na kraju ne upitam i ''Jel imate možda i Magneta?''

Nisu ga imali, ali eto, nadam se da momci vode malo bolji život, gde god da su se odselili, a nadam se da u novom gradu imaju i bioskop. Jer ''X-Men: Dani buduće prošlosti'' je film zbog kojeg će se možda i pokajati što su se odrekli ove dragocene figure.

Iako nisam preterani obožavalac naučno-fantastičnih filmova koji se bave putovanjem kroz vreme (uvek je tu previše konfuzije, vremenskih paradoksa koji se teško mogu sakriti, proizvoljnosti u scenariju i sl.), sve te zamke Singer nekako izbegava u svom novom X-Men filmu. Ne da je sve kristalno jasno u ovom nastavku što se tiče tog procesa, ali kao i svi dobri filmovi, tako i ovaj uspeva da svojim drugim kvalitetima poništi eventualne manjkavosti scenarija po tom pitanju.

U svakom slučaju, situacija je sledeća – u možda i ne tako dalekoj budućnosti, roboti poznati i kao Sentineli, vode nemilosrdan rat protiv mutanata i svih koji im pomažu. I, bez problema, oni taj rat i dobijaju. Iako pojedine grupe mutanata i dalje pružaju otpor, samo je pitanje vremena kada će i poslednja ćelija mutantskog pokreta biti ugašena.

Čekajući svoju sudbinu na nekom skrovitom mestu, Profesor X, Magneto i svi poznati mutanti iz prethodnih nastavaka, pokušavaju da pronađu izlaz iz ovakve situacije. Srećom, tu je Kiti Prajd koja ima tu moć da transferuje svest unazad kroz vreme, pa se tako i rađa ideja da se naši junaci u prošlosti nekako upozore šta im se sprema ne bi li nekako uspeli da promene tok istorije. Međutim, čak ni moćni mutanti nisu u stanju da izdrže ovakav brutalni transfer svesti. Osim jednog. Onog neuništivog, Vulverina.

Ovakva ideja – povratak Vulverina u prošlost i u sopstveno mlađe, pre-adamantijumsko Ja – već u startu donosi poene. I sam Hju Džekmen, ali pre svega i Vulverinov lik, od prvog trenutka transfera idealno koriste situaciju da budu i šarmantni i duhoviti, ali i beskompromisni. Iako u novim X-Menima nema nekog određenog negativca prema kojem bi mogao da se saspe bes pravednika (podsećam, čak je i Magneto na savezničkoj strani, i to nije nikakav spojler), delovi priče nekako od starta savršeno počinju da se uklapaju u furiozni narativ. Stelarni kasting zauzima svoje pozicije u filmu koji liči čak i na sopstveni ''reboot'', Singer briljira sa specijalnim efektima i zaista, već posle samo petnaestak minuta filma jasno je da je pred nama jedan od najboljih filmova iz inače fenomenalnog serijala.

A tek potom sledi suočavanje sa kompleksnošću samog filma i ideje koju on sa sobom nosi. Iako možda ne tako ambiciozan kao Nolanov Betmen serijal, X-Men franšiza, naročito ovaj poslednji nastavak, pokazuju da gledalac sa zadovoljstvom može da se u potpunosti angažuje prateći super intrigantnu i zabavnu, ali i dovoljno duboku i promišljenu priču o svetu koji samo naizgled pripada svetu fantastike. Politika ovaj film čini mnogo važnijim nego što su to bili prethodni nastavci i taj novi kvalitet nas već čini nestrpljivim da vidimo šta nam tek sledi od ovog serijala u budućnosti.

Poseban plus, barem iz moje vizure, Singer i scenaristi zaslužuju za fantastičan posao koji su uradili na planu razvoja likova i njihove međusobne interakcije, kako u sadašnjosti, tako i u prošlosti. Uostalom, tek na kraju filma, kada se sve slegne, shvatamo da su naši mutanti uspeli ne samo da odbrane celokupnu civilizaciju, već i ovaj sve bolji, moćniji i uzbudljiviji filmski serijal.

