Ministar policije Srbije Nebojša Stefanović je u četvrtak, obaveštavajući javnost o tragičnoj sudbini Tijane Jurić, rekao i da mu je "žao što u Srbiji nema smrtne kazne", dodajući da, "možda naše društvo nije bilo spremno za sve tekovine EU, kao što je ukidanje smrtne kazne".


U međuvremenu je pokrenuta i Facebook grupa pod nazivom "Smrtna kazna za ubicu Tiane Jurić".

Porodica Jurić je doživela nezaoamćenu tragediju i subjektivni osećaj i želja za pravdom idu u prilog ovakvim idejama i predlozima.

Ali, pozitivno (sadašnje) srpsko zakonodavstvo ne poznaje smrtnu kaznu. Tačnije, ukinuta je 2002. godine.

Ministar pravde Srbije Nikola Selaković izjavio je da za teško ubistvo Tijane Jurić (15) počiniocu preti kazna zatvora od 30 do 40 godina pošto je u Srbiji, kao i u drugim evropskim državama ukinuta smrtna kazna.

Videoselaković kazna

"Nekada se za ovakva krivična dela izricala smrtna kazna, ali kao i sve druge evropske države morali smo da je izbrišemo iz našeg krivičnog zakonika. Mi kao član Savate Evrope moramo da poštujemo Evropsku povelju koja zabranjuje smrtnu kaznu", rekao je Selaković novinarima u Skupštini Srbije.

Na pitanje da li se razmatra ponovno uvođenje smrtne kazne, Selaković je rekao da ne zna da je neko do sada pokrenuo to pitanje, ističući da Evropska povelja zabranjuje smrtnu kaznu.

Poslednja smrtna kazna u Srbiji izvršena je 14. februara 1992. nad Johanom Drozdekom (34), zbog svirepog ubistva šestogodišnje devojčice. Poslednje smrtne kazne izrečene su 2001. godine, ali je Narodna skupština Srbije 26. februara 2002. izmenila Krivični zakon tako što je iz njega izbrisala smrtnu kaznu. To je bio i uslov za prodruživanje tadašnje SR Jugoslavije (zajednica Srbije i Crne Gore) Savetu Evrope.

Prethodno je postojala delimična abolicija, odnosno delimično ukidanje smrtne kazne. Ustav SR Jugoslavije od 26. aprila 1992. ukinuo je smrtnu kaznu za krivična dela propisana saveznim zakonima (genocid, ratni zločini, politički i vojni delikti i dr.), ali su federalne jedinice zadržale pravo da propisuju smrtnu kaznu za dela iz svoje nadležnosti (ubistvo i razbojništvo).

Kasnije je, kao što smo naveli, smrtna kazna je ukinuta 2002. godine. U članu 24. Ustava Srbije piše: "Ljudski život je neprikosnoven. U Republici Srbiji nema smrtne kazne".

Politika, odnosno stavovi Evropske unije su nedvosmisleni po ovom pitanju.

"Evropska unija stoji na čvrstom i principijelnom stanovištu da je protiv smrtne kazne. Abolicija je ključna u zaštiiti ljudskih prava EU. Abolicija je i preduslov za ulazak u Evropsku uniju... Smrtna kazna je nehumana i okrutna i nije se nikada pokazala kao pravi odgovor na kriminal, odnosno kao sredstvo za zastrašivanje". 

U dokumentima Saveta Evrope koji se odnose na ljudska prava piše da je Evropa, za sada, sada jedini region u svetu gde smrtna kazna ne postoji.

Smrtna kazna je u srpskoj istoriji postojala odavno. U prvim decenijama 19. veka, smrtna kazna u Srbiji je primenjivana veoma često, i to za najrazličitija krivična dela: ubistvo, krađu, političke delikte, čedomorstvo, pa čak i za "smešenije“ (vanbračni polni odnos).

Do 1858. godine, korišćeni su različiti načini pogubljenja: streljanje, vešanje, lomljenje točkom, "mrtva šiba“ i dekapitacija, a u početku je bilo i nabijanja na kolac. Do 1842, za ubice je bila propisana "ekvivalentna“ smrtna kazna, što znači da je ubica imao biti ubijen na isti način (pa i istim oružjem) na koji je bila ubijena žrtva. Pored toga, tela pogubljenih su skoro uvek javno izlagana na točku na određeno vreme ili do potpunog raspadanja.

Potom su ukinuti svi načini pogubljenja osim streljanja, a tela pogubljenih više nisu javno izlagana.

Prvi Krivični zakon Srbije, donet  1860. godine, propisivao je da se smrtna kazna izvršava javno, streljanjem, a telo pogubljenog se odmah ukopavalo u zemlju na mestu izvršenja smrtne kazne.

Taj Zakonik je propisivao smrtnu kaznu za 16 krivičnih dela: različite oblike ubistva i razbojništva sa smrtnom posledicom, kao i za veleizdaju. Tri godine kasnije smrtna kazna ponovo propisana za krađu i još neka krivična dela.

Smrtna kazna za krađu je ukinuta tek 1902. godine. Od 1905. godine smrtne kazne u Beogradu više nisu izvršavane javno, nego na skrovitim mestima bez prisustva publike, ali su u drugim gradovima i selima izvršenja i dalje ostala javna i prisustvovale su im hiljade posmatrača.

Do Drugog svetskog rata na teritoriji Kraljevine SHS, odnosno Jugoslavije, smrtna kazna se održala, a u Srbiji je ona bila izvršavana streljanjem na javnom mestu, da bi potom egzekucija bila zamenjena vešanjem (osim u slučajevima kada je vojni sud izricao tu kaznu, pa je ostalo streljanje). Smrtne kazne su najviše izricane za ubistva ili razbojništva sa smrtnom posledicom.

Posle Drugog svetskog rata, smrtne kazne su izricivane "izdajnicima", "kolaboracionistima", ratnim zločincima, "narodnim neprijateljima", odnosno protivnicima komunističkog režima.

Posle 1950. godine, broj smrtnih kazni značajno opada. Prema zvaničnim statističkim podacima, od 1950. do 1958. godine u Jugoslaviji je smrtnih presuda bilo 229 (oko 29 godišnje), a u Srbiji 122 (oko 15). Ne postoje zvanični podaci o pogubljenjima.

Kako je vreme odmicalo, tako su i propisi o smrtnoj kazni ublažavani i bilo je sve manje izrečenih smrtnih kazni.

U Srbiji, koja je od 1992. godine bila deo Savezne Republike Jugoslavije, sudovi su od 1991. do 2002. godine izrekli 19 smrtnih kazni, od kojih nijedna nije izvršena.

Poslednja smrtna kazna, kao što smo naveli, izvršena je 14. februara 1992. kada je u Somboru streljan Johan Drozdek, osuđen na smrt 1988. godine zbog silovanja i ubistva šestogodišnje devojčice.