Ko se sukobi sa srpskim mentalitetom, navikama i taborima osuđen je na propast, napisao je u autorskom pismu na Facebooku i Twitteru premijer Aleksandar Vučić.
Dragi prijatelji,
Ko se sukobi sa srpskim mentalitetom, navikama i taborima osuđen je na propast. Taj začarani krug moramo da prekinemo i pobedimo sebe. Nema zavera, za sve što nam se desilo, u najvećoj meri, krivi smo sami. Sanjali smo i stradali, vreme je da se probudimo.
Od Frenklina Delanora Ruzvelta, demokratskog kandidata, uoči predsedničkih izbora u Americi 1933, naučio sam da je jedina stvar koje treba da se plašim - sam strah, jer je to ključno za svakog ko se bavi javnim poslom, posebno politikom.
Danas, kada Srbija usvaja niz reformskih zakona, Zakon o radu, privatizaciji, stečaju, planiranju i izgradnji, kao i set zakona koji regulišu medijsku sferu, što je svakako najsmeliji politički potez u poslednjih dvadesetak godina, želim da vam kažem da se ova vlada neće plašiti. I da neće odustati.
Onima koji će povikati da im je dosta teškog života, reći ću da smo živeli mnogo bolje od onoga što smo zaslužili i zaradili. Svojom neodgovornošću, pre svega, nas političara, uspeli smo da, samo u periodu od 2008. od 2012. povećamo nezaposlenost sa 14,4 na čak 26,1 odsto, kao i da povećanjem penzija i plata u javnom sektoru, bez ekonomske podloge, podignemo javni dug sa 34,2 na 62,5 odsto bruto domaćeg proizvoda!
Danas, možda prvi put u savremenoj srpskoj politici, imamo jasan plan za uspostavljanje stabilne ekonomije, čvrste države sa uređenim javnim finansijama. Do tog svetla moraćemo da pronađemo kroz mnogo trnja u mračnom tunelu, ali sam potpuno siguran da će na kraju mandata Vlade, mnogi koji nas kritikuju, morati da priznaju da smo uradili veliki posao za našu zemlju, i za našu decu.
Ako promašimo ovaj put, u ovom mandatu, ja ću morati zauvek, oslobođen i sujete i patetike, da napustim politički teren. Biće to i moj, lični poraz, u poslu kojem nema ničeg ličnog.
Ovde je reč o nasušnoj potrebi jedne zemlje da bar proba da se promeni. Zemlje u kojoj ljudi imaju potrebu da kažu da je uvek neko drugi kriv, da onog koji iskače vrate u istu ravan, da ako nemam ja, ne možeš ni ti da imaš, da što manje radimo, da sve završimo na foru, da ne ustajemo za posao od trista evra... I na kraju onu najveću, konstantnu potrebu, da ništa od toga ne promenimo.
A ako se neko drzne, ako neko proba, pokuša, krene, ringišpil se zavrti i oni koji su bili za reforme, odjednom budu protiv, oni koji su bili za zakone, uglas viču kako su zakoni loši, zastupnici prava poslodavaca postanu zastupnici prava sindikata, levičari postanu desničari, desničari pređu u levicu, intelektualci mašu pesnicom, radnici odbijaju da rade...
Jedini koji u svemu tome ostane napušten, ojađen i kriv, jeste upravo onaj koji je nešto pokušao. Kako se usudio?! - viče mu, složno, Srbija.
Oni koji se sukobe sa srpskim mentalitetom, navikama i taborima, uvek su bili osuđeni na propast. To kolo i taj začarani krug, jednom zauvek, moramo da prekinemo. Da pobedimo sebe kako bismo imali šansu, kakvu-takvu.
Srbija, jednostavno, mora da počne da radi. I neka se buni ko god hoće, svaku raspravu ću i lično da podržim, ali neću odstupiti od reformi i od zakona kojem je rad upravo i svrha. Oni treba da omoguće brže i lakše zapošljavanje (nova radna mesta), treba da podstaknu investicije (nova radna mesta), da pokrenu privredu (opet nova radna mesta), da suzbiju sivu ekonomiju (još jednom: nova radna mesta).
Svaka od ovih mera ima samo jedna cilj - da ljudi u Srbiji rade. Rad je jedini način da nam, zaista, bude bolje. Rad mora da bude naša glavna ideologija, osnova naše vere, naš zalog za svaku i svačiju budućnost.
I zato, na kraju, ovaj tekst završavam onim čime je ova vlada i dobila mandat na izborima: Reforme odmah! Zakoni odmah! Rad odmah!
Beograd, jul 2014.