Na kraju, oni koji baš i nisu totalni posvećenici žanra i, posebno, X-Men sage, možda će imati problema da pohvataju sve konce. Koji heroj može šta i kada, ko je s kim u kakvim odnosima i slični detalji, ponekad su postavljeni kao gotova i opštepoznata stvar, ali čini se da ni to ne može nikoga zaista omesti u ovom fantastičnom letnjem bioskopskom užitku.

Naravno, pet zvezdica. Kako je uopšte iko mogao i da sumnja?

Ja: *****

"X-MEN – DANI BUDUĆE PROŠLOSTI"

Uloge: Patrik Stjuart, Majkl Fasbender, Hju Džekmen

Distributer: MCF

Nedavno sam pročitao jednu sjajnu knjigu na čijim koricama su bile izdvojene reči Stivena Kinga o tom romanu: ''Kad počnete da čitate ovu knjigu, svet oko vas će prestati da postoji''. Baš tako se i ja osećam svaki put kada se pojavi novi nastavak Marvelove priče iz sveta u kojem vladaju X-Men junaci. Gašenjem svetla u sali, još od onog prvog Singerovog remek-dela, za mene počinje nova, potpuno stvarna i opšte prisutna realnost u kojoj je sve moguće. Dakle, što se mene tiče, sve je jasno. Mutanti. Samo mutanti.

Ko bi rekao da je prošlo čak 14 godina od prvog filma u kojem smo upoznali družinu mutanata poznatiju pod imenom X-Men. Singer je režirao i prvi nastavak ''X2'' 2003. godine, a zatim napustio projekat, samo da bi mu se posle toliko godina i vratio. U njegovom odsustvu, Bret Ratner nam je isporučio ''The Last Stand'' 2006, a potom je sledio možda i najslabiji trenutak serije sa ''X-Men Origins: Wolverine'' iz 2009. Dve godine kasnije stigao je skoro pa perfektni  ''First Class'', zatim prošle godine odličan Mangoldov ''Wolverine'' u Japanu, a onda je Singer odlučio da ponovo okupi originalnu glumačku postavu i postavi novi standard za filmove o mutantima. Ali pre nego što nastavim priču o ''Danima buduće prošlosti'', sledi jedan mali flešbek iz života.

Prvi lepi dani u februaru – i ja sam na ulici, sve sa M. i L. u kolicima. U Knez Mihajlovoj, tamo ispred Servantesa, gde klinci obično prodaju razne besmislice (igračke iz Kinder jaja i sl.), dva momka takođe nude svoje sitnice. Među njima, na moje iznenađenje, 'action figure', i to original Marvelov, Profesora Ksavijera iz X-Men-a, sve u kolicima i sa kacigom u krilu. Naravno, momentalno ga poželim i oprezno se obratim momcima: ''Pošto vam je profesor X?'', na šta se oni samo pogledaju i skoro u glas rekoše ''Ništa, besplatan je''. ''Kako besplatan'', pitam ja, ''Jel to neki projekat?'', pita M. ''Ne'', kaže jedan od njih, ''nego se selimo, pa želimo da razdelimo neke stvari, a bitno nam je da znate čija je ovo figura''. Fantastično, stvarno. Dirljivo. I tako sam postao novi vlasnik Profesora X, eno ga tamo pred Kesidija, Iron Man-a i sličnih junaka. ''Obećavam, čuvaću ga i voleti'', poručio sam im u odlasku. Ali pohlepa je pohlepa, pa nisam mogao da na kraju ne upitam i ''Jel imate možda i Magneta?''

Nisu ga imali, ali eto, nadam se da momci vode malo bolji život, gde god da su se odselili, a nadam se da u novom gradu imaju i bioskop. Jer ''X-Men: Dani buduće prošlosti'' je film zbog kojeg će se možda i pokajati što su se odrekli ove dragocene figure.

Iako nisam preterani obožavalac naučno-fantastičnih filmova koji se bave putovanjem kroz vreme (uvek je tu previše konfuzije, vremenskih paradoksa koji se teško mogu sakriti, proizvoljnosti u scenariju i sl.), sve te zamke Singer nekako izbegava u svom novom X-Men filmu. Ne da je sve kristalno jasno u ovom nastavku što se tiče tog procesa, ali kao i svi dobri filmovi, tako i ovaj uspeva da svojim drugim kvalitetima poništi eventualne manjkavosti scenarija po tom pitanju.

U svakom slučaju, situacija je sledeća – u možda i ne tako dalekoj budućnosti, roboti poznati i kao Sentineli, vode nemilosrdan rat protiv mutanata i svih koji im pomažu. I, bez problema, oni taj rat i dobijaju. Iako pojedine grupe mutanata i dalje pružaju otpor, samo je pitanje vremena kada će i poslednja ćelija mutantskog pokreta biti ugašena.

Čekajući svoju sudbinu na nekom skrovitom mestu, Profesor X, Magneto i svi poznati mutanti iz prethodnih nastavaka, pokušavaju da pronađu izlaz iz ovakve situacije. Srećom, tu je Kiti Prajd koja ima tu moć da transferuje svest unazad kroz vreme, pa se tako i rađa ideja da se naši junaci u prošlosti nekako upozore šta im se sprema ne bi li nekako uspeli da promene tok istorije. Međutim, čak ni moćni mutanti nisu u stanju da izdrže ovakav brutalni transfer svesti. Osim jednog. Onog neuništivog, Vulverina.

Ovakva ideja – povratak Vulverina u prošlost i u sopstveno mlađe, pre-adamantijumsko Ja – već u startu donosi poene. I sam Hju Džekmen, ali pre svega i Vulverinov lik, od prvog trenutka transfera idealno koriste situaciju da budu i šarmantni i duhoviti, ali i beskompromisni. Iako u novim X-Menima nema nekog određenog negativca prema kojem bi mogao da se saspe bes pravednika (podsećam, čak je i Magneto na savezničkoj strani, i to nije nikakav spojler), delovi priče nekako od starta savršeno počinju da se uklapaju u furiozni narativ. Stelarni kasting zauzima svoje pozicije u filmu koji liči čak i na sopstveni ''reboot'', Singer briljira sa specijalnim efektima i zaista, već posle samo petnaestak minuta filma jasno je da je pred nama jedan od najboljih filmova iz inače fenomenalnog serijala.

A tek potom sledi suočavanje sa kompleksnošću samog filma i ideje koju on sa sobom nosi. Iako možda ne tako ambiciozan kao Nolanov Betmen serijal, X-Men franšiza, naročito ovaj poslednji nastavak, pokazuju da gledalac sa zadovoljstvom može da se u potpunosti angažuje prateći super intrigantnu i zabavnu, ali i dovoljno duboku i promišljenu priču o svetu koji samo naizgled pripada svetu fantastike. Politika ovaj film čini mnogo važnijim nego što su to bili prethodni nastavci i taj novi kvalitet nas već čini nestrpljivim da vidimo šta nam tek sledi od ovog serijala u budućnosti.

Poseban plus, barem iz moje vizure, Singer i scenaristi zaslužuju za fantastičan posao koji su uradili na planu razvoja likova i njihove međusobne interakcije, kako u sadašnjosti, tako i u prošlosti. Uostalom, tek na kraju filma, kada se sve slegne, shvatamo da su naši mutanti uspeli ne samo da odbrane celokupnu civilizaciju, već i ovaj sve bolji, moćniji i uzbudljiviji filmski serijal.

Na kraju, oni koji baš i nisu totalni posvećenici žanra i, posebno, X-Men sage, možda će imati problema da pohvataju sve konce. Koji heroj može šta i kada, ko je s kim u kakvim odnosima i slični detalji, ponekad su postavljeni kao gotova i opštepoznata stvar, ali čini se da ni to ne može nikoga zaista omesti u ovom fantastičnom letnjem bioskopskom užitku.

Naravno, pet zvezdica. Kako je uopšte iko mogao i da sumnja?

Ja: *****

"X-MEN – DANI BUDUĆE PROŠLOSTI"

Uloge: Patrik Stjuart, Majkl Fasbender, Hju Džekmen

Distributer: MCF

Nedavno sam pročitao jednu sjajnu knjigu na čijim koricama su bile izdvojene reči Stivena Kinga o tom romanu: ''Kad počnete da čitate ovu knjigu, svet oko vas će prestati da postoji''. Baš tako se i ja osećam svaki put kada se pojavi novi nastavak Marvelove priče iz sveta u kojem vladaju X-Men junaci. Gašenjem svetla u sali, još od onog prvog Singerovog remek-dela, za mene počinje nova, potpuno stvarna i opšte prisutna realnost u kojoj je sve moguće. Dakle, što se mene tiče, sve je jasno. Mutanti. Samo mutanti.

Ko bi rekao da je prošlo čak 14 godina od prvog filma u kojem smo upoznali družinu mutanata poznatiju pod imenom X-Men. Singer je režirao i prvi nastavak ''X2'' 2003. godine, a zatim napustio projekat, samo da bi mu se posle toliko godina i vratio. U njegovom odsustvu, Bret Ratner nam je isporučio ''The Last Stand'' 2006, a potom je sledio možda i najslabiji trenutak serije sa ''X-Men Origins: Wolverine'' iz 2009. Dve godine kasnije stigao je skoro pa perfektni  ''First Class'', zatim prošle godine odličan Mangoldov ''Wolverine'' u Japanu, a onda je Singer odlučio da ponovo okupi originalnu glumačku postavu i postavi novi standard za filmove o mutantima. Ali pre nego što nastavim priču o ''Danima buduće prošlosti'', sledi jedan mali flešbek iz života.

Prvi lepi dani u februaru – i ja sam na ulici, sve sa M. i L. u kolicima. U Knez Mihajlovoj, tamo ispred Servantesa, gde klinci obično prodaju razne besmislice (igračke iz Kinder jaja i sl.), dva momka takođe nude svoje sitnice. Među njima, na moje iznenađenje, 'action figure', i to original Marvelov, Profesora Ksavijera iz X-Men-a, sve u kolicima i sa kacigom u krilu. Naravno, momentalno ga poželim i oprezno se obratim momcima: ''Pošto vam je profesor X?'', na šta se oni samo pogledaju i skoro u glas rekoše ''Ništa, besplatan je''. ''Kako besplatan'', pitam ja, ''Jel to neki projekat?'', pita M. ''Ne'', kaže jedan od njih, ''nego se selimo, pa želimo da razdelimo neke stvari, a bitno nam je da znate čija je ovo figura''. Fantastično, stvarno. Dirljivo. I tako sam postao novi vlasnik Profesora X, eno ga tamo pred Kesidija, Iron Man-a i sličnih junaka. ''Obećavam, čuvaću ga i voleti'', poručio sam im u odlasku. Ali pohlepa je pohlepa, pa nisam mogao da na kraju ne upitam i ''Jel imate možda i Magneta?''

Nisu ga imali, ali eto, nadam se da momci vode malo bolji život, gde god da su se odselili, a nadam se da u novom gradu imaju i bioskop. Jer ''X-Men: Dani buduće prošlosti'' je film zbog kojeg će se možda i pokajati što su se odrekli ove dragocene figure.

Iako nisam preterani obožavalac naučno-fantastičnih filmova koji se bave putovanjem kroz vreme (uvek je tu previše konfuzije, vremenskih paradoksa koji se teško mogu sakriti, proizvoljnosti u scenariju i sl.), sve te zamke Singer nekako izbegava u svom novom X-Men filmu. Ne da je sve kristalno jasno u ovom nastavku što se tiče tog procesa, ali kao i svi dobri filmovi, tako i ovaj uspeva da svojim drugim kvalitetima poništi eventualne manjkavosti scenarija po tom pitanju.

U svakom slučaju, situacija je sledeća – u možda i ne tako dalekoj budućnosti, roboti poznati i kao Sentineli, vode nemilosrdan rat protiv mutanata i svih koji im pomažu. I, bez problema, oni taj rat i dobijaju. Iako pojedine grupe mutanata i dalje pružaju otpor, samo je pitanje vremena kada će i poslednja ćelija mutantskog pokreta biti ugašena.

Čekajući svoju sudbinu na nekom skrovitom mestu, Profesor X, Magneto i svi poznati mutanti iz prethodnih nastavaka, pokušavaju da pronađu izlaz iz ovakve situacije. Srećom, tu je Kiti Prajd koja ima tu moć da transferuje svest unazad kroz vreme, pa se tako i rađa ideja da se naši junaci u prošlosti nekako upozore šta im se sprema ne bi li nekako uspeli da promene tok istorije. Međutim, čak ni moćni mutanti nisu u stanju da izdrže ovakav brutalni transfer svesti. Osim jednog. Onog neuništivog, Vulverina.

Ovakva ideja – povratak Vulverina u prošlost i u sopstveno mlađe, pre-adamantijumsko Ja – već u startu donosi poene. I sam Hju Džekmen, ali pre svega i Vulverinov lik, od prvog trenutka transfera idealno koriste situaciju da budu i šarmantni i duhoviti, ali i beskompromisni. Iako u novim X-Menima nema nekog određenog negativca prema kojem bi mogao da se saspe bes pravednika (podsećam, čak je i Magneto na savezničkoj strani, i to nije nikakav spojler), delovi priče nekako od starta savršeno počinju da se uklapaju u furiozni narativ. Stelarni kasting zauzima svoje pozicije u filmu koji liči čak i na sopstveni ''reboot'', Singer briljira sa specijalnim efektima i zaista, već posle samo petnaestak minuta filma jasno je da je pred nama jedan od najboljih filmova iz inače fenomenalnog serijala.

A tek potom sledi suočavanje sa kompleksnošću samog filma i ideje koju on sa sobom nosi. Iako možda ne tako ambiciozan kao Nolanov Betmen serijal, X-Men franšiza, naročito ovaj poslednji nastavak, pokazuju da gledalac sa zadovoljstvom može da se u potpunosti angažuje prateći super intrigantnu i zabavnu, ali i dovoljno duboku i promišljenu priču o svetu koji samo naizgled pripada svetu fantastike. Politika ovaj film čini mnogo važnijim nego što su to bili prethodni nastavci i taj novi kvalitet nas već čini nestrpljivim da vidimo šta nam tek sledi od ovog serijala u budućnosti.

Poseban plus, barem iz moje vizure, Singer i scenaristi zaslužuju za fantastičan posao koji su uradili na planu razvoja likova i njihove međusobne interakcije, kako u sadašnjosti, tako i u prošlosti. Uostalom, tek na kraju filma, kada se sve slegne, shvatamo da su naši mutanti uspeli ne samo da odbrane celokupnu civilizaciju, već i ovaj sve bolji, moćniji i uzbudljiviji filmski serijal.

Na kraju, oni koji baš i nisu totalni posvećenici žanra i, posebno, X-Men sage, možda će imati problema da pohvataju sve konce. Koji heroj može šta i kada, ko je s kim u kakvim odnosima i slični detalji, ponekad su postavljeni kao gotova i opštepoznata stvar, ali čini se da ni to ne može nikoga zaista omesti u ovom fantastičnom letnjem bioskopskom užitku.

Naravno, pet zvezdica. Kako je uopšte iko mogao i da sumnja?

Ja: *****